Najveće naselje Srba iz Krajine obeležava tužnu godišnjicu: Busije se i ove godine molitveno sećaju stradalih u "Oluji"
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Navršava se 31. godišnjica operacije "Oluja", jednog od najtragičnijih događaja u novijoj istoriji srpskog naroda. Kolona izbeglica odvela je ljude na sve strane sveta, a dobar deo njih našao je novi dom u Busijama, naselju kod Beograda. Kako danas izgleda život stanovnika ovog mesta i kako se sećanja prenose na mlađe generacije, pokazuje priča iz porte crkve Svetog Kirila i Metodija, gde se o Oluji priča svakoga dana.
U Busijama živi otac Dragan Zorica, sveštenik koji je kao četrnaestogodišnjak bio u koloni iz Benkovca. Pre dolaska u Eparhiju sremsku služio je u Dalmaciji. Njegova priča spaja lično iskustvo izbeglištva, život u novoj sredini i potrebu da se sećanje sačuva.
Sećanja iz kolone: Strah, beznađe i napušteni dom
Otac Dragan Zorica kaže da su prva sećanja pre svega vezana za osećanja.
"Sećanja su više su vezana za osećanja, jer u tom trenutku, kao dete, ja nisam imao percepciju uopšte šta se zapravo događa, kuda mi to idemo. U početku smo mislili da idemo samo nekih 20-30 kilometara dalje od Benkovca, on je bio u blizini prve linije. Međutim, eto, u tom trenutku nismo znali da je to put bez povratka", kaže sveštenik.
Najjači utisak ostao mu je susret s ocem.
"Otac je bio vojno angažovan, nije bio sa nama. Mi smo njega posle čekali 10 dana u Banjaluci, bile su glasine da je nastradao. Na kraju, slava Bogu, bio je živ. I to mi je, u stvari, najveći utisak svih tih događaja, kada sam video oca, posle 10 dana, da je živ", kaže on.
Kolona je, prema njegovim rečima, bila ispunjena strahom i nesigurnošću.
Povezane vesti
"Osećaj nesigurnosti. Ljudi su tražili pogledom svoje. Nismo imali kao danas mobilne telefone... Ljudi nisu znali gde su im članovi porodice. To je potpuno jedno beznađe koje je zateklo te ljude u toj koloni. Ne znamo s koje strane ćemo biti napadnuti. Videli smo na Petrovačkoj cesti zapaljene automobile. Tad nismo ni znali da su ljudi tu postradali", rekao je.
Zahvalnost ljudima koji su pomogli i odluka o povratku
Prvu pomoć porodica je dobila u Petrovcu i Banjaluci, a zatim u Brčkom.
"Iskoristio bih priliku da se zahvalim ljudima u Banjaluci. U Petrovcu, prvo, ljudi koji su nam dali hranu, a u Banjaluci ljudi koji su napustili svoje krevete i nas smestili. Posle toga nas je čovek u Brčkom, u koloni, zaustavio i primio u svoj dom. Mislim, to su stvarno trenuci koji ostaju za čitav život", kaže sveštenik Zorica.
Euronews Srbija
Kasnije se vratio u Dalmaciju, vođen odgovornošću prema precima.
"Imao sam odgovornost prema precima. I kao sveštenik, imao sam želju da se vratim i da nešto što je u meni ostalo, ta jedna praznina, da to ispunim. Deda mi je na samrti rekao da se on neće vratiti, ali da ću se ja vratiti", kaže on.
Zbog sigurnijeg života svoje dece, danas živi i služi u Sremu, u Busijama. Busije sledeće godine pune 30 godina postojanja. Naselje je izgradilo izbegličko stanovništvo kroz zajedništvo.
"Ovo naselje ima poseban identitet, subkultura u okviru ravnog Srema. Imamo Krajišnike koji su izgradili ovo naselje na osnovu upravo tog osećaja zajedništva. Ljudi su izgradili ove kuće upravo u tom zajedništvu, kroz mobe. I, eto, u početku ovde nije bilo ništa, bilo je zaista užasno. Ja sam prvi put ovde bio 1999. godine. Ali, evo, ovo je sad jedno od perspektivnijih, lepših naselja u okolici grada Beograda", kaže on.
Povezane vesti
Mlađe generacije žele da čuju šta se dogodilo.
"Pogotovo mlađe generacije, oni imaju želju da čuju šta se to zapravo desilo. Ona deca koja su rođena ovde, izgradila su svoj identitet ovde, u ovom naselju", kaže on.
Memorijalni centar kao poziv na odgovornost
Otac Dragan ističe potrebu za memorijalnim centrom.
Povezane vesti
"Izuzetno je važno da negujemo tu kulturu sećanja, ne da to bude poziv na mržnju. Mi treba da vaspitavamo naša pokoljenja upravo na tome da imaju odgovornost. Da mi imamo odgovornost, jer je to više poziv na odgovornost prema stradalima, prema žrtvama, da razvijemo kod njih osećaj saosećanje prema stradalima", kaže sveštenik Zorica.
Inicijativa postoji, a za realizaciju je potrebna pomoć države.
"Mislim da to, naravno, ne možemo bez pomoći države. Hoćemo da se izgradi na platou, a ovde imamo prostor, jedan hektar zemljišta, da bude jedan veliki plato ispred memorijalnog centra, gde bi bio postavljen spomenik svim postradalima. Mislim da smo dužni da to učinimo", kaže on.
Svake godine, 4. avgusta, u hramu se drži pomen za sve stradale, a zatim se polažu venci ispred spomenika na platou ispred crkve.
Komentari (0)