Aktuelno iz kulture

Feđa Štukan za Euronews Srbija: Za budućnost je potrebna hrabrost, za prošlost vam ne treba ništa

Komentari

Autor: Sonja Šulović

03/04/2022

-

11:04

Feđa Štukan za Euronews Srbija: Za budućnost je potrebna hrabrost, za prošlost vam ne treba ništa
Privatna arhiva - Copyright Privatna arhiva

veličina teksta

Aa Aa

Književno veče "Blank u Beogradu", posvećeno autobiografskom romanu "Blank" bosanskohercegovačkog glumca Feđe Štukana biće održano u sredu, 6. aprila u 19 časova, u sali Amerikana Doma omladine Beograda.

O knjizi će, pored autora, govoriti književnik i novinar Mića Vujičić, književna kritičarka Marija Nenezić, dok će glumci čitati odlomke iz romana, a ceo događaj će moderirati Milena Đorđijević. 

S kojim osećanjima ovog puta dolazi u Beograd gde je, kako kaže, sve počelo i sve se završava, Štukan za Euronews Srbija na početku razgovora odgovara rečima:

"Tu se raspala Jugoslavija i krenula su neprijateljstva. Postoje ljudi kojima je jako stalo da se neprijateljstva nastave jer im to donosi profit, ali mislim da je običnom narodu muka od svega. Mi smo svi žrtve pohlepnih despota, a stalno rasplamsavanje mržnje i netrpeljivosti je dimna zavesa za korupciju. To je naš jedini stvarni problem, ostalo je sve strateški veštački izazvano da bi se to skrivalo. Slušamo istu muziku, govorimo istim jezikom, jedemo istu hranu, imamo isti problem." 

Štukan je stalni glumac Kamernog teatra u Sarajevu, predavač teorijskih predmeta u pilotskoj školi, večiti padobranac i strastveni ljubitelj motora. Domaća publika, nedavno je imala priliku da ga gleda u seriji "Klan" i filmu "Nečista krv".

Ali ovog puta, povod za razgovor je "Blank". Napisan na nagovor Anđeline Džoli i Breda Pita kao potencijalna građa za igrani film: od snajperiste u specijalnim jedinicama u ratu, beskućnika i heroinskog ovisnika u miru, pa sve do reflektora holivudske A produkcije, "Blank" je priča o životu i smrti, politici i veri, mržnji i ljubavi.

Sam autor knjigu vidi kao najvišu tačku svog dugogodišnjeg aktivističkog rada. Štukan piše direktno, sažeto i jasno, puca pravo u glavu, bez ustezanja i previše reči.

U knjizi se nemilosrdno opisuje kako je biti u ratu, biti "navučen" i biti beznadežan, predočava se kako je izgubiti ljubav svog života, svojih prijatelja i živeti u zemlji u kojoj političari daju sve od sebe da spreče dugoočekivani mir...

Da li ste pomislili, čekajući da roman izađe iz štampe, da je ponešto ipak bilo bolje izostaviti da vas pogrešno ne protumače, izvlače iz konteksta radi jeftinih klikova?

Šta god da sam napisao to bi se dešavalo. Jedna žena mi je na jednoj promociji rekla: "Ja nikad nisam videla da neko tako ružno govori o sebi." Ako sam bio toliko pošten da prostrem svoj prljavi veš pred svet, nisam osetio potrebu ni da taj svet poštedim istine o njemu. I ja bih voleo da se neki delovi iz knjige nisu desili, ali desili su se i ne mogu to promeniti.

Knjigu sam pisao svojoj ćerki, pa nisam imao potrebu da se dodvoravam publici i govorim ono što bi neko želeo čuti. Nije pisana zbog nagrada ili prodaje. Mislim da se to vidi.

Kaže se da je život čudo - zbog čega je to istina za vas?

Preživeo sam čak i smrt, što je priznaćete retka pojava, i to nekoliko puta. Ja sam odavno trebao biti mrtav, ali nisam. Svaki dan je novo čudo za mene. Bonus life. Imam ćerku, pilot sam. Bilo kad mogu sesti u letelicu, otići na nekoliko hiljada metara visine i rukom dodirivati oblake, najdoslovnije. Ne znam, meni je to prilično čudno. Osećam se privilegovanim. Život je nekada bio strašan, ali naučio sam da ga živim. Sad je divan. Ne prepuštam se više sudbini, upravljam njome.

Promo

 

Iz sadašnje perspektive, šta biste kazali kada je bilo teže uzdići se - nakon spoznaje da ste spremni pucati u drugog čoveka ili da ste heroinski ovisnik?

Puno je moralnije, zdravije i poštenije biti heroinski ovisnik nego nacionalista. Imate pravo od svog života napraviti šta god želite, možete ga uništiti ako želite, ali ubijati druge nemate pravo. Ne postoji nikakvo opravdanje za to. Vera, država, nacija, ništa od toga nije vredno niti jednog ljudskog života, ali sumnjam da puno ljudi tako misli.

Prosto rečeno, preglupi smo. Zato srljamo u propast

Ako je nekada postojao san o bratstvu i slobodi, šta je danas vodilja? Koje strasti prevladavaju jer očigledno i dalje opstaju i gladijatorska arena i pozorište?

Mislim da je najopasnija teza ikad postavljena ta da ćete nakon ovog života, živeti ponovo, večno. Kad čovek tako razmišlja, onda mu ovaj život gubi smisao jer zašto se patiti ovde kad ćemo živeti zauvek na cvetnim livadama. Zbog toga mi uništavamo ovu planetu kao da ne postoji sutra. Zašto bi je čuvali? Ionako smo tu samo privremeno! Ako svoj ovozemaljski život zbog toga počnete ceniti manje, samim tim ćete i život drugoga ceniti manje. Tad je puno lakše dati život za neki nejasni cilj, ali i ubiti drugoga, što i jeste poenta propagiranja ovakvog razmišljanja. Ako izgubite život, za vas nestaje sve, pa čak i razlog vaše pogibije, tako da zapravo ginete doslovno ni za šta. Kad ste mrtvi, za vas više ne postoje ni država ni vera ni nacija. Ali oni gore to znaju i znaju da se strahom i izazivanjem osećaja krivice može lako manipulisati masama koje baš i ne pokazuju želju za znanjem. Čemu učenje, sve je prolazno?!

Iako nas ima 7 milijardi, šansa da ćete uopšte biti rođeni je mizerna i onda kad se rodite, ne možete da shvatite vrednost toga i želite izgubiti život za neke izmišljene ciljeve. Ništa nije vredno života. Ako nemate puno informacija u glavi, bilo koja prva informacija koja dođe u vašu glavu o nekoj oblasti, vama izgleda kao znanje, a zapravo je samo informacija, koja u odnosu na vaše dosadašnje neznanje o toj oblasti izgleda ogromno i vi mislite da ste veliki znalac. A ta informacija može biti i obično jeste potpuno pogrešna ili nedovoljna i površna. Čovek koji misli da zna, on odbija novu informaciju, a ako odbijate informaciju, ne možete praviti komparaciju i sami donositi zdrave zaključke jer nemate dovoljno materijala za to. Ljudi ne žele da znaju jer misle da već to znaju i da se o tome nema šta više znati.

Uz ovaj problem, veliki problem čovečanstva je verovatno školski sistem koji je neprilagođen ovom vremenu, potrebama i tržištu rada, jer ne razvija apstraktno i divergentno razmišljanje. Ako znamo da je kreativnost jedno od najkompleksnijih ljudskih kognitivnih funkcija, onda je jasno da nam s druge strane ostaje samo destrukcija, a ona je nepravilno usmeren ili potpuno nerazvijen kreativni nagon. Prosto rečeno, preglupi smo. Zato srljamo u propast.

Ne bih se nikome petljao u kreativni rad

"Blank" se već našao kao obavezna literatura na univerzitetima, a bez kog naslova vi ne biste mogli zamisliti odrastenje i školovanje?

Hese mi je bio najdraži. Kami, Niče… Enciklopedije sam voleo, astronomiju, tehnologiju, avijaciju.

A ako bi sada vaš roman poslužio kao građa za igrani film, kome biste poverili da adaptira roman, režira? Da li biste prepustili glavnu ulogu nekom kolegi?

Nisam previše o tome razmišljao. Ja sam svakako star da bih mogao igrati sebe. Mislim da bi se to trebalo, kako i dolikuje, rešiti jednim ozbiljnim kastingom. Nisam siguran da bih voleo raditi na tom filmu, malo mi je, iskreno, previše tog materijala. Možda bih mogao pomoći kao neki saradnik na scenariju, ali ne bih se nikome petljao u kreativni rad.

* "Blank" je obavezna literatura na Goldsmiths univerzitetu u Londonu i Mostarskom univerzitetu, a kandidat je za srednjoškolsku lektiru u Crnog Gori. Roman je do sada preveden na engleski, francuski i italijanski jezik. Srpsko izdanje knjige objavila je Čigoja štampa.

Kako se vi snalazite u ovoj kakofoniji i metaversu koji živimo?

Ja sam prilično isključen iz svega, uključujem se na momente, pokušavam što objektivnije da sagledam situaciju, ako vidim da ne mogu ništa da promenim, opet se isključim. Ne mogu da se sekiram ako ne mogu promeniti ništa, moja sekiracija ne menja ništa. Žao mi je jako ljudi koji su u ratu, bilo gde na svetu, ali ne mogu da im pomognem, kao što ni oni nisu mogli pomoći meni. Možemo da im šaljemo misli i molitve, ali to im u stvarnom životu, nažalost, ne pomaže.

Jel greh predaka naš usud ili to često koristimo više kao izgovor?

Mislim da se ljudi toliko plaše nepoznatog, pa će radije otići u svoju prošlost gde ih čeka već poznati ishod, pa taman on bio i katastrofalan, nego što će prihvatiti neizvesnost i krenuti napred. Osećaju veću sigurnost kada ponavljaju istu stvar, nego kad uče nešto novo. Mozak radi na principu algoritma. Traži uzorke već preživljenog i upoređuje ih sa trenutnim dešavanjem. To je učenje, a neki ljudi jednostavno ne žele da uče jer misle da sve znaju. Kao deca koja radije po hiljaditi put gledaju isti crtani umesto da pogledaju neki novi. Stari znaju napamet, a novi treba učiti ispočetka. To je sve prirodno. Za budućnost je potrebna hrabrost. Za prošlost vam ne treba ništa.

Ima li kutka na ovom svetu za koji se nadate da bi mogao biti dom svim narodima i narodnostima?

Taj kutak je ovde, videli smo to. Živeli smo to. Dakle kutak postoji, treba samo malo dobre volje. Zajedničke radne akcije, sećate se?! Možda se opet pojavi neko sa dobrom idejom, pa sve opet bude ok. Mi smo svi sposobni i za dobro i za zlo. Sada je zlo "in".

Preporuka za vas

Komentari (0)

Kultura

Blago se vraća u Srbiju: Sliku Vlaha Bukovca koja je ukradena iz dvorca Dunđerski pre 29 godina policija našla u Cirihu