Da li znate kako zvuči mentalni slom: Ovo je najekstremniji muzički žanr koji može da dovede do stanja duboke katarze
Komentari
22/06/2025
-08:12
Zamislite zvuk pogonske mašine u fabrici koja se raspada u hiljadu delova, pomešan sa tonom digitrona sa kog neko recituje haiku na japanskom – tako bi neko mogao da pokuša da opiše harsh noise, kontroverzni podžanr eksperimentalne elektronske muzike. Dok jedni tvrde da to uopšte nije muzika, drugi u njemu pronalaze put ka duboko meditativnom iskustvu.
U najkraćem, reč je o ekstremnoj formi eksperimentalne muzike koja se ne trudi da vam se dopadne. Nema ritam. Nema melodiju. Nema jasnu strukturu, a pogotovo ne refren.
Ponekad deluje kao da nema ni smisla, a neki će reći da je to audio ekvivalent mentalnog sloma.
Harsh noise se nalazi na samoj ivici onoga što možemo nazvati muzikom. Ako polazimo od pretpostavke da muzika mora imati strukturu, melodiju ili ritmičku organizaciju - harsh noise otpada. Ali ako muziku shvatimo kao organizovani skup zvukova čija je svrha da izazovu emocionalnu ili fizičku reakciju, onda harsh noise pripada istoj prostoriji kao i bilo koji drugi popularni žanr.
Umesto melodijskih i harmonijskih linija, koristi se čist šum – statički, granularni, digitalni ili analogni.
Tenzija bez kraja
Najčešće nastaje kombinovanjem sirovih, nekontrolisanih izvora zvuka – poput mikrofonije (feedback), distorzije, kontakt mikrofona, analognih uređaja, metala, pokvarenih kablova ili digitalnih grešaka.
Umetnici koriste efekte, pedale, miksete i softverske procesore kako bi kreirali zvučne slojeve bez harmonije i ritma, s ciljem da proizvedu maksimalno intenzivan auditivni doživljaj.
Povezane vesti
Često se sve izvodi uživo i improvizovano – bez ponavljanja i bez naknadnog uređivanja. Tako kombinovane zvučne mase mogu trajati od nekoliko sekundi do više sati.
Dok tradicionalna muzika teži da nas vodi kroz tenziju i njeno razrešenje, harsh noise odbija da pruži bilo kakvu utehu – zvučna drama kod njega nikada ne dobija kraj.
To stvara psihofiziološki efekat koji može biti uznemirujuć, katarzičan ili čak meditativan, u zavisnosti od slušaočevog stanja i otvorenosti.
"Brain overload" efekat
Paradoksalno, harsh noise nekima ne donosi nemir, već smirenje. Dok većina ljudi reaguje refleksno, tražeći dugme za gašenje, postoji grupa slušalaca kojima upravo ta bučna apokalipsa omogućava da se isključe.
Psiholozi bi rekli da kognitivno preopterećenje dovodi do neuralnog "resetovanja“, odnosno da se mozak toliko bori da procesuira buku da na kraju "kapitulira".
Ovaj efekat poznat je i u studijama o monotoniji i "brain overload" fenomenu, gde se višak informacija ili senzornih podražaja na kraju pretvara u neku vrstu unutrašnje tišine.
Unsplash
Slično kao što "white noise" pomaže nekima da zaspe tako što maskira sve druge zvuke, harsh noise kod pojedinaca može izazvati stanje nalik dubokoj koncentraciji ili čak meditaciji.
Povezane vesti
U tom smislu, harsh noise se može posmatrati i kao ekstremna verzija "deep listening" prakse - gde pažljivo osluškivanje sveta oko nas uključuje i ono što obično pokušavamo da ignorišemo. Umesto ptičica, talasa i tibetanskih činija, ovde pažnju osvajaju škripanje metala, digitalni lomovi i neprekidna mikrofonija.
Od fizičkog bola do katarze
Ipak, harsh noise nije za svakoga. Za neke je to terapeutski haos, dok kod većine izaziva fizički napor.
Produžena izloženost visokim frekvencijama, oštrim dinamičkim skokovima i totalnom odsustvu tišine može izazvati tzv. slušnu zamorenost (listening fatigue), pa čak i trajna oštećenja kao što je tinitus – neprijatan i često trajan šum u ušima.
Povezane vesti
Ali upravo taj fizički odgovor tela, ta borba sa zvukom, jeste razlog zašto neki slušaju harsh noise. Kao kod ekstremnih sportova, ide se do granice izdržljivosti da bi se na njoj desila katarza - emocionalno pražnjenje kroz čistu buku.
Nastupi umetnika poput Masonne (koji skače u publiku i razbija opremu dok vrišti u mikrofon) ili Merzbowa, čije live setove publika neretko napušta posle deset minuta – samo potvrđuju tu teoriju.
Ponekad se dogodi i da publika uđe u neku vrstu transa – u tom konstantnom udaru zvuka dolazi do svojevrsne desenzitizacije, nakon koje um počinje da pravi nove obrasce i značenja. Ili makar tako tvrde oni koji ostanu do kraja koncerta.
"Frekvencije koje leče"
Na suprotnom kraju spektra od harsh noisea, nalaze se frekvencije koje su vekovima korišćene u ritualima, meditacijama i terapijama.
Frekvencije od 432 Hz i 528 Hz često se pominju u tzv. zvučnoj terapiji kao "harmonične" za ljudsko telo i um. Te tvrdnje nauka gleda sa dozom rezerve, ali studije potvrđuju da određeni zvuci - naročito niskofrekventni dronovi, ambijentalni šumovi i prirodni tonovi - mogu sniziti puls, krvni pritisak i nivo stresa.
U muzikoterapiji, koriste se instrumenti poput tibetanskih činija, gongova, harfi ili jednostavno pažljivo oblikovane ambijentalne kompozicije koje imaju za cilj da "resetuju" nervni sistem.
Čak i white noise, brown noise ili tzv. binaural beats (tonovi koji stvaraju iluziju treće frekvencije u mozgu) koriste se za poboljšanje koncentracije, smanjenje anksioznosti i pomoć kod nesanice.
Komentari (0)