Palmarola — izolovano italijansko ostrvo gde nema gradova, mobilnog signala, a ni turista
Komentari
24/01/2026
-11:09
Palmarola nema grad ni puteve. Nema električne energije, nema mobilnog signala niti trajektnog pristaništa. Većinu dana jedini način da se stigne do ostrva jeste malim čamcem iz Ponze, udaljene oko osam kilometara preko Tirenskog mora.
Ostrvo se nalazi zapadno od Rima, dovoljno blizu da se može posetiti u okviru jednodnevnog izleta, ali i dovoljno udaljeno da saobraćaj, gužve i stalno kretanje italijanske prestonice deluju kao da pripadaju nekoj drugoj planeti. Dok rimski forumi, fontane i trgovi privlače milione posetilaca, Palmarola uglavnom izostaje iz turističkih vodiča. Mnogi turisti nikada ni ne čuju za nju. Mnogi Rimljani je nikada ne posete, piše CNN.
Ono što privlači ljude koji se ipak odluče na prelazak nije infrastruktura niti udobnost, već upravo njihov izostanak. Palmarola se strmo uzdiže iz mora u vidu vulkanskih litica, ispresecanih morskim pećinama i uskim uvalama. Postoji samo jedna plaža, mreža pešačkih staza koje vode u unutrašnjost i vrlo malo tragova savremenog razvoja.
Dolazak na ostrvo iz Rima podrazumeva vožnju vozom do luke Ancio, zatim trajekt do Ponze, a potom dogovor sa ribarom ili privatnim vlasnikom čamca za prevoz u oba pravca. Bez stalnih stanovnika, Palmarola je destinacija koju više oblikuju vreme, geologija i godišnja doba nego turizam.
Postoji samo jedan restoran, koji služi svežu ribu i izdaje ograničen broj skromnih soba uklesanih u stare ribarske grotla duž litica. Gosti rezervišu mesece unapred i borave na principu punog pansiona, a cena noćenja počinje od 150 evra.
Marija Andreini, četrdesetčetvorogodišnja IT stručnjakinja koja radi na daljinu iz Treviza u severnoj Italiji, svakog leta posećuje Palmarolu sa suprugom Marijom, bankarskim menadžerom, i njihovim petnaestogodišnjim sinom Patricijom.
"Ima toliko toga, a opet tako malo da se radi. Dane provodimo roneći s maskom i sunčajući se na plaži ispred restorana, koja je prekrivena ružičastim koralnim oblucima. Noću ležimo na plaži i posmatramo zvezde, šetamo okolo sa baterijskim lampama. U zoru nas vlasnici bude kako bi nas poveli na planinarenje do najvišeg vrha ostrva, da bismo posmatrali izlazak sunca. Neverovatno je", kaže ona.
Povezane vesti
Drevne ruševine
Pešačke staze vode u unutrašnjost sa plaže, penjući se ka ruševinama srednjovekovnog manastira i ostacima praistorijskog naselja.
Sara White / Alamy / Profimedia
"Za večeru jedemo svežu ribu direktno iz mreže. Čitavu nedelju imamo osećaj kao da živimo neko iskonsko, brodolomačko iskustvo, pomalo kao da smo porodica Kremenko na odmoru", kaže Andreini, koja savetuje posetioce da, pored opreme za plažu, ponesu i planinarske cipele.
Dodaje da je mnogo putovala, uključujući i Maldive, ali da Palmarola nema premca. Njeni pejzaži su, kako kaže, "opčinjavajući", a pritom su "u mom dvorištu — u Italiji. Teško je poverovati da se možemo pohvaliti tako fantastičnim mestom".
Jedine životinje koje posetioci verovatno mogu sresti na kopnu jesu divlje koze, koje se sklanjaju među niskim palmama po kojima je ostrvo dobilo ime.
"To je putovanje unazad u praistoriju, u vreme kada su se pećinski ljudi okupljali ovde u potrazi za dragocenim, potpuno crnim opsidijanom, koji je i danas vidljiv u crnim prugama na liticama, a koristio se za izradu oružja i oruđa. Vrlo malo se od tada promenilo u ovom pejzažu", kaže za CNN lokalni istoričar Silverio Kapone.
Kapone živi na Ponzi, najbližem ostrvu i polaznoj tački za Palmarolu, koju redovno posećuje, ponekad čak ostavljajući tamo svog sina tinejdžera na vikend kampovanja sa prijateljima. Kaže da je ostrvo kroz istoriju uglavnom ostalo nenaseljeno.
Vlasništvo nad ostrvom potiče iz 18. veka, kada je napuljskim porodicama poslatim da kolonizuju Ponzu bilo dozvoljeno da među sobom podele Palmarolu. Danas je ostrvo u privatnom vlasništvu, podeljeno na brojne parcele koje pripadaju porodicama koje i dalje žive na Ponzi.
Povezane vesti
Visoko na liticama, male pećine pretvorene su u jednostavna privatna boravišta, neka obojena u belo i plavo. Ribari su ih u prošlosti koristili kao skloništa tokom oluja, a mnogi vlasnici ih i danas drže snabdevene zalihama za slučaj da vremenske prilike onemoguće povratak na Ponzu.
Mala bela kapela posvećena Svetom Silveriju nalazi se na vrhu morskog stuba. Silverije, papa iz 6. veka, bio je prognan na Palmarolu i veruje se da je tamo preminuo.
Komentari (0)