Društvo

"Slamka spasa" ne sme da zakaže: Imaju li sigurne kuće u Srbiji snagu da zaštite žene od nasilnika?

Komentari

Autor: Jovana Stanković

23/04/2023

-

12:30

"Slamka spasa" ne sme da zakaže: Imaju li sigurne kuće u Srbiji snagu da zaštite žene od nasilnika?
"Slamka spasa" ne sme da zakaže: Imaju li sigurne kuće u Srbiji snagu da zaštite žene od nasilnika? - Copyright profimedia

veličina teksta

Aa Aa

Sigurne kuće su nekim ženama, koje trpe partnersko nasilje, jedina "slamka spasa" koja može da im omogući da sačuvaju svoj život. Mnoge su ostale žive jer su upravo skupile hrabrost i tamo se sklonile, dok neke, na žalost, do ovih kuća nikada nisu ni stigle. Međutim, sam dolazak u sigurnu kuću nekada ne znači i definitivno okončanje njihovih muka i pronalaženje "sigurne luke". Tako bar pokazuje istraživanje koje je NGO Atina sprovela tokom 2022. i početkom ove godine, a tiče se prihvatilišta za žene koje su žrtve nasilja.

Ovo istraživenje obuhvatilo je 13 sigurnih kuća i jedno prihvatilište za žrtve trgovine ljudima u Srbiji i pokazalo je da je broj raspoloživih mesta u njima manji za 74 odsto od propisanog standarda koji važi za zemlje EU. Istraživanje ukazuje na još jedan problem, koji se nameće kao ključan i paradoksalan -  korisnice sigurnih kuća suočavaju i sa bezbednosnim rizicima, jer je u većini njih došlo do kršenja tajnosti lokacije.

Naime, podaci kažu da više od 70 odsto sigurnih kuća u Srbiji nema obezbeđenje u kontinuitetu. To znači da u tim prihvatilištima je zaposleno osoblje jedino koje je prisutno tokom noći, a često i tokom dana. Ovakva situacija zapravo predstavlja sliku kompletnog sistema socijalne zaštite koja bi trebalo da bude multisekorska, ukazuju sagovornici Euronews Srbija.

Oni navode da sigrune kuće zapravo ne treba da prestavljaju "krajnju instancu" u trenutku kada žrtva odluči da napusti nasilnika, i nikako ih ne treba doživljavati kao kraj nekog procesa, već isključivo kao privremeno rešenje koje omogućava žrtvi da nastavi slobodno sa svojim životom.

Da pitanje femicida nije trentan već dugoročan problem, potvrđuje i podatak da je u prva tri meseca ove godne devet žena stradalo u porodičnom nasilju. Zvanične javne statistike o ovome u Srbji nema, već kako je ranije za Euronews Srbija rekla programska direktorka "Femplatza" Kosana Beker, ove brojke su uzete isljučivo iz medijskih tekstova.

Da problem nije mali, potvrđuje i istraživanje Republičkog zavoda za statistiku Kvalitet života i bezbednost žena koji kaže da je tokom 2021. godine svaka peta žena doživela nasilje od strane svog partnera, a svaka deseta pretrpela i fizičko nasilje.

Nakon svega ovoga otvaraju se pitanja - šta se dešava kada žrtva nakon konstatnog nasilja koje trpi skupi hrabrost, napusti nasilnika i ode u sigurnu kuću? Kako funkcioniše taj lanac i da li je ona od tada zaista bezbedna?

"I taksisti znaju gde je sigurna kuća"

"Dešavalo se, kada taksisti kažete da vas odveze do sigurne kuće, dođe do pred sama vrata", navodi jedan od sagovornika koji je učestvovao ovom istraživanju NGO Atine navodeći ovu situaciju kao primer "tajnosti" lokacija sigurnih kuća.

Takođe još jedna od zaposlenih u jednoj od sigurnih kuća, koja je govorila za Atinu, kaže da se oni često suočavaju sa problemom kapaciteta koji može da se odrazi i na kvalitet usluge.

"Dešavalo se da nam nakon prijema žena kaže da je tog dana pretučena, i u tim slučajevima odvodimo je u hitnu službu i čekamo na pregled sa njom regularnom procedurom. Međutim, kada je prijem u toku noći i desi se ovakva situacija da moramo da procenjujemo da li ćemo ostaviti sve druge žene same u kući ili otići na pregled, jer noću najčešće dežura samo jedna osoba", kaže.

Istraživanje pokazuje da poseban problem u vezi pitanja sigurnih kuća u Srbiji taj što ne postoje standarizovane procedure kako se postupa već ih kreira svako prihvatilište za sebe.  Još jedan sagovornik navodi da ni svest o lokaciji i bezbenosti žrtve nije dovoljno razvijen unutar drugih instucija koje se takođe bave ovim pitanjem.

"Najtužnije je kad sud ili centar za socijalni rad upita zbog čega muškarac, koji je počinio nasilje, ne može da dođe do sigurne kuće da preuzima decu na viđenje i da ih potom vraća", navodi se u istraživanju.

Andrijana Radojičić Nedeljković "Atine", koja je i autorka ovog istraživanja, objasnila je za Euronews Srbija da su sigurne kuće tip usluge koji je najpre namenjen ženama kod kojih je procenjen visok rizik od nasilja, posebno od femicida. Kako dodaje, one tu treba da dolaze kada se "upali crvena lampica" za njihovu bezbednost, pa je zbog toga i važno da su ove lokacije za njih sigurne.

"Sigurna kuća je krajni lek, krajnja stanica koju preduzimamo kada je u pitanju zaštita žena. Kada posotoji visok rizik, visoka motivisanost nasinika da nastavi sa nasiljem, tada se žena upućuje na sigurnu kuću. Sve prethodno, što je na raspolaganju, mora da se preduzme i da ona ima osećaj sigurnosti", kaže ona. 

Kako dodaje istraživenje je pokazalo da, na žalost, sve sigurne kuće koje su obuhvaćene su zabeležile bar neki slučaj kršenja tajnosti lokacije, pa je to i dovelo upitno njihovu bezbednost.

"Podatke koje mi imamo u istraživanju dobili smo na osnovu odgovora koji su nam dali sami zaposleni u sigurnim kućama. Tako smo saznali da većina njih nema stalno prisutno obezneđenje, čak i u nekim gde postoji oni nisu tu tokom celog dana. Sve sigurne kuće koje smo obuhvatile su bar jednom zabeležile neki slučaj kršenja tajnosti lokacije. Važno je napomenuti i da to ne znači nužno da su nasilnici dolazili do sigurnih kuća, ali bilo i takvih situacija", rekla je ona.

Radojičić Nedeljković kaže da je najveći prolem tokom noći, jer kako navodi često sa njima je samo stručno osoblje.

"Na žalost, došli smo do zaključka, da su često žene tokom noći same sa zaposlnima. To su neki stručni radnici, a ne ljudi koji rade na poslovima obezbeđenja. Većina njih, koje imaju obezbeđenje, kažu da imaju privatno i oni na žalost ne mogu da imaju iste ingerencije kao što bi imali pripadnici policije", kaže.

Radojičić Nedeljković navodi da što se tiče bezbednosti, nije jedina odgovornost ljudi koji rade u sigurnim kućama i onih koji sprovode ovu usluge, već je to pitanje podeljne odgovornosti svih instucija čiji je posao da zaštite ženu.

"Bezbednost će se popraviti kada budemo imali efikasnije procesuiranje nasilnika za krivična dela. Jedno bez drugog ne može da funkcioniše. To je pitanje odgovornosti između ministarstva i socijalne zaštite, ali i MUP-a i sudova", rekla je ona.

Navodi da je takđe neophodno propisati standarde kojima se definiše šta, kada, ko i na koji način radi sa ženom koja je preživela nasilje i koja sama ili sa decom dolazi u sigurnu kuću.

"Važno je da se žene u sigurnoj kući osećaju zaštićeno i bezbedno", dodala je.

Kako funkcionišu sigune kuće?

Koordinatorka Sigurne kuće u Beogradu Vesna Stanojević komentarišući pitanje beznebenosti štićenica rekla je za Euronews Srbija da oni imaju dobru saradnju sa policijom, ali i da imaju i privatno obezbeđenje koje plaćaju godinama unazad.

"Imali smo incident 2013. godine kada je muž došao i preskočio ogradu. Policija je odmah intervenisala, a posle njega nas je jedno vreme i obezbeđivala. To je zapravo najefikasniji način zaštite, kada vidite policijska kola ispred. Međutim, brzo je to ukinutio, jer kako su nam rekli, nemaju dovoljan broj ljudi koji obezbeđivali sigurne kuće. Od tada smo to pitanje rešili privatnim obezbeđenjem i za sada od tada sve funkcioniše u najboljem redu", kaže ona.

Da je pitanje bezbednosti korisnica sigurne kuće važno, slaže se i njena kolegnica iz Niša koordinatorka sigurne kuće Sonja Šćekić, koja kaže da oni, na sreću, nisu nikada imali upad u objekte u kojem se nalaze žene.

"Bezbenost je osnovna kod nas. Ono što je prvo urađeno kod nas je postavljanje ograde. Zasadili smo i stotinu tuja kao još jednu živu ogradu okolo. Imamo video nadzor od ukupno 14 kamera gde imamo četiri radnika privatnog obezbeđenja", reka je ona.

Ona kaže da je u prošlosti niška sigurna kuća imala situaciju da je tajnost lokacije ove kuće bila narušena, ali kako dodaje od sutapnja na snagu Zakona o sprečavanju nasilja u porodici to se nije više dešavalo.

"Mi do sada nismo nikada imali nikakve upade. Ranijih godina imali smo situacije da nasilnik sazna gde se nalazi sigurna kuća, pa negde oko ograde kruži i doziva ženu. Jedino su se takve stvari dešavale u prošlosti. Međutim, od stupanja na snagu Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, od 2017. godine, ni takav ni jedan slučaj nismo imali", rekla je ona.

Na pitanje o tajnosti lokacije, sagovornice su saglasne da žene nisu izložene velikom riziku u samim sigurnim kućama ali naovde da je jako teško da te lokacije budu u potpunosti tajne.

"Ne možete u potpunosti da prikrijete njhovu lokaciju. Tačno je da neki taksisti znaju gde se nalaze kuće, ali u našem slučaju to podrazumeva činjenicu da mi imamo ugovor sa jednim taksi udruženjem koje besplatno vozi žene koje mi primimo. Takođe, budemo u situaciji da mora da interveniše Hitna pomoć jer je je nekome pripalo teško, ili dolaze i majstori kada pukne neka cev ili mora da se kreči... U svakom slučaju žene treba da znaju da mi dajemo sve od sebe da one budu bezbedne", kaže Stanojević.

Šekić dodaje da u svemu tome mora postojati neka mera i osećaj kada se priča tajnosti lokacije.

"Uvek postoji rizik da neko sazna za lokaciju. Važno je da nigde javno ne govorimo gde se nalaze Sigurne kuće i to je jedan vid prevencije. Drugi vid je postoje i dobri zakoni koji će da štite ženu, a ključ za ovaj prolem je u multisektorskoj saradnji", kaže Šćekić.

Nasilje u prodici nije problem pojedinca, već celog društva. Ukoliko ste izloženi nasilju ili znate nekog ko je žrtva prodičnog nasilja, pozovite:

Autonomni ženski centar

0800 100 007 - SOS telefon

065 26 56 178 - besplatna pravna pomoć

Oba broja telefona su dostupna radnim danima od 10 do 20 časova.

Tu su i mejlovi zene.savet@azc.org.rs ili pravnapomoc@azc.org.rs.

POLICIJA 192

Ženski centar SOS telefon protiv nasilja nad ženama i decom radnim danom (10 - 20h) 2645-328

Komentari (0)

Srbija