Pronađeni misteriozni magnetni fosili u Atlantiku: Mogući biološki "GPS sistem" star 56 miliona godina
Komentari
18/11/2025
-21:49
Mikroskopski magnetofosili pronađeni u sedimentima na dnu Severnog Atlantika možda predstavljaju delove unutrašnjeg "GPS sistema" drevnih morskih životinja koje su koristile Zemljino magnetno polje za navigaciju na velike udaljenosti, saopštili su naučnici.
Istraživači kažu da su fosili, oko 50 puta manji od širine ljudske dlake, napravljeni od snažno namagnetisanog minerala koji sadrži gvožđe, poznatog kao magnetit i smatraju da su čestice nekada bile deo nekog morskog organizma.
Razni primerci ovih fosila pronađeni su u slojevima starim i do 97 miliona godina, a naučnici su godinama raspravljali o tome da li su biološkog porekla ili ne.
Nova studija koristila je trodimenzionalno snimanje kako bi odredila magnetnu strukturu jednog od fosila, čestice magnetita u obliku sićušnog sladoleda u kornetu, stare oko 56 miliona godina. Istraživači su identifikovali karakteristike optimizovane da otkrivaju jačinu i pravac Zemljinog magnetnog polja, dinamične sile koja nastaje kretanjem tečnog gvožđa u Zemljinoj unutrašnjosti i prostire se daleko u svemir.
Unutrašnjost fosila sadržala je zatvoreno magnetno kolo, a čestica je, prema istraživačima, mogla da se koristi za stvaranje magnetorecepcije - osećaja magnetnog polja - kod neke životinje, što bi joj pomagalo u navigaciji.
"Pokazujemo da velika magnetizacija znači da bi čestica bila optimizovana da otkriva promene u jačini Zemljinog magnetnog polja od mesta do mesta, što je ključni deo stvaranja prirodnog ‘GPS sistema’. To bi omogućilo životinji da se zaista geolocira, a ne samo da zna, na primer, gde je sever", rekao je Rič Harison, profesor na Univerzitetu u Kembridžu i jedan od vođa studije objavljene u časopisu Communications Earth & Environment.
GPS sistem za satelitsko navođenje
Iako se smatra da neke migratorne životinje, uključujući ptice, ribe i insekte, koriste Zemljino magnetno polje za navigaciju, način na koji to rade i dalje je nepoznat. Jedna od hipoteza je da se magnetitne čestice u njihovim telima poravnavaju sa Zemljinim magnetnim poljem, poput igle na kompasu.
Povezane vesti
Identifikovanje životinje kojoj su ovi fosili mogli pripadati ostaje izazov, jer nisu pronađeni u vezi ni sa kakvim drugim ostacima tela, piše Reuters.
Prema rečima istraživača, logično bi bilo da potiču od neke migratorne vrste koja je bila dovoljno rasprostranjena da ostavi mnogo fosilnih tragova. Jegulje su jedna od mogućnosti, kaže Harison.
Unsplash/MARIOLA GROBELSKA
"Jegulje su samo jedan primer migratornog morskog organizma, poznatog po tome da dva puta prelazi Atlantski okean. Larve jegulja prenose okeanske struje povezane sa sistemom Golfske struje, od mrestilišta u Sargaškom moru do obala i slatkovodnih staništa od Severne Afrike do Skandinavije. Nakon desetak i više godina, odrasle jegulje se vraćaju u Sargaško more, mreste se i uginu", rekao je Harison.
Organizam odgovoran za magnetitne fosile mogao je, međutim, biti i neki mikrob. Ove čestice blisko podsećaju na magnetitne fosile poznate kao magnetozomi koje proizvode određene bakterije, iako su magnetozomi oko 20 puta manji.
Određene vodene bakterije imaju oblik magnetorecepcije nastao od lanaca magnetozoma unutar ovih jednoćelijskih organizama, koji im omogućavaju da se usklade sa Zemljinim magnetnim poljem i tako lakše pronađu preferiranu dubinu vode.
"Postoje snažni dokazi da mnogi drugi organizmi, uključujući sisare, ptice, vodozemce, gmizavce i insekte, zaista poseduju sposobnost magnetne navigacije. Ono što ostaje nepoznato jeste kako to rade", rekao je fizičar i jedan od autora studije Serhio Valensija iz istraživačkog instituta Helmholc-Centrum Berlin u Nemačkoj.
"Jedan od glavnih izazova je to što, ako magnetne čestice zaista postoje u tim životinjama, one su izuzetno male i retke, što ih čini vrlo teškim za detektovanje unutar celog organizma", dodao je Valensija.
Povezane vesti
Kako bi biološki "GPS sistem" mogao da funkcioniše?
"Ako su ove čestice zaista bile deo živog organizma, jedna intrigantna mogućnost je da su bile povezane sa magnetoreceptivnim ćelijama i delovale kao magnetni senzori. Kako bi se čestica orijentisala u skladu sa Zemljinim magnetnim poljem, mogla je da generiše mehanički ili električni signal koji je organizam koristio da detektuje jačinu i pravac magnetnog polja", rekao je Valensija.
"Na taj način, organizam je možda imao magnetni 'čulni sistem', pandan našem čulu vida, koje registruje distribuciju svetlosti, što mu je omogućavalo bezbednu navigaciju u okruženju koristeći lokalnu jačinu i pravac magnetnog polja naše planete kao vodič", dodao je istraživač.
Komentari (0)