Orhan Dragaš: "Srpski Peter Mađar" ne postoji

Dr Orhan Dragaš, srpski stručnjak za bezbednost i međunarodne odnose, osnivač i direktor Međunarodnog instituta za bezbednost, napisao je tekst pod naslovom: "'Srpski Peter Mađar' ne postoji", za portal Eualive. Analizirajući tek završene parlamentarne izbore u Mađarskoj, Dragaš je uporedio situaciju sa onom u Srbiji i izneo svoja zapažanja.

Tekst prenosimo u celosti:

Poređenja između političkih promena u Mađarskoj i očekivanja u Srbiji mogu delovati privlačno, ali su u suštini površna i netačna. Analogija je jedno od najefikasnijih sredstava u politici. Ona pojednostavljuje složene procese, skraćuje objašnjenja i daje publici osećaj razumevanja. Ne mora da bude tačna - dovoljno je da bude uverljiva. Upravo zato je, nakon izbornog poraza Viktora Orbana, ideja o "srpskom Peteru Mađaru" gotovo refleksno uvedena u srpsku političku arenu.

Ta poređenja funkcionišu kao politički slogan, ali ne i kao analiza. Srbija nije Mađarska, i ono što se dogodilo u Budimpešti ne može se ponoviti u Beogradu prostim prizivanjem "energije promena".

U Mađarskoj su birači birali između dva jasno definisana koncepta države. Tokom šesnaest godina Orbanov model je izgradio sistem centralizovane vlasti, klijentelizma i spoljnopolitičke orijentacije ka Moskvi. Nasuprot tome, Mađar je ponudio politički projekat koji je bio precizan i razumljiv: vraćanje Mađarske u evropski institucionalni i bezbednosni okvir, obnavljanje odnosa sa Briselom i distanciranje od ruskog uticaja. To nije bila samo promena vlasti, već izbor između dve spoljnopolitičke orijentacije.

Zato je rezultat bio jasan, i zato su reakcije evropskih institucija bile nedvosmislene. Nije se slavila samo promena vlasti, već promena smera.

U Srbiji takva podela ne postoji

Politički pejzaž u Srbiji je drugačije ustrojen. Aleksandar Vučić vodi politiku koja je često protivrečna i podložna kritici, ali je u suštini pragmatična: održavanje odnosa sa EU, uz istovremeno čuvanje kanala sa Rusijom i Kinom, uz pažljivo balansiranje u kontekstu rata u Ukrajini. Ta politika balansiranja postala je meta kritike - ali ne iz istog pravca iz kog je kritika stizala Orbanu u Mađarskoj.

Značajan deo srpske opozicije ne napada vladu zbog nedostatka evropske orijentacije, već upravo suprotno – jer nije dovoljno nacionalno jaka.

Kritike iz tog spektra se usredsređuju na tvrdnje da je vlast "previše popustljiva" prema Zapadu, da "ugrožava nacionalne interese" i da je spremna da pravi ustupke po pitanju Kosova. U tom diskursu evropske integracije nisu cilj, već često predmet sumnje ili otvorenog odbacivanja.

To važi i za neke studentske i građanske inicijative koje se predstavljaju kao nova politička energija.

Tanjug/Sava Radovanović

Njihova retorika iako formalno usmerena protiv vlasti, ne sadrži jasno definisan pro-evropski program. Naprotiv, na pojedinim poljima usvaja narative koji se više uklapaju u kruti nacionalni okvir nego u liberalno-demokratski model koji je bio osnova Mađarove kampanje u Mađarskoj. Takvo poređenje je stoga ne samo netačno, već i pogrešno usmereno.

U Mađarskoj je postojao jasan odgovor: raskid sa proruskim kursom i povratak u evropski okvir. U Srbiji takvog odgovora nema. Umesto toga, politički prostor je ispunjen različitim, često suprotstavljenim porukama.

Zato analogija ne funkcioniše

Suštinska razlika nije u stepenu autoritarnosti ili medijskom pejzažu, već u sadržaju politike. Mađar je pobedio jer je biračima ponudio smer, a ne samo protivnika. To je razlika koju srpska politička scena dosledno previđa. Veliki deo opozicionog diskursa u Srbiji usredsređen je na negiranje vlasti. To je razumljivo, ali nedovoljno. Negiranje ne stvara politički projekat, već ga samo odlaže.

Bez jasnog odgovora na pitanje spoljnopolitičke orijentacije, svaki razgovor o "srpskom Mađaru" ostaje prazan pojam.

Posebno je važno shvatiti suštinu Mađarove pobede. To nije bila pobeda "zamora od vlasti". Takve pobede u ovom regionu su kratkog daha i ne menjaju strukturu sistema. Mađar je pobedio jer je artikulisao ideološki koherentan projekat sa jasnim institucionalnim i međunarodnim okvirom. Drugim rečima, birači nisu glasali samo protiv Orbana, već za nešto konkretno.

Tanjugb/AP/Denes Erdos

U Srbiji opozicija ne nudi taj nivo političke definisanosti. Ironija je u tome što se analogija koristi upravo tamo gde ima najslabiju osnovu. Oni u Srbiji koji sebe vide kao "novog Mađara" često previđaju najvažniji aspekt njegove politike - jasnu opredeljenost za evropski institucionalni okvir. Bez tog elementa, poređenje gubi smisao, smatraju. Politička promena je stvar suštine, a ne imitacije. Usvajanje retorike promene nije dovoljno, njen smer mora biti jasno definisan.

Druga razlika leži u institucionalnom kontekstu. Mađarska je članica Evropske unije već dve decenije. Uprkos eroziji institucija tokom Orbanove vladavine, politički sistem je zadržao određeni nivo funkcionalnosti, a biračko telo ima iskustvo sa evropskim institucionalnim okvirom kao stvarnim političkim prostorom. Srbija nema to iskustvo u istoj meri. Njena politička tranzicija nikada nije završena kao u Centralnoj Evropi. Institucionalna slabost nije rezultat jednog političkog ciklusa, već dugoročne kontinuiteta.

U takvom okruženju, politička promena zahteva više od simbolike

Postoji i jedan često zanemaren element u površnim analizama: jedinstvo političke ponude. U Mađarskoj je, pre Mađarove pobede, opozicija shvatila da bez ujedinjenja nema rezultata. To ujedinjenje nije bilo samo tehničko, već i strateško. Zajednička ideja je postala osnova oko koje se formirao politički blok.

U Srbiji takav proces nije ni započeo na ozbiljan način. Fragmentacija nije posledica taktičkih nesporazuma, već dubokih ideoloških razlika. Bez njihovog rešavanja, svaki govor o jedinstvu ostaje samo slogan.

Postoji i širi evropski kontekst koji dodatno otkriva slabost ove analogije. Deo međunarodne zajednice, posebno unutar institucija Evropske unije, sklon je da političke procese na Zapadnom Balkanu tumači kroz obrasce poznate iz zemalja članica. Iz te perspektive, svaka opozicija se gotovo automatski vidi kao potencijalno pro-evropska alternativa. To pojednostavljenje je politički zgodno, ali analitički netačno i čak strateški opasno.

FoNet/021

Podrška iz tog pravca često se oslanja na pretpostavke, a ne na stvarnu procenu političkog sadržaja. To stvara narativ koji odjekuje u Briselu, ali nema osnove u realnosti na terenu.
U slučaju Srbije to znači da neki međunarodni akteri projektuju očekivanja koja domaća politička scena ne podržava.

Zato izjava da "Srbija treba da prati mađarski primer" više odražava političku želju nego stvarnost. Politički procesi nisu prenosivi modeli, oni su proizvod specifičnih društava, institucija i istorijskih okolnosti. Prenos "energije" izbora iz jedne zemlje u drugu ignoriše sve ono što politiku čini stvarnom.

Najveća slabost ove analogije nije njena jednostavnost, već njeno pogrešno usmerenje. U Mađarskoj je postojao sukob između pro-ruske i pro-evropske opcije. Takav sukob u Srbiji ne postoji. Umesto toga, Srbija ima politički pejzaž u kome se različiti smerovi preklapaju, bez jasne hijerarhije prioriteta. To nije ista vrsta političke borbe.

Zato ideja o "srpskom Mađaru" jeste politički privlačna, ali analitički neodrživa. Ona stvara iluziju jednostavnog rešenja. Međutim, politička promena ne dolazi iz iluzija, već iz jasno definisanih ciljeva i doslednih strategija. Peter Mađar je uspeo jer je biračima rekao kuda Mađarska ide. U Srbiji opozicija još uvek nema jasan odgovor na to pitanje. Dok se to ne promeni, svaka paralela sa Budimpeštom ostaće ono što već jeste: efektivna metafora za trenutak, ali loša analiza.