Britanski Telegraph o "zvučnom topu" i "Sarajevo safariju": Broj ponavljanja optužbe ne čini je istinitom

Slučajevi "zvučni top" i "Sarajevo safari" ponovo su u žiži interesovanja domaće, ali i evropske javnosti. U prvom slučaju su se u toku istrage smrti studentkinje Milice Živković (25) na Filozofskom fakultetu u Beogradu pojavili novi dokazi da je na plenumu studenata u blokadi 22. januara prošle godine bilo reči o simulaciji korišćenja "zvučnog topa". S druge strane, italijanski tužilac je odbacio slučaj "Sarajevo safari" zbog nedostatka dokaza.

O ova dva slučaja, narativima i dokazima, pisao je Aditya Anand Kumar, novinar specijalizovan za poslovne teme sa dugogodišnjim interesovanjem za evropske i azijske prilike, za britanski "Telegraph".

U tekstu se analizira kako je brzina medijskih zaključaka o upotrebi "zvučnog topa" tokom protesta u Beogradu pretekla činjenice, te kako nova saznanja tužilaštva dovode u pitanje prvobitni narativ i ukazuju na moguću simulaciju incidenta od strane demonstranata.

Tekst prenosimo u celosti:

Balkanska politika se prečesto prikazuje kao jednostavna moralna priča u kojoj se hrabri demonstranti suprotstavljaju autoritarnim liderima.

U martu prošle godine svetu je ponuđena jednostavna moralna predstava.

Stotine hiljada mirnih demonstranata okupilo se u Beogradu. Tajanstvena buka izazvala je paniku. U roku od nekoliko sati društvene mreže, aktivisti i veliki deo međunarodne štampe doneli su samouveren zaključak: Vlada predsednika Aleksandra Vučića upotrebila je protiv sopstvenih građana ilegalno zvučno oružje.

Priča se brzo proširila jer je savršeno odgovarala postojećem narativu. Srpski predsednik već dugo je bio odabran za ulogu evropskog autoritarnog lidera: previše blizak Moskvi, nedovoljno oduševljen Briselom i previše dominantan kod kuće. "Zvučni top" je postao savršen simbol modernog neliberalizma.

Problem je što je samouverenost pretekla potragu za dokazima. U nekim krugovima dokazi su smatrani suvišnim.

U stvarnosti, do danas nijedan sud ni nezavisna istraga nisu konačno utvrdili da je zvučno oružje upotrebljeno. Čak je i Evropski sud za ljudska prava, dok je Srbiji naložio privremenu meru opreza da ne koristi zvučne uređaje za kontrolu mase, izričito naglasio da ne iznosi stav o tome da li je takvo oružje zaista primenjeno 15. marta. Ta ključna napomena dobila je samo delić pažnje koju je privukla prvobitna optužba.

Sada se priča zakomplikovala još više.

Srpsko tužilaštvo pokrenulo je istragu na osnovu dokumenata zaplenjenih na Univerzitetu u Beogradu prilikom istrage drugog slučaja. Ti dokumenti, kako navode tužioci, pokazuju razgovore vođene dva meseca pre protesta 15. marta o "zvučnom topu". Učesnici su navodno razmatrali i politički uticaj takvog incidenta u inostranstvu, uključujući to da bi izazvao "masnu reakciju Brisela".

Drugim rečima, izgled nesrazmerne sile i međunarodna osuda pomogli bi, a ne naštetili, cilju demonstranata. Cilj demonstranata, prema tužiocima, bio je da "simuliraju upotrebu ‘zvučnog topa’ od strane državnih organa" kako bi izazvali "paniku u javnosti i strah kod građana", što bi na kraju dovelo do dovoljnog pritiska spolja i haosa unutra da bi se srušila izabrana vlada.

Predstavnici studenata, koji očigledno ne osporavaju autentičnost dokumenata, kažu da se odnose na raniji protest. Možda su u pravu. I možda ti dokumenti na kraju ništa neće dokazati.
Ali upravo u tome je poenta.

Postojanje suprotstavljenih objašnjenja trebalo bi da podstiče oprez, a ne samouverenost. Umesto toga, veliki deo komentara o Srbiji pokazao je suprotan instinkt – optužbe su se predstavljale kao činjenice.

To nije samo srpski problem. To odražava širu zapadnu naviku da se globalna politika deli na heroje i negativce. Demonstranti se pretpostavljaju vrlim, pa se svaka optužba protiv vlade smatra kredibilnom. Vučić se prikazuje kao autoritarni lider, pa se svaka njegova odbrana odbacuje kao propaganda. Ne ostaje prostor za drugačije shvatanje.

"Afera zvučni top" nije jedini primer ove tendencije. U poslednjih nekoliko meseci neki Vučićevi kritičari pokušali su da ga povežu sa jezivim optužbama o "sarajevskom safariju" – navodnim plaćenim streljanjima civila tokom opsade Sarajeva od strane bogatih stranaca.

Te tvrdnje, među najgrotesknijim koje su izašle iz balkanskih ratova, osporili su bivši britanski vojnici koji su služili u Sarajevu, od kojih su neki "snajperski turizam" nazvali "urbanom legendom" i doveli u pitanje da li je to uopšte bilo logistički izvodljivo.

Ipak, optužbe su dobile naslove širom Evrope i ponavljane su sa zapanjujućom samouverenošću. Prošle nedelje italijanski tužioci koji vode istragu priznali su da su dosadašnji prikupljeni dokazi uglavnom posredni i nedovoljni za podizanje optužnice. Epizoda je podsetnik da glasnost optužbe ništa ne govori o njenoj istinitosti.

Predsednik Vučić nije iznad kritike, niti bi legitimna pitanja o događajima od 15. marta trebalo da nestanu samo zato što su tužioci otvorili novu liniju istrage. Ali isto tako ne bi trebalo da bude unapred proglašen krivim samo zato što mnogi u Briselu ne mogu da podnesu njegovu politiku višesmerne orijentacije.

Srbija se nalazi u izuzetno teškom geopolitičkom položaju – balansira odnose sa Evropskom unijom, Rusijom, Kinom i Sjedinjenim Državama, dok pokušava da očuva regionalnu stabilnost i ekonomski rast. Pod Vučićem zemlja je privukla značajne strane investicije, modernizovala infrastrukturu i ostvarila jedan od najjačih ekonomskih napredaka na Balkanu. Milioni srpskih birača i dalje podržavaju Vučića ne zato što su žrtve lažne svesti, već zato što veruju da on nudi stabilnost u sve turbulentnijem svetu.

To zaslužuje priznanje, čak i od njegovih kritičara.

Ironija je što liberalne demokratije s pravom insistiraju na poštovanju procedure, pretpostavci nevinosti i dokazima pre presude. Međutim, kada sude vladama koje ne vole, ti standardi neverovatno lako ispare.

Ako su prvobitne optužbe o zvučnom oružju zaslužile sve naslove, zaslužile su i istragu, a ne trenutnu osudu. A ako novi dokazi dovode u pitanje vladajući narativ, i to zaslužuje podjednako istaknutu pažnju.

Verodostojnost ne zavisi od toga da li ste uvek u pravu, već od spremnosti da promenite zaključke kada se činjenice zakomplikuju.

Srpska zvučna misterija može biti rešena u jednom ili drugom pravcu. Svi oni koji su požurili sa zaključcima trebalo bi, ako se pokaže da su pogrešili, da imaju poniznosti da to i priznaju.