Moderna nauka dokazala da je Frojd bio u pravu: Šta je tačno rekao pre 130 godina?
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Vodeći model savremene neuronauke o funkcionisanju mozga pokazuje zapanjujuće sličnosti sa idejama koje je Sigmund Frojd postavio, a psihoanalitičari razvijali pre više od stotinu godina. Prema novoj studiji objavljenoj u naučnom časopisu Entropy od strane istraživača sa Odseka za psihologiju Univerziteta u Oslu, povezivanje ova dva pristupa može pružiti potpunije razumevanje ljudskog uma.
U fokusu istraživanja je paradigma predviđanja, dominantna teorija u savremenoj neuronauci, prema kojoj mozak neprestano kreira predviđanja o tome šta će se sledeće dogoditi i ažurira ih upoređujući ih sa dolaznim senzornim informacijama. Naučnici smatraju da ovaj neprekidni proces oblikuje našu percepciju, ponašanje i emocionalnu regulaciju. Istraživači Erik Stenike, Bendik Hovet, Line Indrevol Stenike i njihovi saradnici tvrde da ovaj okvir veoma liči na stare psihoanalitičke ideje o tome kako ljudi doživljavaju i tumače svet. Više od 130 godina psihoanaliza razvija teorije o tome kako se predviđanja dešavaju na subjektivnom nivou, što kognitivna neuropsihologija sada proučava na biološkom nivou.
Predviđanja, projekcije i ljudsko iskustvo
Neuronauka i psihoanaliza opisuju mnoge od istih osnovnih mentalnih procesa, ali iz različitih uglova. Neuronauka se fokusira na biološke i kompjuterske mehanizme unutar mozga, dok psihoanaliza ispituje kako te procese osoba doživljava iznutra.
Karakterističan primer je psihoanalitički koncept projekcije, za koji istraživači smatraju da je tesno povezan sa prediktivnim procesima mozga.
"Kada drugima pripisujemo osobine, namere ili osećanja, naš mozak oblikuje naše iskustvo sveta u skladu sa već uspostavljenim očekivanjima", objašnjava Stenike.
Prema istraživačima, naše prethodne interakcije sa drugima postepeno utiču na to šta očekujemo od budućih veza i situacija. To odgovara neuronaučnoj razlici između promene sopstvenih predviđanja (perceptivno zaključivanje) i pokušaja da se svet primora da im se prilagodi (aktivno zaključivanje).
Mentalna predviđanja i psihički poremećaji
I prediktivna neuronauka i psihoanalitička teorija opisuju um kao sistem koji teži stabilnosti i predvidljivosti - stanju psihološke ravnoteže poznatom kao homeostaza. U modelu prediktivnog mozga, stabilnost se postiže smanjenjem neizvesnosti, jer mozak stalno pokušava da svet učini razumljivijim oslanjajući se na postojeća očekivanja.
Povezane vesti
"Psihoanalitičari ukazuju na ovu težnju uma da reprodukuje poznate obrasce odnosa, čak i kada su oni disfunkcionalni", napominje Stenike, koji veruje da preklapanje ova dva polja nudi nove načine razumevanja mentalnih poremećaja. Kruti i uporni simptomi, poput paranoičnih ideja ili internalizovanog kritičkog glasa, mogu predstavljati stabilne, ali nefleksibilne modele predviđanja. Postoje ljudi koji automatski očekuju kritiku, odbacivanje ili neprijateljstvo od drugih, te stoga tumače situacije kroz taj filter, uprkos tome što stvarnost to ne opravdava.
Ovi duboko ukorenjeni mentalni modeli opstaju jer smanjuju neizvesnost, čak i ako iskrivljuju percepciju stvarnosti. Iz ove perspektive, oba modela objašnjavaju zašto su za trajnu psihološku promenu potrebni vreme i trud. Očekivanja nisu uskladištena samo kao svesna uverenja, već i kao duboko ukorenjeni obrasci u proceduralnoj memoriji, koji se izražavaju kroz način na koji stupamo u odnose sa drugima.
Prema istraživačima, psihoterapija mora delovati na relacionom nivou. Nove kognitivne i emocionalne razmene u odnosu između terapeuta i klijenta mogu postepeno pomoći u promeni okoštalih obrazaca. Premošćivanje ova dva polja otvara put ka holističkoj psihologiji, koja uključuje i neurološke mehanizme i subjektivno iskustvo, omogućavajući naučno razumevanje ljudske subjektivnosti.
Komentari (0)