Ljubav ruši sve granice, pa čak i kada su one zatvorene zbog korone: Njihove veze su bile na velikom testu u 2020.

Kada su se granice iznenada zatvorile na početku pandemije korone, mnogima su bili uništeni planovi za odmor. Ali, parovima koji žive u različitim zemljama, život se doslovno okrenuo naglavačke.

 

Činjenica da će mesece provesti sami, odvojeni od prijatelja i porodice, kao i jedni od drugih, bila je više nego što mogu da podnesu. Tako su tražili sve načine kako da dođu jedni do drugih.

U nastavku pročitajte njihove priče...

Grčko-američka ljubav kojoj korona nije mogla ništa

Unsplash

 

Nika sam upoznala dok sam bila na solo odmoru na Santoriniju. Bili smo u kontaktu po mom povratku u SAD i u narednih šest meseci dok sam završavala master u Evropi.

Kada je Nik čuo da sam u Evropi, pozvao me je u goste kod njega i njegove porodice u Grčkoj. Došla sam baš za Uskrs i, kako kažu, ostalo je istorija. Viđali smo se svakog drugog meseca - obično bih ja došla u Grčku, ali i on me je posećivao - jednom dok sam bila u Italiji i dva puta u SAD. 

Iako je engleski bio drugi Nikov jezik, prvi put je napustio Grčku kada me je posetio u SAD. Njegovi roditelji i većina njegove porodice ne govore engleski, pa trenutno ja pokušavam da naučim grčki.

Drugi put je došao u SAD u novembru 2019. godine nakon godinu i po dana naše veze. Prijavili smo se za vereničku vizu i čekali smo strpljivo - i odvojeno dok su obrađivali naš zahtev. E, onda je početkom 2020. počeo kovid.

Sledećih osam meseci bili su nam najteži u životu. Strpljivo, čekajući da se sve otvori, stalno kontaktirajući ambasade i advokate, pokušavali smo da nađemo način da opet budemo zajedno. Još mi je teže bilo baš zato što su svi oko mene tokom tog perioda bili sa svojim partnerima. 

Nikada nisam bila osoba koja lako pada u depresiju ili misli negativno, ali iskreno vam mogu reći da je to bio najmračniji period u mom životu. Nisam mogla da jedem ni da spavam, bila sam veoma zabrinuta i pod stresom. 

Posle otprilike sedam meseci nepromenjene situacije (američka ambasada u Grčkoj nije obrađivala vize niti vodila intervjue zbog kovida), ispunila sam jedan od vrlo uskih kriterijuma na listi zahteva ambasade. Naravno, ni ovo nije prošlo bez problema - preskakanje bezbroj obruča i borba sa jezičkom barijerom. Ali, konačno smo imali papire koji su značili da mogu legalno u Grčku.

Trenutno odsustvujem s posla i nalazim se u Grčkoj zajedno sa Nikom. Čekamo da se naša viza obradi kako bismo mogli da se vratimo u SAD. Planiramo da održimo grčko venčanje u maju 2022. godine kada cela moja porodica i prijatelji iz SAD budu mogli da dođu ovde i slave sa nama.

Nadam se da će se širom sveta podići veća svest o svim parovima koji su morali da propate prošle godine i da će uskoro svi moći ponovo da budu sa svojim voljenima. 

Prelazak ruske granice koji liči na akcioni film

Moje ime je Dana, ja sam Ruskinja, a moj partner je Holanđanin. Prvi put smo se upoznali pre dve godine u Moskvi. Dopisivali smo se i nakon mesec dana me je pitao da li želim da ga posetim u Amsterdamu. Rezervisala sam putovanje na Festival hrane u Parizu i moj let je podrazumevao usputno zaustavljanje u Amsterdamu. Odlučila sam da je to znak da posetim Lojda i tako smo započeli vezu na daljinu.

U 2019. bilo je prilično lako jer smo mogli da putujemo. Upoznao je moju decu putem video poziva i počeli smo da razmišljamo o tome da veza bude ozbiljnija tako što ćemo upoznati porodice. Ali, onda su se 2020. sve granice naglo zatvorile.

Naša veza je postala potpuno digitalna. Budili smo se zajedno, zajedno vežbali, kuvali, ali na mreži. Pomagao je mojoj deci oko domaćih zadataka dok sam ja radila. Osećali smo se kao prava porodica.

U avgustu sam uspela da dođem do Holandije - bilo je to poput akcionog filma. Morala sam da lažiram svoje dokumente da bih prešla rusku granicu i stigla do Belorusije odakle sam imala let, vozila se gradom uprkos protestima, trudeći se da me ne uhvate i pošalju kući. Ali uspela sam i konačno stigla do Lojda nakon sedam meseci odvojenosti.

Tada me je zaprosio i počeli smo da dogovaramo kako bi mogao da upozna moju decu. Ruske granice su i dalje bile zatvorene i nisu mogle da se pređu čak ni sa posebnim zahtevom. Čak i u januaru, kada smo imali porodičnu tragediju, bili smo razdvojeni.

Pretpostavljam da me je ova godina ostavila da se pitam kako smo došli do tačke da nam nije dozvoljeno da jednostavno živimo svoj život?

 

Francusko-američka romansa koja je bila osuđena na propast

Unsplash

 

Ja sam Amerikanka, a dečko mi je Francuz. Bili smo razdvojeni 10 meseci zbog zaključavanja pre nego što smo se konačno videli u Francuskoj krajem prošle godine. 

Kada smo počeli da se zabavljamo, ja sam živela u Kaliforniji u Napi, a on u Parizu. Upoznali smo se na venčanju zajedničkog prijatelja koje se održalo u Lilu (Francuska), ali je on nedugo potom dobio posao u Šangaju.. Želeo je da mu se pridružim i posle nekoliko poseta sam konačno i pristala da idem za Kinu.

Napustila sam posao u vinariji sa planovima da se preselim u Šangaj u februaru 2020. Čak sam se odrekla kuće, bila potpuno spremna da odem. Naravno, u februaru je Kina već bila u crvenom alarmu zbog kovida, a zabrane putovanja su uveliko bile na snazi. Bila sam toliko spremna na selidbu da sam čak i svu letnju odeću ostavila u Šangaju tokom poslednje posete..

Mesecima smo komunicirali putem telefona, video poziva, poruka kako bismo održali vezu. Odlučila sam da spakujem svoj život u Kaliforniji i odem u Čikago da čekam jer tamo barem imam prijatelje i porodicu. Jul, avgust, septembar, oktobar. Sreća, pa smo imali telefon. Ne mogu da zamislim koliko bi ovo bilo još teže bez toga. Svaki mesec je donosio novu nadu koju bi slomio još jedan otkazani let.

Ugovor mog dečka u Šangaju je istekao i bio je primoran da se vrati nazad u Francusku u oktobru 2020. 

Pridružila sam se i mnogim grupama na mreži koje nude podršku onima koji prolaze kroz istu situaciju. Tu sam saznala za Laissez Passer (diplomatski putni dokument koji izdaju Ujedinjene nacije). Kada stignete tamo koristi se vaš uobičajeni pasoš ili boravišna viza. Ali, bar mi je to bio način da uđem u Francusku - svetlo na kraju tunela. 

Prijavila sam se za Laissez preko konzulata u Čikagu i bilo je upsešno. Spakovala sam stvari, sredila papire, otišla da uradim PCR test i bila sam spremna. 

Kao Amerikanka mogu da ostanem samo 90 dana. Tako sam nakon nekoliko nedelja razmišljanja odlučila da se prijavim za boravišnu dozvolu. Dobili smo stan u Lilu i otvorili račune na oba naša imena. Sada imam privremenu dozvolu da budem tu duže od 90 dana.

Tu smo gde smo. Još uvek nesigurni u to šta donosi sutra, ali bar smo zajedno i to je najvažnije.

Moguće je da će odbiti moj zahtev za trajnu boravišnu dozvolu. Ako se to dogodi, zajednički plan je da zajedno napustimo Francusku i otputujemo u Meksiko. Prošla godina bila je pravi rolerkoster, ali mi smo srećni.