Zašto zastati kraj Udova

Svi koji voze ka Grčkoj znaju da su blizu granice kada vide znak za Valandovo. Tada se uglavnom i malo ubrza, dobar je put, hoće čovek da zauzme što bolje mesto na granici, zna se kakve gužve umeju da budu. A ne bi trebalo tako, ako negde, baš kod Valandova treba usporiti i izađi s auto-puta. I napraviti malu pauzu u selu Udovo.

Iako podignutu na brdu, Spomen-kosturnicu srpskih ratnika 1912-1918, teško ćete videti s puta. Nećete naći ni znak koji pokazuje da ste u blizini ovog spomenika. Jednostavno, moraćete da znate šta tražite kako biste je našli. Čak i kad se popnete nećete biti oduševljeni, sigurno ste videli i lepše crkve. Ali nije ovo mesto koje posećujete da biste se divili lepoti. Naprotiv, ovde ste na mestu jednog od mnogobrojnih užasa koje je naš narod doživeo u XX veku, na mestu sećanja na Valandovski masakr.

Promo/Biljana Marčeta

Godine 1915. Udovo je bilo mestašce na granici Bugarske i Srbije. Kustos spomen-kosturnice, Zoran Stamenković-Moravac, tačno nam pokazuje brda koja su tad činila granicu. Bio je 2. april, Veliki petak, a u Srbiji je i dalje vladala epidemija pegavog tifusa. Te noći je oko 3500 bugarskih komita udarilo na malobrojne srpske jedinice, od kojih su mnogi bili tek regrutovani dečaci, ranjenici i oboleli od tifusa. Čak 281 vojnik je stradao do kraja noći i oni su danas sahranjeni u ovoj spomen-kosturnici, zajedno sa ostacima još 2000 srpskih vojnika stradalih tokom Balkanskih ratova na prostoru Makedonije.

Promo/Biljana Marčeta

U spomen-kosturnici nema fresaka, tek nekoliko ikona i jedan sto sa fotografijama napravljenim na mestu pokolja. Kosturnica nije posvećena nijednom svecu, već samim mučenicima koji su u njoj sahranjeni. I zaista tako i treba da bude – crkva bez sveca za kosti bez mira. Kada se spustite u podrum, gde se čuvaju kosti, odjednom osetite hladnoću. Svuda oko vas je tišina i samo vas gledaju lobanje, a na nekima su i dalje vidljivi tragovi povreda. Kosti se presijavaju, verovatno kalcifikovane od vlage. Ili su se, što bi neko prokomentarisao, posvetile. Ipak su to mučenici.

Nisu mučenici samo oni koji su sahranjeni, već i sama spomen-kosturnica deli njihovu sudbinu. Samo pet godina nakon otvaranja, Kraljevina Jugoslavija je ušla u Drugi svetski rat, a Bugari su ušli u Udovo. Iz kosturnice su uzeli sve što vredi, čak i vreće u kojima su bila stavljena tela. Ni posle Drugog svetskog rata nije bilo više sreće, socijalističke vlasti su pokazivale malo interesa za ovaj spomenik. A nakon raspada Jugoslavije, ni znaka na putu da je ovo jedno sveto mesto za našu istoriju.

Promo/Biljana Marčeta

– Nezgodan je ovo spomenik – kaže Zoran Stamenković-Moravac – Znate, nisu ovde samo Bugari klali, mnogi među njima su bili Makedonci koji su bili za bugarsku stvar. Nas su naše komšije ubijale, i ne raduju se svi da ovde bude spomenik.

Srpska zastava se diže jednom godišnje – na Veliki petak kada se služi služba. Drugim danima, nema pomena o spomen-kosturnici i može je naći samo onaj koji je traži. Nema znaka, nema razgovora o tome. Kao da je podignut na pogrešnom mesto u pogrešno vreme za te mladiće koji su se našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.

"U početku beše reč", tako počinje Jevanđelje po Jovanu. Sve što je ostalo ovim kostima je reč, da kažemo gde su, da ih ljudi otkriju. Pričajte, što bi se reklo, bar su reči jeftine… U stvari, nemojte samo pričati, već se i poklonite ovoj velikoj žrtvi za slobodu. Ako želite da krenete putevima slavnih bitaka naših još slavnijih predaka, pogledajte sajt kajmakcalan.rs, jer on sabira mesta sećanja koja treba posetiti.