Hitna pomoć često "zakazuje": U čemu je pravi uzrok ovog problema i koji su kriterijumi za intervenciju?

Devojka iz Indije sa cerebralnom paralizom i epilepsijom, umrla je nakon što se Hitna pomoć nije odazvala pozivu. Čovek u Beogradu, takođe, doživeo je infarkt nasred ulice, Hitna pomoć, kako kažu pojedini očevici, nije stigla na vreme ili je bilo teško uspostaviti kontakt da dođu brzo na lice mesta. Ovakvih primera je u poslednje vreme sve više, pa se javnost pita zašto je to tako. Da li razlog leži u tome što ne postoje jasna i obavezujuća pravila za intervenciju hitne medicinske pomoći, kako tvrde stručnjaci, ili se radi o nedostatku kadra i ambulantnih vozila i koliko je sistem urgentne medicine uopšte opterećen? O tome su za Euronews Srbija govorili predsednik pokreta "Pravo na život Meri" Dejan Zejnula i advokatica, narodna poslanica, članica Odbora za zdravlje u Skupštini Srbije, Marina Mijatović. 

Zejnula navodi da ne postoje jasna i obavezujuća pravila za izlazak Hitne pomoći na teren, već sve zavisi od procene pojedinca.

"To u suštini funkcioniše tako da se sve svodi na subjektivnu procenu onoga ko prima poziv i na njihovu odluku da li će poslati ekipu ili ne, s obzirom da u Srbiji ne postoje obavezujući protokoli i zbog toga možemo imati situaciju da na iste date simptome u Beogradu neće poslati ekipu, u Nišu će poslati ekipu, neko će zbog toga umreti, ali pošto nemamo protokole, nemamo dokument koji će nam reći da li je nešto urađeno po pravilu ili ne, i tu prestaje svačija odgovornost i praktično ljudi u tim situacijama ne mogu čak ni da dokažu da je učinjeno nešto protiv zakona, protiv pravila, jer to pravilo nigde ne postoji", kaže Zejnula.

Euronews

Za Hitnu pomoć ne postoje obavezujući protokli

Zejnula dalje ističe da, prema istraživanjima njegovog udruženja, značajan deo sredstava ostvarenih kroz takva dežurstva ne ide direktno u unapređenje sistema, poput nabavke vozila ili opreme. Takođe ukazuje na, kako tvrdi, nedovoljnu transparentnost u raspodeli sredstava i prioriteta unutar sistema.

"Imamo dokumentaciju i upravo smo radili jedno istraživanje krajem prošle godine i utvrdili da je u prvih devet meseci prošle godine, prihodovano na osnovu tih komercijalnih dežurstava 29 miliona RSD-a. Ta sredstva nisu slivena na račun budžeta, već na račun sopstvenih sredstava zavoda", tvrrdi Zejnula.

Dodaje da to znači da postoje dva računa: jedan je budžetski račun, odnosno račun RFZO-a, drugi je račun sopstvenih sredstava.

"Račun RFZO-a kontroliše budžetska inspekcija i tako dalje. Sa tog računa plaćate radnike koji idu na ta dežurstva, a sredstva slivate na račun sopstvenih sredstava sa kojih posle možete da trošite taj novac, za ono što vi odredite da je možda potrebno", tvrdi Zejnula.

Dodaje da se taj novac troši na sve, samo ne na unapređenje rada.

Euronews

"Ako smo imali situaciju da se slilo 29 miliona i vi od tih 29 miliona niste kupili nijedno vozilo, onda je problem očigledno u nekim prioritetima jer vi ta sredstva niste usmerili ispravno da kupite neko vozilo, nego zajmite vozila od prigradskih domova zdravlja. To je onda u pitanju postavka prioriteta", ističe on.

Marina Mijatović sa druge strane naglašava da postoje zakoni i procedure, ali da se u praksi često postavlja pitanje njihove primene i efikasnosti

Mijatović: Pravila i zakoni se primenjuju na štetu građana

"Mi imamo neke procedure, neke pravila i zakone, ali se oni uvek nekako primenjuju na štetu građana i građanki. Ni nikada nismo čuli da kad imamo proceduru da se to gleda na način da se nama pruži zdravstvena zaštita. Ako imamo zakon koji je vrlo detaljan, a trebalo bi da bude opštiji, al' znamo koliko ima članova, on može da se primeni čak i bez podzakonskih akata. Ali ako želimo da prekršimo prava pacijenata, onda uvek kažemo: 'A fali nam i ovaj dokument, a fali nam još jedan dokument." Ne znam zašto je to tako. Ja verujem da je to zloupotreba prava, zloupotreba našeg možda neznanja kako da zaštitimo svoja prava", ističe advokatica.

Euronews

Ističe da Srbija ima i zakon o pravima pacijenata koji je na snazi od 2013. godine, ali da građani masovno ne znaju koja su njihova prava, a ne znaju ni kako da ih ostvare.

Ona dalje objašnjava da građani imaju više pravnih mehanizama na raspolaganju u slučaju sumnje na propuste, uključujući zdravstvenu inspekciju, Lekarsku komoru, tužilaštvo i sudske postupke, ali da svaki od tih procesa ima svoje izazove, rokove i ograničenja. Posebno ukazuje na složenost dokazivanja odgovornosti, kao i na ulogu medicinskih veštaka u sudskim postupcima.

"Da li ima dovoljno vozila? Da li ima dovoljno lekara? Mi kao pacijenti ne smemo to da trpimo. Ne sme biti šteta usmerena ka nama. Ako sistem ne funkcioniše, da vidimo ko je odgovoran za to što sistem ne funkcioniše. Mi stalno čujemo: 'Nemamo dovoljno lekara, nemamo dovoljno medicinskih sestara, ovde nemamo dovoljno vozila.'. A da li je neko odgovorio zbog čega je to tako? I ako znamo uzrok, mi treba taj uzrok da rešimo i ne da čekamo 15 godina, nego treba da ga rešimo odmah", ističe Mijatović.

U nastavku razgovora sagovornici se slažu da je pitanje organizacije Hitne pomoći sistemsko, kao i da su potrebni jasniji protokoli, bolja koordinacija i dodatna edukacija građana o tome kada i kako koristiti hitnu medicinsku pomoć. Takođe se otvara pitanje odgovornosti institucija i mogućih reformi sistema, uključujući predloge o reorganizaciji dispečarskih centara i unapređenju procedure prijema poziva.

Građani plaćaju zdravstveno osiguranje, a ne dobijaju uslugu

"Mi imamo obavezno zdravstveno osiguranje i ne možemo da biramo da li želimo da platimo osiguranje ili ne. Dakle, nama se automatski odbija od svih naših primanja i mi u toj situaciji, dakle, plaćamo neko osiguranje, a ne možemo da dobijemo uslugu. Ko je odgovoran za to? Pa onaj ko upravlja sistemom i onaj ko je osnivač zdravstvenih ustanova", zaključuje sagovornica.

Euronews/Jovana Stanković

Pokret "Pravo na život- Meri" godinama insistira na tom posebnom zakonu o Hitnoj pomoći, a Zejnula ističe da je još pre četiri godine sastavljen predlog Zakona o Hitnoj pomoći. 

"Mi smo još 2022. godine u saradnji sa mnogim službama Hitne pomoći i pravnicima sastavili predlog Zakona o hitnoj pomoći koji je ušao u skupštinsku proceduru i tamo je ostao trenutno zaglavljen. Naše osnovne stvari koje smo tu predložili su da se po upravnim okruzima osnuju dispečarski centri koji će pokrivati taj dispečarski okrug. Dispečarski centri bi trebali biti potpuno nezavisni od terenskih ekipa, a postojali bi jasni obavezujući protokoli po kojima će se na određene simptome slati ekipe. Znači, ne sme se dešavati da se u jednom mestu za iste simptome pošalje ekipa, u drugim, u drugim mestima ne", kaže Zejnula.

Sagovornici zaključuju da je reč o kompleksnom problemu koji uključuje i organizacione i pravne i resursne aspekte, te da je potrebno dalje institucionalno razmatranje i unapređenje sistema kako bi se povećala efikasnost i sigurnost pacijenata.

Detaljan prilog pogledajte u videu iznad teksta.