"Park iz doba jure" je svima poznat, a kako bi izgledao film o našem svetu kada bi ga gledao neko iz budućnosti

Antropocen je moderni naziv za naše geološko doba, kratki period u kome su ljudi preoblikovali planetu. U okviru serije tekstova koje za Klimu 101 pišu domaći stručnjaci, naučnica sa Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju objašnjava kako je antropocen počeo i kako bi mogao da se okonča

"Park iz doba jure“ je za većinu publike zanimljiv i intrigantan film zato što spaja različite svetove – jedan davno prošli, jurski, prevashodno poznat po dinosaurusima, i današnji svet, predstavljen radoznalim ljudima sa različitim idejama kako on može da se iskoristi.  Gledajući film uspevamo da zavirimo u geološko doba mezozoik, koji je trajao oko 186 miliona godina (od pre 256 do pre 66 miliona godina).

Najverovatniji razlog koji je doveo do kraja mezozoika i početka kenozoika bio je udar meteorita koji je doveo do značajnih klimatskih promena i omogućio, manjim, ali sposobnijim sisarima da postanu dominantna vrsta na Zemlji. Glavna uloga u priči o jurskom parku je data dinosaurusima, koji, od kada su njihovi fosilni ostaci pronađeni, pa do danas, izazivaju zanimanje i nadasve poštovanje ljudi svih starosnih dobi.

Treba napomenuti da se mnogo ređe pominje fantastičan biljni svet koji je činio njihovo okruženje, kao i povoljne klimatske prilike, koje su bili neophodne za razvoj kako jednih, tako i drugih.

Unsplash

Slično tome, možemo da zamislimo da se kroz izvestan broj godina, sretnu dva sveta u kome bića iz nekog novog sveta posete „Park iz doba antropocena“. Obilazak bi mogao da počne sa: „Dobrodošli u doba ljudi!“ A kako bi izgledao taj park? Verovatno bi većina ljudi danas zamislila park sa napuštenim zgradama, praznim putevima, odbačenim predmetima, užarenim suncem i vrelim, prašnjavim, vazduhom.

Uglavnom bi naše današnje okruženje bilo predstavljeno materijalnim svetom, a ne i ljudima, kojih je prema proračunima do sada na Zemlji živelo preko 117 milijardi. A među njima je bilo, kao što i sada ima, mnogo izuzetno pametnih, sposobnih i hrabrih pojedinaca, i naroda. 

Kada govodimo o vremenu nestanka dinosaurusa, tj. granici između krede i paleogena, jedan od najznačajnijih signala je anomalni sloj elementa iridijum, koji je prilično redak na Zemlji, ali je uobičajen element u drugim delovima Sunčevog sistema.

Otkriće ovog sloja 1980-ih navelo je naučnike da predlože hipotezu da je sudar sa velikim asteroidom pokrenuo masovnu katastrofu koja je Zemlju prekrila prašinom i pepelom, promenila klimu i dovela do nestanka ne samo dinosaurusa nego i mnoštva drugih vrsta na kopnu i u morima planete Zemlje. Na osnovu toga nije nerazumno očekivati da bi budući geolozi mogli da otkriju sličan potpis iz naše epohe.

Čovekov potpis u sedimentima

Veoma važno pitanje, koje se možda ne postavlja često je, koliki bi bio vremenski razmak između kraja antropocena i posete bića iz tog, novog, sveta. U slučaju kada bi taj period bio kratak, onda bi posetioci zaista mogli da zateknu prizore našeg materijalnog sveta.  Ali u slučaju da je period duži od milion godina, ne bi zatekli skoro nijedan, golim okom, vidljiv trag. 

Verovatno samo poneki proslojak u novoistaloženim sedimentima. Međutim, bez obzira na njegovu debljinu, taj tanak sloj bi predstavljao zapis o našem bivstvovanju, o kome poslednjih decenija, većina stručnjaka nema najlepše mišljenje.

Bez obzira što je ljudska aktivnost geološki recentna, mlada, nedavna, postoji mnogo razloga za uzbunu zbog jasnog antropogenog uticaja koji se oseća na celoj planeti. Ovaj uticaj se poslednjih decenija pojačava i predstavlja egzistencijalnu pretnju.

Trenutne klimatske promene uglavnom se mere na osnovu tri parametra: porast temperature vazduha za oko 10 stepeni od preindustrijskog perioda; porast temperature površine mora i okeana; i porast nivo mora na godišnjem nivou od ~ 3,2 mm. Svakako postoje i druge promene koje su povezane sa klimatskim promenama, kao što su promene vazdušnih strujanja na severnoj hemisferi, povećane učestalosti i jačine oluja i toplotnih talasa. Sve su ove promene značajne i važne.

Međutim sve ove navedene pojave, ma koliko snažne i vidljive, su manje značajne u poređenju sa drugim antropogenim promenama koje zapravo definišu antropocen. Tu spadaju pravljenje i rasprostranjeno korišćenje novih materijala, na prvom mestu betona, postavljanje temelja zgrada i infrastruktura, veliki površinski i podzemni rudarski kopovi, pravljenje legure metala, elementarni aluminijum, plastika od nanočestica do flaša i ambalaže, zagađujuće materije različitog porekla, elektronski otpad, automobili, smeće na deponijama, izotopi nastali od početka nuklearnog doba, itd.

Tome se može dodati i zagađene voda, vazduha i zemljišta, smanjenje biodiverziteta, poremećaj u raspadanju stena i prinosu sedimenata u okeanima i uticaj na ekološki veoma važne rečne delte. Nijedna od ovih promena nije direktno povezano sa klimatskim promenama, ali svakako jeste indirektno.

Klima antropocena

Klimatske promene su jedna od mnogih posledica složenog uzročno-posledičnog procesa koji je doveo do antropocena, i samo je jedna od manifrestacija antreopocena, ali ne i najveća.  Borba protiv posledica klimatskih promena, sve razornijih poplava, podizanja nivoa mora, poremećaja ciklusa padavina i porast temperature vazduha nateraće ljude da izgrade još veće nasipe, brane i bedeme i da se još više okrenu razvijanju geoinžinjeringa. Posledično to će svakako dodatno da podvuče antropocen kao novu geološku epohu i verovatno izazove još žešće klimatske promene.

Čak i ako se dogodi najgori scenario i mi se uništimo sopstvenim postupcima, u kombinaciji sa nečinjenjem, poučeni sličnim događajima iz geološke prošlosti možemo biti sigurni da nas Zemlja verovatno neće dugo pamtiti.

Važan podatak koji su paleontolozi utvrdili proučavanjem ranijih geoloških razdoblja sa sličnim krizama je da se Zemlja i njeni stanovnici prilično brzo oporavljaju. Čak i veliki događaj izumiranja na kraju perma ili gore opisani kredno-paleogeni događaj zabeležio je prilično brz povratak biodiverziteta.  

Uspostavljanjem referentne tačke u dalekoj budućnosti iz koje se vrednuje sadašnjost, dobija se utisak da je budućnost već određena i da je postavljen tok buduće degradacije životne sredine. Suprotno tome, okvir borbe protiv klimatskih promena strukturiran je kao niz scenarija.

Vremenski okvir koji u sadašnjosti omogućava razmatranje scenarija različitih potencijalnih budućnosti podvlači činjenicu da je nivo emisija u narednim decenijama presudan za buduće klimatske promene. Ovakav pristup borbi protiv klimatskih promena pomaže nam da na novi način shvatimo krizu našeg ukupnog sveta.

Zemlja će preživeti, u to možemo biti gotovo sigurni. To nužno ne znači da će i ljudi, ali je sasvim u redu da se brinemo za svoju sudbinu i da pokušamo da opstanemo što duže na ovoj planeti. Dinosaurusi nisu učinili ništa da zasluže svoju sudbinu, jednostavno su imali nesreću da im džinovska stena padne na glavu, čineći njihovo okruženje negostoljubivim milionima godina i izazivajući prirodnu selekciju i prilagođavanja vrsta.

S druge strane, ljudi danas imaju mogućnosti, znanje i sposobnost i samo treba da ulože napor da promene sopstveno okruženje i još važnije, da značajno promene svoje ponašanje i navike. Ako tako bude, antropocen može da potraje još dosta dugo.

Autorka je istraživač na Institutu za hemiju, tehnologiju i metalurgiju (IHTM). Pre toga je radila na Univerzitetu u Torontu u Kanadi, gde je doktorirala 2006. godine. Bavi se geohemijom zemljišta, geomorfologijom i istraživanjem degradacije i osetljivosti terena na promene u životnoj sredininog sveta.