Dok međunarodna pomoć pada, potrebe rastu: Može li bogatstvo milijardera da nadoknadi manjak novca?

Dok međunarodna pomoć pada, potrebe rastu. Nova studija objavljena u časopisu The Lancet modelirala je šta bi se dogodilo kada bi deo ogromnog bogatstva najimućnijih bio preusmeren u razvoj i zdravstvo. U jednom od scenarija, porez od tri odsto na bogatstvo milijardera povezuje se sa čak 29,5 miliona potencijalno izbegnutih smrti do 2030. godine. Tako je ovo istraživanje otovorilo i pitaje: da li bi deo ogromnog privatnog bogatstva mogao da nadomesti novac koji nestaje iz međunarodne pomoći? 

Naime, ovo pitanje sada postaje sve važnije i to upravo sada, kako se međunarodni sistem humanitarne i razvojne pomoći suočava sa velikim smanjenjem finansiranja. U isto vreme, ratovi, prisilna raseljavanja, glad i zdravstvene krize stvaraju nove potrebe.

Prema modelima autora studije, različite politike preraspodele bogatstva mogle bi do 2030. godine da spreče između 6,6 i 29,5 miliona smrti u 59 zemalja sa niskim i nižim srednjim prihodima. Najveći efekat u analiziranim scenarijima imalo bi oporezivanje bogatstva milijardera po stopi od tri odsto. 

Međutim, brojka od 29,5 miliona zahteva važnu napomenu: to nije prognoza da će toliko ljudi umreti ili biti spaseno. Reč je o statističkom modelu koji procenjuje potencijalni zdravstveni efekat različitih politika ako bi se njihov prihod iskoristio za nadoknađivanje pada razvojne pomoći. 

Šta se događa sa međunarodnom pomoći? 

Podaci o humanitarnom sistemu pokazuju zašto je ovo pitanje postalo toliko važno. Naime, prema analizi Active Learning Network for Accountability and Performance (ALNAP), globalno finansiranje humanitarne pomoći palo je sa 47,5 milijardi dolara 2022. godine na oko 33,3 milijarde dolara 2025. godine - pad od približno 30 odsto. 

U isto vreme, oko 64 miliona ljudi manje dobilo je humanitarnu pomoć tokom 2025. godine u odnosu na prethodne nivoe pokrivenosti. The Guardian, koji je preneo nalaze izveštaja, opisuje posledice kao veliko smanjivanje obima međunarodne humanitarne operacije. 

AP/Marwan Ali

Naime, Sudan je jedan od najočiglednijih primera. Svetski program za hranu (WFP) ove godine ima na raspolaganju oko 206 miliona dolara za operacije u Sudanu, dok je prethodne godine imao oko 645 miliona. Istovremeno, gotovo 20 miliona ljudi u zemlji suočava se sa glađu, a rat je raselio oko 14 miliona ljudi. 

Istraživači su analizirali podatke iz 59 zemalja sa niskim i nižim srednjim prihodima za period od 2002. do 2021. godine. Prvo su procenjivali vezu između međunarodne razvojne pomoći i smrtnosti. Zatim su napravili projekcije do 2030. godine i modelirali različite scenarije u kojima bi se pad razvojne pomoći nadoknadio prihodima iz različitih poreskih politika.

Među analiziranim mogućnostima bili su porez na bogatstvo milijardera, minimalni porez za velike multinacionalne kompanije, porezi na finansijske transakcije i druge mere preraspodele prihoda.

Rezultati su značajni upravo zato što pokazuju da pitanje nije samo koliko novca postoji, već kako je raspoređen i kako bi mogao da bude mobilisan za javne potrebe.

U scenariju sa porezom od jedan odsto na bogatstvo milijardera, model procenjuje oko 15,1 milion potencijalno izbegnutih smrti. Kod stope od tri odsto procena raste na 29,5 miliona. To je najveća procenjena vrednost među analiziranim scenarijima, piše Euronews.

Zašto baš bogatstvo milijardera?

Prema podacima navedenim u analizi, više od 3.000 milijardera danas poseduje ukupno oko 20,1 bilion dolara. To je ogromna koncentracija privatnog bogatstva. Istovremeno, međunarodni donatori smanjuju sredstva namenjena razvoju i humanitarnoj pomoći.

Euronews dalje navodi da autori studije zato analiziraju mogućnost da se deo koncentrisanog bogatstva pretvori u javni prihod koji bi mogao da finansira zdravstvene i razvojne programe. U njihovom modelu, porez od tri odsto na bogatstvo milijardera ima najveći potencijalni efekat.

Međutim, studija ne rešava ova pitanja. Ona pokušava da izmeri šta bi se moglo dobiti ako bi se pronašao način da se dodatni prihod zaista usmeri u razvoj i zdravstvo.

Pad finansiranja nije izolovan događaj. On se događa u trenutku kada međunarodne organizacije već moraju da smanjuju svoje operacije.

Profimedia

Takođe, prema podacima koje je analizirao The Guardian, globalno smanjenje humanitarne pomoći od 2022. do 2025. bilo je praćeno i značajnim smanjenjem broja zaposlenih u humanitarnom sektoru. 

To znači da posledice nisu samo finansijske. Manje novca znači manje ljudi na terenu, manje distribucija, manje zdravstvenih programa i manje mogućnosti da se reaguje pre nego što se kriza pogorša.

Međutim, debata o porezu na ekstremno bogatstvo već godinama postoji u međunarodnim ekonomskim institucijama i među vladama.

Činjenica za takve mere obično polazi od toga da je deo globalnog bogatstva izuzetno koncentrisan, dok javni sistemi – od zdravstva do razvojne pomoći – imaju problem sa finansiranjem.

Argumenti protiv ili dileme oko takvih politika odnose se, između ostalog, na sprovođenje, međunarodnu koordinaciju, procenu vrednosti imovine, izbegavanje poreza i moguće posledice po investicije i mobilnost kapitala.

Nova studija ne rešava taj spor. Ona mu daje još jednu dimenziju: zdravstvenu cenu nedostatka novca, jer ako smanjenje međunarodne pomoći ima merljive posledice po smrtnost, onda pitanje finansiranja više nije samo pitanje budžetskih tabela - postaje i pitanje javnog zdravlja.