Potresna ispovest Nevenke Dobrić: Hrvatska vojska ubila mi je sina i svekra u izbegličkoj koloni

Nevenka Dobrić, čiji je sin Siniša (12) ubijen u izbegličkoj koloni tokom agresije Hrvatske na Republiku Srpsku Krajinu 1995. godine, izjavila je večeras na centralnom komemorativnom skupu u Mrkonjić Gradu povodom Dana sećanja na stradale u hrvatskoj vojnoj akciji "Oluja", da će dokle god bude živa tražiti pravdu za svoje dete i boriće se da ta priča ne padne u zaborav.

Dobrić, koja je iz okoline Siska, a koja danas živi u Sremskoj Kamenici, izrazila je zahvalnost političkom vrhu Srbije i Republike Srpske i svima koji se trude da 4. avgust ne bude samo običan datum u kalendaru.

Ona je podsetila da je njen Siniša, kao svako krajiško dete, tog 4. avgusta 1995. godine pošao u kolonu da spasi svoj maleni život i navela da se on u traktorskoj kabini nalazio sa svojim dedom Petrom, dok je ona bila u traktorskoj prikolici.

"Ni punih 10 kilometara nismo odmakli kada je hrvatska vojska presekla kolonu u šumi i sa 12 prostrelnih rana usmrtila Sinišu i Petra. Kako su Petar i Siniša ubijeni, na licu mesta traktor je skrenuo sa puta, a prikolica u kojoj sam ja bila prevrnula se i poklopila me. Hrvatska vojska je ubila moje dete i svekra, sačekala je i sledeći traktor u kom su bili moji roditelji i baka. Videvši šta se dogodilo ispred njihovih očiju, skamenjeni od bola i tuge, očajnički mole Hrvatsku vojsku da im dozvole da mene izvuku ispod prikolice. Oni dozvoljavaju, ali i odlučuju da nas privedu", priseća se Dobrić.

TANJUG/ FOTO SRNA/ NEMANJA VUKOJEVIĆ

Kaže da je Hrvatska vojska nakon toga na očajničke molbe i plač njene majke u nekom trenutku pustila njih tri, dok je njenog oca odvela u zatvor.

"U tim momentima ja nisam bila svesna šta se dogodilo, ali hrabre krajiške žene nisu dozvolile da telo mog deteta ostane u šumi, da ga rastrgnu zveri. Iznose moga Sinišu u Bosansku Kostajnicu, gde ga mi sahranjujemo 5. augusta, a zatim 26. augusta 1996. na Sinišin rođendan posmrtne ostatke prenosimo u Sremsku Kamenicu, gde danas živimo, a svekar Petar se do danas vodi kao nestalo lice", rekla je Dobrić.

Naglasila je da već punih 30 godina traga za pravdom.

"Ne postoji ustanova kojoj se nisam obratila, ni sud u Hrvatskoj na kom ne vodim parnicu kako bi moje dete dobilo status civilne žrtve rata. Još uvek nisam uspela. Još uvek moje dete ne počiva u miru, jer su moje rane otvorene. Još uvek svakog 4. avgusta pričam svoju priču i nadam se da će dopreti do onih što dele pravdu i uvek sa istim pitanjem: ako moj Siniša nije civilna žrtva rata, ima li srpskih civilnih žrtava rata u Hrvatskoj", upitala je Dobrić.

Navela je da je na spomeniku svoga sina napisala pesmu čiji su stihovi: "Oj, teška sudbino, pusta Krajino, što uze mene mlada, zar ne tuguješ sada? Uze mene od majke, oca i brata, da ja mali moram biti žrtva rata. Nisam kriv, al' nisam ni živ".

Prvih dana avgusta 1995. godine dogodila se agresija Hrvatske na Republiku Srpsku Krajinu tokom koje je poginulo ili nestalo više od 1.900 osoba i proterano najmanje 220.000 Srba, a počela je na današnji dan u zoru.