24. mart, praštam i pamtim

Početak "Milosrdnog anđela" dočekao sam kao snimatelj RTS-a, koji je bio, ispostaviće se, "legitimna vojna meta" sa 16 nastradalih kolega, na pasivnom dežurstvu. Dva dana pre, zadužio sam auto i snimateljsku opremu za svaki slučaj. Tog dana, pre 27 godina, imao sam 28 godina. Kao posledicu tih 78 dana milosrdnog im bombardovanja, ponekad kasetnog, sa previše kolateralnih pogodaka, smrti, čitavu godinu i više dana bio sam u teškoj depresiji.

Pre 27 godina otišao sam do redakcije pre podne i u dogovoru sa urednicima, pošto su se u Nišu već formirale kolone na benzinskim pumpama, trafikama i ostalim trgovinama, morao sam da dopunim sa kolegama gorivo za sva vozila dopisništva. Auto koji sam ja dužio bio je već pun do vrha. U toj atmosferi, nisam imao vremena da u svoj automobil sipam gorivo, kupim sebi koji boks cigareta, što su svi ostali sugrađani radili. U neko doba popodne, posle konačnog dogovora sa urednicom, otišao sam kući i čekao dalja uputstva. Oko 19 časova uveče krenuo sam do kuma, koji je novinar i tada je radio za jednu domaću novinsku agenciju, da kod njega gledamo strane televizije, jer sve informacije do kojih smo dolazili su ukazivale da će bombardovanja ipak biti. Kao snimatelj u pripravnosti, sa zaduženim autom i opremom za samostalni rad, krenuo sam do kuma oko 19.30. Na pola puta, na već praznim ulicama grada, primetio sam čoveka kako ide sredinom ulice prema meni i pokazuje rukama ka nebu. U kolima je treštala muzika i nisam čuo zvuk sirene za vazdušnu opasnost. Tek kada sam stao pored njega i otvorio prozor čuo sam zavijanje sirena. Čovek usplahiren, kaže mi skoro preplašenim tonom da izlazim iz auta i bežim u sklonište, počinje bombardovanje!

Sećam se da sam u kolima pustio kasetu na kojoj sam imao snimljenu neku svoju omiljenu muziku i između ostalih i od grupe Stereo mc's pesmu Connected. Baš je ta pesma treštala u autu dok se u Nišu, prvi put nakon Drugog svetskog rata, čuo zvuk za vazdušnu opasnost, a da nije bila proba ili vežba civilne odbrane. Sa ove distance mi izgleda isuviše čudno zašto baš ona. Kao neki predznak. Okrenuo sam kola kao u filmovima, sa podignutom ručnom kočnicom, posledica momentalnog adrenalinskog šoka i prazne ulice, i krenuo ka zgradi dopisništva. Po već utanačenom dogovoru. Ispred dopisništva kolega koji je bio u popodnevnoj smeni snima prazne ulice i tek po nekog prolaznika koji trčeći negde puni prazan kadar ulice i trotoara, davajući kadru simboliku novonastale situacije.

Prvi moj snimateljski zadatak te večeri je bio, pravac Kuršumlija, pogođena kasarna, vest za treći dnevnik. Znači da treba da pokupim kolegu novinara od kuće i da odemo do Kuršumlije, snimimo i vratimo se, izmontiramo i trasom preko predajnika Jastrebac, pošaljemo vest za treći dnevnik koji je tada počinjao u 22.30 časova. Nepunih dva sata. Imajući u vidu da tadašnji put od Niša do Kuršumlije nije bio kao današnji, to je bio na neki način i pokušaj isprobavanja svojih vozačkih sposobnosti i snimateljske brzine razmišljanja da u što kraćem roku odradiš na vreme sva pravila, rampe, kompozicije kadra, blende, a da bezbedno voziš 180 kilometara na čas. Ono što mi je te večeri išlo na ruku su prazne ulice i put do Kuršumlije i nazad. Kada smo krenuli sa novinarom, zaustavlja nas u centru Niša policija, kroz otvoren prozor sam rekao samo RTS i video da rukom pokazuje da nastavim dalje. Zaustavio nas je zbog prevelike brzine kroz grad, nesumnjivo. To je bio prvi ohrabrujući znak da ono što radim ima podršku na ulici, što je u devedestim bilo nepojmljivo.

Stižemo do Kuršumlije. Mrak na ulicama. U centru, negde kod pumpe, vojska trčećim korakom u koloni, sa puškama. Scena kao u Otpisanima. Crno-bela. Valjda zbog mraka. Pokazali su nam put do kasarne i rekli da idemo na svoju odgovornost, jer je moguće da se ponovo bombarduje kasarna. Ispred kasarne izlazim iz auta i snimam prvi ratni kadar. Kratko smo se zadržali. Morali smo i do bolnice. U bolnici gužva, krvavi čaršavi na nekoliko mesta. Nekoliko kadrova.

Krećemo nazad. Vest iz Kuršumlije je išla u trećem dnevniku. Uspeo sam za manje od dva sata da vozim Niš-Kuršumlija-Niš, u Kuršumliji snimim u propisanom pravilu 1:3 materijala, što znači minut emitovanog, tri minuta sirovog materijala. Ostatak noći provodim u dopisništvu. Bez akcije. Negde oko četiri ujutru sam konačno saznao gde su mi roditelji. Kod babe i dede, u podrumu kuće. Odlazim po hranu i koristim priliku da svratim do njih. Sve je blizu. Grad pod mrakom. Ulice prazne. Znak za vazdušnu opasnost traje još od 19.30 prethodne večeri. Majka izlazi iz podruma, onako zabrinuta gde sam, vadi iz neke torbice popriličnu svotu nemačkih maraka uz obrazloženje, možda će ti trebati da se otkupiš ako te zarobe. Nisam ih uzeo.

Autor je zaposlen na Euronews Srbija i tekst predstavlja njegov lični stav