Ženski fudbal u Srbiji "raste": Devojčice igraju srcem, bore se sa predrasudama i sanjaju profesionalnu karijeru

Ženski fudbal u Srbiji sve više dobija na značaju - devojčice igraju srcem, emotivnije i borbenije, ali se njihov trud i dalje suočava sa predrasudama i izazovima u afirmaciji sporta tradicionalno rezervisanog za muškarce. Na temu razvoja i profesionalizacije ženskih fudbalskih klubova za Euronews Srbija govorili su trener Srbislav Erdeljan i igračica Mila Čajević, ističući prepreke i potencijale za budućnost ženskog fudbala u zemlji.

"Ženski fudbal je počeo da bude učestalija praksa. Iskreno, mi se trudimo kao treneri, a ja i devojke svojim radom i trudom doprinosimo tome da popularizacija ženskog fudbala bude na višem nivou. Pa znate kako, ja bih to nazvao stereotipima ili predrasudama koje su još uvek ukorenjene - postoji mišljenje da je fudbal i dalje muški sport. Ja uvek volim da kažem: nemojte govoriti o muškom i ženskom fudbalu. Ne, postoji fudbal. Na osnovu toga imali smo dosta situacija gde roditelji, nažalost, kada vide devojčice na terenu, kažu: "O, to je muški sport". Zbog takvih stavova, devojčice ne dolaze i ne dobijaju priliku da se pokažu u fudbalu onako kako bi želele", kaže Erdeljan.

Mila Čajević, mlada fudbalerka koja igra u ženskom fudbalskom timu, prisetila se svojih prvih koraka u ovom sportu i kako je ljubav prema fudbalu oblikovala njen put.

"Pa još kad sam bila mala, počela sam prvo da igram kao i svi ostali - verovatno u parku sa dečacima, koji su bili dosta stariji od mene. Tamo sam zavolela fudbal i stalno sam roditeljima tražila da me upišu u neki klub ili bilo gde, samo da mogu da se bavim tim sportom. Oni su me tada upisali prvo u institut u Žarkovu, institut za sport, i tada sam upoznala svog trenera koji me je kasnije dalje usmeravao i pozvao u Heroj da treniram. Tako sam tri godine trenirala u Heroju i ne bih menjala to ni za šta", kaže ona.

Dodaje da kada je kao devojčica igrala fudbal sa dečacima u kraju, oni su je, kako kaže, dosta pazili, jer je bila mala i žensko.

"Pazili su da se ne povredim. Sada mi je mnogo lakše da igram ženski fudbal, s tim što sam počela sa dečacima. Muški fudbal je dosta grublji. Devojke takođe znaju da budu grube, ali su uopšte nežnije. Kod dečaka se često primećuju predrasude i stalno se zameraju greške, dok je kod devojaka potpuno drugačije. Mi smo emotivnije, volimo sport, igramo zajedno, podržavamo se i borimo dokle možemo“, kaže Čajević.

Trener ističe da žene u fudbalu igraju srcem i emotivnije, što daje posebnu dimenziju igri.

Euronews

"One nemaju velike planove, ali svaka devojka sanja da jednog dana igra u velikim klubovima poput Barce ili Reala. Ipak, njihov pristup je emotivniji i strastveniji. U klubu im predajemo psihološko-pedagoške veštine, koje tek potom nadograđujemo koučingom, i sve se pretoči u pozitivnu energiju na terenu“, objašnjava trener.

Kvalitet ženske lige u Srbiji, prema njegovim rečima, mogao bi da bude bolji, pre svega kroz veće sponzorstvo i bolju medijsku pokrivenost. Kao što u muškom fudbalu postoji generalni sponzor lige, bilo bi idealno da se nešto slično uvede i u ženski fudbal. Medijska pokrivenost je već na solidnom nivou, ali da je barem pet odsto kao kod muškaraca, to bi, kako on kaže, bio ogroman napredak.

Profesionalizaciji ženskih klubova najviše bi doprinela edukacija i uvođenje većeg broja ženskih trenera.

"Ja sam jedanaestu godinu u ženskom fudbalu, i u Super ligi imamo samo jednu ženu-trenera od osam klubova, dok je u Prvoj ligi dve od deset. Potrebno je više edukovanih trenera kako bi motivisali devojke i omogućili im da, nakon završetka karijere ili tokom studija na DIF-u i fakultetima, preuzmu trenerske uloge i dalje razvijaju ženski fudbal u Srbiji", dodaje trener.

Mila Čajević priznaje da je put u ženskom fudbalu ponekad emotivno teži nego kod dečaka.

Euronews

"Mislim da jeste, ali ne po fizičkoj spremi, nego po emotivnoj. Mnoge devojke odustaju oko osmog razreda, prve ili srednje zbog nedostatka samopouzdanja. Stalno odustaju, što ne bi trebalo, ali moj put nije bio toliko težak i stvarno sam imala sreću", kaže Mila.

Na terenu igra kao štoper, iako je ranije isprobala i pozicije zadnjeg veznog i beka. O kvalitetu ženske lige u Srbiji Mila kaže da je veoma visok.

"Liga je jaka i kvalitetna. Naravno, uvek ima poređenja među devojkama, ali verujem da možemo da uspemo i postignemo dobre rezultate", kaže ona.

Trener dodaje da je od ključnog značaja podrška velikih sportskih klubova, koja ženskim ekipama donosi infrastrukturu, brend i navijače: "U prethodnom klubu nam je pomoć muških navijača mnogo značila da uđemo u viši rang. U FK Heroj takođe koristimo celu infrastrukturu kluba, što je od velike važnosti, jer mnogi klubovi u Super i Prvoj ligi za žene nemaju svoje stadione i moraju da iznajmljuju termine".

Kada je reč o mladim talentima, Erdeljan ističe važnost školica fudbala. Kaže da devojčice dolaze iz mešovitih ekipa sa dečacima, obično od 12 do 15 godina. Potrebno je, navodi on, da kroz uvodna takmičenja stasaju i prilagode se ženskim klubovima. Optimalno je da ostanu u tim školama fudbala do 8,10 godina, da ojačaju igrajući sa dečacima, jer im to olakšava prelazak u ženske ekipe.

"Vidljivost ženskog fudbala u Srbiji može da se poboljša kroz medijsku pokrivenost, sponzorstva i sportske kampove za najmlađe. Devojke malo traže, a mnogo daju. Već 11 godina radim u ženskom fudbalu i vidim napredak. Savez želi da pomogne, ali potrebni su i kampovi, turniri po školama i veća promocija od prvih razreda osnovne škole,“ objašnjava trener.

Mila završava sa jasnim ambicijama: "Kao mala sanjala sam da uspem u fudbalu i da postanem profesionalna. Prvi cilj sam ostvarila ulaskom u reprezentaciju, a sada želim da igram u nekom stranom klubu - Nemačka, Italija, Španija - nije bitno, samo da nastavim da se razvijam i da igram profesionalno".