Zemljane kuće kriju tajne naših predaka: Zašto su prirodni materijali ponovo zanimljivi arhitektama?

Kuće od zemlje, koje su vekovima građene širom Vojvodine, predstavljaju mnogo više od svedočanstva nekadašnjeg načina života. One su primer održive gradnje, korišćenja lokalnih materijala i zajedništva koje je nekada bilo neizostavan deo izgradnje porodičnog doma. O njihovim prednostima, tradicionalnim tehnikama i mogućnosti primene u savremenoj arhitekturi govori dokumentarni film „Kuća bez recepta“, autorke Marije Dragišić.

Pre betona, čelika i savremenih građevinskih materijala, ljudi su svoje domove gradili od onoga što im je priroda pružala. Zemlja, slama, drvo i drugi dostupni materijali bili su osnova tradicionalnog narodnog graditeljstva, a mnoge takve kuće opstale su decenijama, pa i vekovima.

Euronews Srbija

Iako je savremena gradnja gotovo potisnula ove tehnike, interesovanje za prirodne materijale i održivu arhitekturu ponovo raste. Upravo na značaj očuvanja tog znanja ukazuje dokumentarni film „Kuća bez recepta“, koji istražuje kako su nastajale zemljane kuće u Vojvodini i koliko je veštine bilo potrebno da se od zemlje napravi čvrst i dugotrajan dom.

Autorka filma Marija Dragišić, koja radi kao konzervatorka i istraživač u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, objašnjava da je ideja nastala iz potrebe da se zabeleže tradicionalne graditeljske veštine koje polako nestaju.

"Kada počnete da se bavite zaštitom narodnog graditeljstva, jasno vam je da su za konzervaciju potrebna znanja tradicionalnih graditeljskih veština. Toga je sve manje, gotovo da ih više nema. Majstora je veoma malo i uglavnom je reč o sećanjima. Film je nastao iz potrebe da dokumentujemo ono što je još preostalo, jer je nedostatak ljudi koji poseduju ta znanja postao alarmantan", rekla je  Dragišić u emisiji "Hajde da razgovaramo".

Zemljane kuće nisu nestale, mnoge su samo sakrivene

Iako se često smatra da su kuće od zemlje deo daleke prošlosti, sagovornica Euronews Srbija ističe da su one i dalje prisutne, posebno u Vojvodini. Međutim, mnoge su tokom godina dograđivane, obnavljane i oblagane savremenim materijalima, pa se danas na prvi pogled ne može prepoznati kako su prvobitno građene.

Prema njenim rečima, tradicionalna gradnja počela je da gubi značaj naročito nakon Drugog svetskog rata, kada su kuće od zemlje i drveta često smatrane simbolom siromaštva i zaostalosti.

Dodatni problem predstavljale su i zakonske zabrane koje su u određenom periodu ograničavale ovakav način gradnje.

Euronews Srbija

Ipak, Dragišić smatra da nije potrebno vraćati se isključivo starim tehnikama, već pronaći ravnotežu između tradicionalnih znanja i savremenih građevinskih rešenja.

"Niko ne kaže da danas treba da gradimo isključivo onako kako se gradilo nekada. Ali možemo da prepoznamo koliko je narodno graditeljstvo bilo blisko prirodi. Korišćeni su materijali iz neposrednog okruženja, nije bilo potrebe da se dopremaju sa velikih udaljenosti, a u izgradnji je učestvovala i lokalna zajednica. Tu postoji mnogo aspekata održivosti koje možemo ponovo da prepoznamo", objašnjava ona.

Zašto se zemljane kuće zovu „kuće bez recepta“?

Posebno zanimljiv deo dokumentarnog filma odnosi se na način pripreme materijala i same tehnike gradnje.

Zemlja se mešala sa različitim dodacima, vodom i drugim prirodnim sastojcima, a majstori su procenjivali njenu strukturu i čvrstinu na osnovu iskustva i osećaja. Nije postojao univerzalni recept koji bi mogao jednostavno da se prepiše i primeni u svakoj situaciji.

Upravo iz razgovora sa ljudima koji su nekada gradili ili živeli u takvim kućama nastao je naziv filma.

Sagovornici su iz različitih mesta u Vojvodini i svako je imao neki svoj način rada, neke finese i postupke. Svi su stalno ponavljali da ne postoji recept, da to mora da se zna, da čovek mora da ima osećaj. Jedan od sagovornika je rekao: „Ne može se napisati recept, to mora da se zna“. Tako je nastao naziv filma", kaže Dragišić.

Kako ističe, tradicionalna graditeljska znanja ne mogu se sačuvati samo zapisivanjem postupaka. Ona se prenose kroz ljude, njihovo iskustvo i praktičan rad.

U filmu su zato, pored stručnjaka, učestvovali i ljudi koji su odrastali u zemljanim kućama, neki od njih su još kao deca pomagali u njihovoj izgradnji, a pojedini u takvim domovima žive i danas.

Među sagovornicima su i Dragana Kojičić, arhitektkinja specijalizovana za zemljanu arhitekturu u Grenoblu, koja danas vodi školu zemljane arhitekture u Mošorinu, kao i etnolog Marijan Pavlov, koji se bavi narodnom arhitekturom.

Prirodni materijali, manji uticaj na životnu sredinu i kuće po meri čoveka

Jedna od najvažnijih prednosti tradicionalne gradnje jeste korišćenje prirodnih i lokalno dostupnih materijala.

Zemlja je materijal koji se nalazi u neposrednom okruženju, a njena upotreba ne zahteva industrijsku proizvodnju i transport na velikim udaljenostima. Osim toga, zemljane kuće poznate su po dobrim termoizolacionim svojstvima i sposobnosti da tokom leta zadržavaju prijatnu svežinu, dok zimi pružaju toplotnu udobnost.

Dragišić podseća da je građevinska industrija jedan od značajnih zagađivača planete, zbog čega je važno ponovo razmotriti upotrebu prirodnih materijala.

Ipak, za nju je jednako važan i društveni aspekt nekadašnje gradnje.

Youtube/Републички завод за заштиту споменика културе/Screenshot

"Zanimljivo mi je kako su te kuće nastajale, kroz mobu, uz učešće ljudi iz zajednice. Svako je pomagao drugome da izgradi dom. To su bile kuće po meri čoveka, jer su ljudi sami sebi pravili domove onakve kakvi su im bili potrebni", ističe autorka filma.

Takav način gradnje podrazumevao je saradnju, razmenu iskustava i zajednički rad, što je, smatra ona, danas posebno značajno u vremenu kada smo se udaljili ne samo od prirode već i od rada rukama.

Interesovanje za tradicionalne tehnike ipak postoji. Radionice zemljane arhitekture posećuju ljudi različitih generacija i zanimanja, a ne samo studenti i stručnjaci iz oblasti arhitekture.

Tradicionalna gradnja može da se prilagodi savremenom životu

Zemljane kuće ne moraju nužno da budu replike objekata iz 18. ili 19. veka. Tradicionalne tehnike mogu da se kombinuju sa savremenim građevinskim materijalima i prilagode današnjim potrebama stanovanja.

Takva gradnja već postoji u inostranstvu, ali i u Srbiji, gde se sve više pažnje posvećuje prirodnim materijalima i održivim arhitektonskim rešenjima.

Youtube/Републички завод за заштиту споменика културе/Screenshot

Sagovornica navodi da se mnoge tradicionalne kuće u Vojvodini i dalje koriste, ali da je njihov prvobitni izgled često izmenjen. Zbog toga je teško utvrditi koliko ih je zapravo sačuvano.

Njihovi stanovnici, međutim, i dalje pamte karakteristične osobine takvih domova, posebno prijatnu temperaturu tokom različitih godišnjih doba.

Više o ovoj temi pogledajte u video prilogu na početku teksta.

Bonus video: