Ostrvo kamena, vina i kitova: Zašto je Piko na Azorima mesto koje menja pogled na život?

Prvi put kada sam kročila na Azore, još 2019. godine, obuzeo me onaj redak osećaj, onaj zbog kojeg "muneš" saputnika laktom i šapneš: O ovom mestu ćemo pričati godinama. Nije to bilo obično putovanje. Bila je to ljubav na prvi pogled, ona za ceo život. A ljubavi za ceo život ne ostavljaš. 

Ima mesta na planeti na koja odeš, fotkaš, sačuvaš ih u albumu, klopaš, piješ, obiđeš i postanu lepa sećanja, ali ništa više od toga. 

A onda odeš na mesta koja ti se uvuku pod kožu, misliš na njih godinama, dok sediš u kišnom Beogradu i gledaš sivilo kroz prozor. Dok piješ ujutru kafu i znaš da okean tamo negde još miriše i neobuzdano zapljuskuje obalu. 

Za mene su to Azori. 

Zato smo se, moj životni saPUTNIK i ja ove godine vratili. Ne zato što prvi put nismo videli dovoljno, već zato što smo hteli još. Još okeana. Još slanog vetra. Još hortenzija duž puteva. Još te neobične energije koju osećamo samo usred Atlantika. Još slobode. 

Ovog puta, svi putevi su vodili na Piko. 

I pre nego što nastavim, da priznam nešto (jer svaka dobra priča sa putovanja zaslužuje jednu malu ispovest): Piko je zarobio moju maštu mnogo pre nego što sam i kročila na njega. 

Pre desetak godina, zaljubila sam se u vina sa ovog ostrva. Da pravim ličnu vinsku listu, vina sa Pika bila bi na samom vrhu, rame uz rame sa hvarskim Prčom. Probajte da zamislite na nepcima vulkan, so koju nosi okean, vetar i onu tvrdoglavu prirodu koja ovde vekovima kroji pravila. 

A onda sam konačno stigla na ostrvo i shvatila da je Piko mnogo više od vina. 

Sa trajekta se prvo ugleda planina Piko. Impozantna, dostojanstvena i pomalo zastrašujuća. Najviši vrh Portugala uzdiže se iznad okeana kao da čuva čitav arhipelag. Ma, koliko fotografija da pogledate, ništa vas ne može pripremiti za prvi susret sa njom. 

Ta planina ne dominira samo horizontom, pogledima i fotografijama. To je moć, snaga, ona prosto insistira da je zarobiš u svojim uspomenama i, čak i kad ti nije u vidokrugu. 

Ali ono što me je zaista osvojilo, bilo je sve ispod te planine.

Lutali smo po ostrvu i na svakom ćošku nešto ili neko nam je dalo razlog da ostanemo duže nego što je naš (ionako fleksibilan) plan predviđao. 

Crna vulkanska polja. Kameni zidovi koji vekovima štite vinovu lozu od vetra. Mala sela okrenuta okeanu. Prirodni bazeni u kojima se Atlantik poigrava vulkanskim stenama. 

Ovde priroda ne želi da bude samo lepa. Ona je moćna, svoja, neukrotiva, tu je da nas podseti koliko smo mali u njenom velikom zagrljaju. 

Na jednom mestu okean je bio potpuno miran, gotovo nestvarno plav. Samo nekoliko kilometara dalje talasi su svom snagom udarali u crne vulkanske litice. Negde su dominirali vinogradi, negde zelene padine, a negde osećaj da ste stigli na kraj sveta. 

A onda je došao moj rođendan. Na pučini Atlantika posmatrali smo kitove i delfine. U tom trenutku nestale su sve misli, planovi i obaveze. Ostali smo samo mi, okean i ta veličanstvena bića koja su se pojavljivala iz dubine kao da žele da nas podsete koliko je priroda savršena kada je pustimo da bude svoja. Postoje rođendani koji se obeleže tortom. A postoje oni koji se obeleže kitovima. Meni je ovaj drugi sasvim po meri. 

Te večeri, sedeli smo na terasi sa čašom Verdelha dok je sunce polako tonulo iza Faiala i komentarisali smo kako neka mesta ne osvajaju spektaklom, osvoje vas iskrenošću. Piko je upravo takav. Surov i nežan. Divlji i pitom. 

Malen na mapi sveta, a ogroman u uspomenama koje ostavlja. 

Ostrvo kamena, vina i vulkana. 

São Miguel me je osvojio prirodom. Terceira autentičnošću i jednostavnim načinom života. Piko je uradio nešto sasvim drugo. Nije me osvojio. Očarao me je na neki tih, nenametljiv način. 

Crni vulkanski kamen je svuda. Iz njega raste vinova loza. Iz njega su nikle kuće, ograde i čitava sela. Iz njega je nastalo celo ostrvo i upravo taj kamen vekovima oblikuje život njegovih stanovnika. 

Piko nije ostrvo koje će vas očarati fotografijama. Njega morate da doživite. Da vozite pored vulkanskih polja i da oslušnete vetar koji dolazi sa Atlantika. Da stanete među kamene vinograde i pokušate da shvatite kako je moguće da u tako surovim uslovima nastaju neka od najboljih vina koja ste ikada pili. 

I baš u tome leži njegova magija. 

Planina koja vas prati 

Postoje mesta koja imaju simbol. Piko ima vulkan. I ne mislim samo na najviši vrh Portugala ili na još jednu stavku koju treba precrtati sa liste atrakcija. Mislim na njegovu prisutnost. 

Na Piku sam prvi put shvatila da planina može da ima karakter. 

Kuda god da krenete, ona je tu. Pojavi se između oblaka dok vozite uz obalu. Izroni iz magle dok sedite u restoranu. Posmatra vas sa vidikovaca. Prati vas sa puteva. 

A onda nastavi da vas prati čak i kada napustite ostrvo. 

Tokom boravka na Faialu i São Jorgeu stalno sam ga tražila pogledom. 

I uvek bih ga pronašla. 

Nekad sakrivenog iza oblaka. Nekad obavijenog maglom. 

A nekad potpuno ogoljenog pred nebom, bez ijednog oblaka. Tada izgleda nestvarno. Savršeno. Hipnotišuće. 

Nisam planinar. Nikada nisam bila osoba koja sanja o osvajanju vrhova. Smara me pentranje po krševima samo da bih mrtva umorna gledala pogled koji puca.  Zato me je i iznenadilo koliko me je Piko fascinirao. Ne željom da se popnem na njega. Već željom da ga posmatram. Satima, ako treba. 

Što duže gledaš u planinu, manje te zanimaju statistike: visina, starost, vulkanski pedigre. Planina ti se uvuče u dnevnu rutinu. U pauze za kafu. U priče kojima ćeš daviti prijatelje dugo posle povratka. 

Najlepša vinska priča Atlantika 

Jedna od stvari zbog kojih smo najviše želeli da dođemo na Piko bili su vinogradi. I nisu nas razočarali. Naprotiv. Hiljade malih parcela ograđenih niskim zidovima od vulkanskog kamena pružaju se duž obale i izgledaju kao veliki crni mozaik. Kada priđete bliže, shvatite da svaki kamen ima svoju svrhu. Štiti lozu od vetra. Čuva toplotu i pomaže grožđu da opstane tamo gde deluje da ništa ne bi moglo da raste. 

I upravo iz tog kamena nastaju vina puna karaktera. Možda baš zato toliko volimo njihova vina. U njima se oseća ostrvo. Oseća se vulkan. Oseća se okean. Oseća se i vekovna upornost ljudi koji su na vulkanskom kamenu uspeli da stvore nešto izuzetno. 

Vina zbog kojih poručite još jednu čašu iako ste rekli da nećete. 

Možda je baš to najbolji opis Pika. 

Spolja deluje surovo. 

Iznutra krije lepotu. 

Ribarska sela, fantastična hrana i miris Atlantika 

Jedna od stvari koje najviše volim na Azorima jesu mala mesta u kojima vreme teče sporije. 

Na Piku su to ribarska sela okrenuta okeanu, mesta u kojima se život vekovima nije mnogo promenio. 

Nekoliko čamaca u luci. Miris mora. Lokalni restoran u kojem konobar zna ime ribara koji je tog jutra doneo ulov. Čaša lokalnog vina. I osećaj da vam ništa više nije potrebno. 

Upravo su takva mesta ono što najviše volim na Azorima. 

Ovde hrana nije trend, ona je deo svakodnevnog života. 

Sveža riba, morski plodovi, lokalni sirevi i vina pretvaraju svaki obrok u mali ritual. 

Nekada su upravo najjednostavnija jela ona kojih se najduže sećamo. 

Dok smo istraživali ostrvo, stalno smo nailazili na tragove vulkanske prošlosti. Ugašeni krateri, polja lave i predeli koji vas podsećaju koliko su Azori geološki mladi i koliko je priroda ovde još uvek glavni arhitekta. 

Moja azorska slabost 

Postoji još jedna hedonistička stavka zbog koje se uvek radujem povratku na Azore. 

Kolači. Ja sam potpuno zaljubljena u njihove kolače. Uvek ih tražim na svakom ostrvu. Ponekad u malim poslastičarnicama, ponekad u lokalnim pekarama, a ponekad u kafićima u koje uđemo samo da se sklonimo od kiše. I gotovo nikada me ne razočaraju. 

Svako ostrvo ima svoje kolače. Svoje recepte. Svoje mirise. Svoje male slatke tradicije. I svaki put kada pomislim da mi je neki omiljen, na sledećem ostrvu otkrijem novi. 

Ono što im je zajedničko jeste da nisu pretenciozni. 

Nema komplikovanih dekoracija niti želje da impresioniraju izgledom. 

Jednostavni su, mirisni i ukusni. Pravljeni po receptima koji se decenijama nisu menjali. 

I baš zato ih obožavam. 

Baš kao i Azore. 

Jer ovde i dalje važi ono staro pravilo da su najlepše stvari često i najjednostavnije. 

Kada smo napuštali Piko, poslednji put sam pogledala ka vulkanu. 

Ovoga puta bio je potpuno vidljiv. Bez magle. Bez oblaka. Kao da je odlučio da nam se pokaže za kraj. 

Pomislila sam kako postoje mesta koja obiđemo i zaboravimo. 

I ona druga, koja ostanu sa nama dugo nakon povratka kući. 

Piko je za mene upravo takvo mesto. Ostrvo vina. Ostrvo kitova. Ostrvo kamena i okeana. 

Ostrvo jednog vulkana koji nas je pratio sa svake obale, sa svakog vidikovca, pa čak i sa susednih ostrva. 

A dok smo se udaljavali brodom, a Piko se smanjivao iza nas kao poslednja stranica omiljene knjige, znala sam jedno: što više upoznajem Azore, sve sam manje spremna da ih napustim. 

Vredi se uvek vraćati mestima koja te podsete koliko si živa. 

Obrigado, Piko. 

Preuzeto sa bloga: www.mojeputovanje.net 

Piše: Ivana Kovačević