Gorka cena nezavisnosti: Kako su Zapad i Rusija oblikovali modernu ukrajinsku naciju
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Ukrajina danas obeležava tačno 35 godina svoje nezavisnosti. U ove tri i po decenije, ova istočnoevropska država prošla je izuzetno trnovit put - od mirnog osamostaljenja nakon raspada Sovjetskog Saveza, do zemlje koja se danas grčevito bori za goli opstanak i svoj teritorijalni integritet. Od istorijskog proglašenja nezavisnosti 1991. godine, preko brojnih unutrašnjih političkih kriza, Narandžaste revolucije i nasilnog Evromajdana, pa sve do bolnog gubitka Krima i razorne ruske invazije, menjala se celokupna ukrajinska država, ali i njen duboko kompleksan odnos sa zvaničnom Moskvom i zapadnim silama.
Kako je zemlja, koja je decenijama bila najbliži saveznik i saradnik Moskve, stigla do surove ratne stvarnosti? Novinar i urednik spoljne redakcije Euronews Srbija Ljubiša Ivanović ističe da ukrajinska borba za nezavisnost apsolutno nije izolovan, linearni događaj, već dugotrajan istorijski proces sa više dramatičnih uspona i padova. Ključna istorijska prekretnica u tom procesu bila je 1991. godina i čuveni avgustovski puč u Moskvi."Zapravo, Ukrajina je prelomila svoju budućnost 19. avgusta 1991. godine, kada se dogodio onaj čuveni puč, kada je tvrda struja unutar sovjetske armije, komunističke partije i zloglasnog KGB-a zarobila Mihaila Gorbačova dok je bio na letovanju na Krimu. To je bio prelomni trenutak kada je Kijev definitivno odlučio da više ne želi da bude deo Sovjetskog Saveza", objašnjava Ivanović za Euronews Srbija rasplet tadašnje drame. Samo tri dana kasnije, nakon sloma puča, ukrajinska Vrhovna rada hrabro je proglasila nezavisnost, što su građani potom masovno potvrdili na nacionalnom referendumu u decembru.
Šok u Kijevu: Kada je Amerika branila SSSR
Put ka samostalnosti, međutim, tada uopšte nije nailazio na oduševljenje zapadnih partnera, uprkos današnjim uverenjima da je Zapad rušio SSSR. Ivanović podseća na čuveni govor američkog predsednika Džordža Buša starijeg u Kijevu, 1. avgusta 1991. godine, kojim su ukrajinski zvaničnici bili poprilično zatečeni i neprijatno iznenađeni.
"On u Kijevu drži govor koji je bukvalno šokirao Ukrajince. Završio ga je jasnim rečima: 'Sloboda nije isto što i nezavisnost; Amerikanci neće podržati one koji teže nezavisnosti u cilju da zamene neku daleku tiraniju lokalnim despotizmom'. Sjedinjene Američke Države su im time zapravo poslale snažnu poruku upozorenja da ih neće priznati, jer im je tada odgovarao opstanak Sovjetskog Saveza. Ipak, dogodio se pomenuti puč i Ukrajina je čvrsto odlučila da ode svojim putem", navodi iskusni novinar.
Nuklearno oružje i izdaja u Budimpešti
Credit: Valeriy Miloserdov / WillWest News / Profimedia
Najkontroverzniji momenat savremene ukrajinske istorije definitivno jeste odricanje od moćnog nuklearnog arsenala. Zapadnim silama bilo je od presudnog značaja da se nuklearno oružje preostalo nakon kraha SSSR-a stavi pod strogu kontrolu. Čuvenim Budimpeštanskim memorandumom iz 1994. godine, Ukrajina je pristala da u potpunosti preda svoje nuklearno naoružanje Rusiji i istovremeno ustupi luku Sevastopolj za rusku Crnomorsku flotu, a zauzvrat je dobila čvrste međunarodne garancije za svoj teritorijalni integritet. Ipak, te garancije ostale su mrtvo slovo na papiru.
"Ko je izneverio Ukrajinu? Verovatno su najviše sami pogrešili - da danas imaju ovu pamet, sigurno se nikada ne bi odrekli celokupnog arsenala. Ali, pre svega, izneverili su ih i Amerikanci i Britanci. Kao glavni garanti teritorijalnog integriteta, uz Rusiju koja je prva prekršila sopstveni potpis, oni zapravo nisu prstom mrdnuli 2014. godine kada je brutalno anektiran Krim, niti su ičim konkretnim sprečili totalnu invaziju 2022. godine", decidan je Ivanović u svojoj oštroj analizi raspleta ukrajinske krize.
Pretenzije Moskve: Od Jeljcina do Putina
Credit: Circa Images / Universal images group / Profimedia
Ono što se u javnosti često zaboravlja jeste nepobitna činjenica da teritorijalne i političke pretenzije Moskve prema Ukrajini ni izbliza nisu počele sa Vladimirom Putinom. Ivanović otkriva zanimljiv podatak da je već u decembru 1991. godine, tokom pregovora, ruski predsednik Boris Jeljcin direktno pretio ukrajinskom lideru Leonidu Kravčuku. Jeljcin je zahtevao ustupke, pod pretnjom oduzimanjem Krima i stvaranjem bezbednosne krize u Donbasu.
Povezane vesti
"U koncepcijskom smislu, između Jeljcina i Putina praktično nema velike razlike. Jeljcina su tada slabile izuzetno niske cene nafte i razorena državna ekonomija. Putin je godinama kasnije samo vratio nekadašnju ekonomsku i vojnu moć, a onda ju je agresivno zloupotrebio. Rusija je vekovna imperija koja oduvek želi svoje poslušno zadnje dvorište i sferu uticaja. Putin ne negira ukrajinsku državnost kao takvu, on zapravo dubinski negira ukrajinski identitet i smatra ih potpuno veštačkim narodom", naglašava Ivanović, upozoravajući na duboko ukorenjeni ruski pogled na region.
Mit o "bratskim narodima"
Tanjug/AP /Francisco Seco
Mit o veštačkoj ukrajinskoj naciji duboko je usađen u imperijalnom i državnom narativu zvanične Moskve. Istoričar i saradnik Newsmax Balkansa Vladimir Todić, podseća da se ta ruska državotvorna priča vekovima unazad temelji isključivo na bratstvu takozvana "tri plemena": Rusa, Malorusa (kako su u carskoj Rusiji nipodaštavajuće nazivali Ukrajince) i Belorusa. Ipak, moderna istorija nedvosmisleno beleži sasvim drugačiji, paralelni razvoj te dve nacije.
"Kada malo bolje uđemo u same korene, jasno ćemo videti da se ukrajinska nacija ravnopravno razvija paralelno pored ruske nacije. To svakako ne znači da one u nekakvom etnolingvističkom smislu ranije nisu bile izuzetno bliske, ali ukrajinska moderna nacija se jednostavno razvijala svojim autohtonim tokom. Putinova današnja ideologija apsurdno istovremeno baštini i carističke i boljševičke tradicije. On se zapravo danas direktno odriče one vrste nacionalne i jezičke emancipacije koju je ukrajinskom narodu svojevremeno objektivno doneo baš taj isti Sovjetski Savez", pojašnjava istoričar.
Rat kao katalizator nacije
Tanjug/AP
Ironično, surova vojna agresija postigla je upravo ono čega se zvanična Moskva najviše plašila i što je očajnički želela da izbegne - trajno i nepovratno je učvrstila i radikalizovala moderni ukrajinski identitet. Demografska struktura i svest običnih građana drastično su se izmenili poslednjih decenija. Dok je pred raspad SSSR-a, 1989. godine, u Ukrajini živelo čak 22 odsto deklarisanih Rusa, do 2001. godine taj broj pao je na 17 odsto, pretežno zato što su građani polako počeli da napuštaju dotadašnji dvostruki identitet koji je negovan u socijalizmu.
"Najnoviju i najsnažniju verziju ukrajinskog identiteta apsolutno su oblikovali ilegalna aneksija Krima i ova velika ruska invazija od 2022. godine. Krvavi sukob je definitivno formirao modernu ukrajinsku nacionalnu svest na izrazito antiruskim osnovama. Zanimljiv je podatak da je pre Evromajdana 2014. godine, gotovo 80 odsto tamošnjeg stanovništva iskreno smatralo Rusiju relativno prijateljskom zemljom. Danas je situacija na terenu potpuno obrnuta. Ljudi koji su nekada imali snažan dualni identitet, pa čak i veliki deo samih etničkih Rusa koji je odlučio da ostane u Ukrajini, danas su u dubokom nacionalnom smislu Ukrajinci podjednako snažno kao i oni građani koji potiču sa krajnjeg zapada zemlje", naglašava Todić ovaj neverovatan istorijski paradoks ubrzanog rađanja jedinstvene ratne nacije.
Stručnjaci se slažu da će dugoročne posledice ovog iscrpljujućeg ciklusa biti izuzetno teške i po samu Rusiju, koja gubi svoj uticaj i klizi ka ozbiljnoj geopolitičkoj zavisnosti od drugih azijskih sila. Danas, tačno tri i po decenije kasnije, Ukrajina je u plamenu bespoštednih ratnih razaranja uspela da izgradi upravo ono što su mnogi decenijama unazad pokušavali silom da joj ospore - svoj potpuno autentičan, suveren i nesalomiv nacionalni identitet, skovan u borbi i neizmernoj žrtvi.
Kompletan razgovor sa našim sagovornicima pogledajte u videu na početku teksta
Komentari (0)