Đurđev: Obojena revolucija i šarena vlast

Predsednik Srpske lige Aleksandar Đurđev u svom autorskom tekstu za časopis Poredak osvrnuo se na politička dešavanja u Srbiji, a njegovu analizu prenosimo u celosti:

 
Najveća iluzija u aktuelnoj političkoj debati u Srbiji jeste uverenje da se država suočava sa istom vrstom obojene revolucije kakvu je doživela 5. oktobra 2000. godine. To poređenje je ne samo površno, već i opasno, jer prikriva suštinsku promenu samog mehanizma. Ono što se danas odvija nije klasičan scenario uličnog prevrata, već mutirana, institucionalizovana forma obojene revolucije, u kojoj sama država postaje glavni nosilac i resurs procesa koji je podriva.

Godine 2000. postojala je relativno jasna linija razdvajanja država i opozicija, institucije i ulica, vlast i revolucionarni pokret. Danas te linije više ne postoje. Današnja kriza nije sukob dva bloka, već unutrašnje rastvaranje države kroz sopstvene kadrove, sopstveni novac, sopstvene institucije i sopstvene kompromise. Zato više nije dovoljno govoriti samo o obojenoj revoluciji. Danas moramo govoriti i o obojenoj vlasti, preciznije delovima vlasti, odnosno beogradskim slengom rečeno - o šarenoj vlasti.

Vlasti bez jedinstvene vrednosne vertikale, bez jasne lojalnosti i bez sposobnosti da povuče granicu između onoga ko državu brani i onoga ko je koristi kao platformu za razaranje. Ako se prihvati teza da je u toku obojena revolucija, onda je jasno da se ona ne sprovodi isključivo sa ulice. Jedan od njenih ključnih mehanizama jeste udar na državu kroz institucije.

Na to je javno ukazivao Aleksandar Vučić, govoreći da su krenula hapšenja ministara i funkcionera SNS-a, sa logikom postepenog podizanja pritiska do samog vrha vlasti, uključujući i predsednika Republike. U tom modelu, hapšenje nije prevashodno usmereno ka pravdi, već ka političkoj paralizi. Ono služi da proizvede utisak raspada sistema, da delegitimiše institucije i da stvori atmosferu u kojoj država gubi sposobnost da samu sebe brani. Kada se hapšenje pretvara u politički signal, a ne u završetak pravnog postupka, ono postaje revolucionarni instrument, a ne pravna mera.

Još ozbiljniji signal dolazi iz bezbednosne sfere. Prema izjavama sa državnog vrha, samo pojedine jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova i vojna jedinica Kobre pokazale su spremnost da se suprotstave pokušaju obojene revolucije, dok su drugi delovi aparata sile bili pasivni, kolebljivi ili politički neutralni. Nakon toga usledile su smene u policiji.

Ovo nije pitanje taktičke procene. Ovo je strukturni problem lojalnosti. Država može da funkcioniše i pod spoljnim pritiskom, ali država u kojoj sistem sile nije jedinstven u odbrani ustavnog poretka ulazi u zonu duboke krize. U takvoj situaciji, obojena revolucija više ne mora da pobedi dovoljno je da sistem sam sebe parališe. Posebno važnu ulogu u ovoj mutaciji imaju univerzitet i naučni sektor.

Ana Brnabić je javno izjavila da je država predložila i izabrala rektora Univerziteta u Beogradu, Vladana Đokića. To znači da nije reč o spoljnom kadru, već o čoveku koji je dobio institucionalni legitimitet od samog sistema. Istovremeno, Brnabić je navela da je država preko Fonda za nauku Republike Srbije uložila oko 150 miliona evra u naučne projekte, čiji su pojedini korisnici danas aktivni u procesima koji se politički usmeravaju protiv države. Ovde nije sporna sloboda naučnog mišljenja, već funkcija državnog novca. Kada državni resursi postanu materijalna i kadrovska infrastruktura političkog aktivizma, država više nije žrtva, ona je sopstveni finansijer krize.

Ključnu unutrašnju dimenziju ovog procesa otkriva izjava Uglješa Mrdića, koji je rekao: „Poslao sam sve.“ Ta rečenica suštinski menja kontekst. Ona znači da su upozorenja postojala, da su informacije bile u sistemu i da se više ne može govoriti o neznanju. Od tog trenutka, svaka odluka ili neodluka postaje svestan izbor. Država koja i posle upozorenja nastavlja isto ponašanje više nije naivna. Ona je ušla u fazu samoponištavanja kroz kompromis.

O dubini institucionalnog problema govorio je i Nikola Selaković, navodeći da je direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, postavljena u mandatu ove vlasti, nameštala poslove sopstvenoj privatnoj firmi prebačenoj na ćerku, iz kojih su ostvarene desetine miliona dobiti. Korupcija ovde nije sporedni problem - ona je alat slabljenja države, jer korumpirana institucija postaje ucenjiva institucija, nesposobna da brani javni interes.

Ključni ideološki lom desio se onog trenutka kada je vlast u Novom Sadu koaliciju sa strukturama oko separatista i autonomaša, a sada zvanično optuženim teroristima za rušenje ustavnog poretka, pravdala tezom da ideologija i vrednosti nisu važne, jer je reč o „komunalnoj vlasti“. Tom rečenicom politika je lišena smisla, a država svedena na tehniku upravljanja. Kada vrednosti nisu važne, više nema kriterijuma lojalnosti.

U beogradskom slengu, „šaren“ označava pomešan i promešan bez linije, karaktera, vrednosti i principa. Upravo ta reč najpreciznije opisuje današnje delove vlasti. Šarena vlast je obojena revolucija koja je prestala da ruši državu i počela da je administrira.

Povratak postoktobarskih kadrova, poslednjih nedelja, kao i činjenica da pojedini akteri optuživani za rušenje ustavnog poretka beže u Hrvatsku ili nastavljaju da deluju sa fakultetskih katedri i iz škola, pokazuje da revolucija više nije spoljna ona je unutrašnja. Obojene revolucije su deo šireg geopolitičkog šablona.

U Srbiji taj uticaj deluje kroz NVO mreže, fondacije i „nezavisne“ centre koji oblikuju elite i narative. Njihova funkcija nije nužno smena vlasti, već oduzimanje državi sposobnosti suverene odluke. Paradigmatičan primer šarene vlasti je slučaj Dragana Bujoševića, kome je produžen mandat na Radio-televiziji Srbije, iako je prethodno bio javno optuživan da RTS učestvuje u rušenju države. Kontradikcija je postala pravilo. Država koja pristane da bude šarena i svoje šarenilo opravdava komunalnim principima osuđena je da završi u fekalijama.

Hajde da se podsetimo esencijalno važnog dijaloga u kojem je svaka reč važna na televiziji K1 u kojoj voditelji Jovana i Drago razgovaraju sa ključnim braniocem i najlojalnijim predstavnikom vlasti i države poslanikom Uglješom Mrdićem predlagačem zakona koje je Narodna skupština Republike Srbije usvojila pre neki dan: “Šta se desilo? Dakle, ako je reč o obojenoj revoluciji, onda je jasno da je izvršen udar na državu. Krenuli su sa hapšenjima ministara i funkcionera SNS-a, sa namerom da na kraju uhapse i predsednika Vučića. Da budemo otvoreni – krenuli su da hapse ljude kako bi do kraja sproveli obojenu revoluciju i srušili državu. To su učinili jer su se povezali sa blokaderima, jer su izgubili nekoliko izbora i jer su bili angažovani od strane stranih i domaćih centara moći. Dakle, to što smo mi nekoga nekada birali, ne znači da će taj neko doživotno biti lojalan državi. Udarili su na sopstvenu državu. Udarili su na svoju državu! Čekajte, ali Đokić je kadar države, odnosno SNS-a? Jeste, tako je – biran je dva puta za rektora. Tako je, tačno je. I okrenuo se protiv države. Pazite, kada mi nekoga predlažemo, odnosno kada vlast nekoga predloži za određenu funkciju, mi ne možemo znati šta je tom čoveku u glavi. Ne možemo znati da li će za pet godina, pod naletom velike količine novca ili pod uticajem stranih bezbednosnih službi, krenuti da radi protiv države.” 

Setimo se izjave predsednika Srbije Aleksandra Vučića da ga je bivša ministarka Zorana Mihajlović pozvala nakon saslušanja u tužilaštvu prenevši mu da su joj iz policije i tužilaštva tražili njegovu glavu. Štaviše, Mihajlovićeva je javno iznela podatak da je tokom davanja izjave u policiji bila na meti insinuacija da ju je neko iz vlasti pritiskao da pregovara ili zaključuje ugovore.

Na društvenim mrežama se pominjalo i da je Goranu Vesiću nuđen status zaštićenog svedoka ako pristane da optuži državni vrh. Vladimir Đukanović je u maju 2025. godine upozoravao na ,,nezavisne tužioce“ koji su spremni da narede hapšenje predsednika države Aleksandra Vučića.

Miloš Vučević je više puta upozoravao da se sprema nasilna smena vlasti i da je plan za 15. mart 2025. godine da "udari Srbin na Srbina". Država koja i posle upozorenja nastavlja isto ponašanje više nije naivna. Država koja ne ume da razlikuje ko je brani, a ko je koristi, ulazi u fazu samoukidanja.

Ovo nije novi 5. oktobar. Ovo je obojena revolucija 2.0 — sprovedena kroz delove šarene vlasti. Ovu državu ima ko da brani i ko zna kako to učiniti. Predsednik Aleksandar Vučić i donedavni premijer i sadašnji predsednik SNS Miloš Vučević i aktuelni premijer profesor Macut su to pokazali svojim delima, svojim stavom, svojim nepokolebljivim duhom i svojom spremnošću da se žrtvuju za narod i državu. To što oni rade je trčanje maratona. Nama ne trebaju sprinteri, kros trkači, a pogotovo ne pozeri. Nama trebaju maratonci, otporni i izdržljivi, spremni na umor, odricanja i izazove najgore vrste. Samo takvi povratiće državu i uzdignuti naciju.