Kumanovski sporazum 26 godina kasnije: Šta je Beogradu, a šta Prištini doneo Vojno-tehnički sporazum

Vojno-tehnički sporazum kojim je okončano NATO bombardovanje Srbije, odnosno Savezne republike Jugoslavije, potpisan je na današnji dan pre 26 godina. 

Potpisivanju dokumenta na vojnom aerodromu kod Kumanova, kasno noću 9. juna 1999. godine, prethodili su teški petodnevni pregovori. Kumanovskim sporazumom određen je rok od 11 dana za povlačenje Vojske Jugoslavije i policije Srbije sa prostora Kosova i Metohije, gde su potom ušle snage KFOR-a, većinom iz zemalja članica NATO.

Potpisnik Kumanovskog sporazuma sa jedne strane bio je britanski general Majkl Džekson, tadašnji komandant KFOR-a, međunarodnih snaga na Kosovu i Metohiji, kao predstavnik NATO. Sa druge strane, potpisnici su bili general Vojske Jugoslavije Svetozar Marjanović i general Policije Srbije Obrad Stevanović, kao predstavnici SRJ.

Vojno-tehnički sporazum iz Kumanova zasnivao se na političkom dokumentu od 10 tačaka, usvojenom tokom pregovora u Beogradu između predsednika SRJ Slobodana Miloševića i predstavnika međunarodne zajednice – Martija Ahtisarija, tada predsednika Finske, i Viktora Černomirdina, ruskog diplomate i ličnog izaslanika predsednika Rusije.

O značaju, manama i posledicama ovog dokumenta, govorio je za Euronews Srbija istoričar Aleksandar Gudžić, on je na samom početku istakao kako je Vojno-tehnički sporazum najviše što je Srbija mogla da dobije u tom trenutku.

"Značaj tog dokumenta je da je on prekinuo rat i da je predvideo povlačenje srpske vojske i policije SR Jugoslavije", kaže Gudžić.

EPA/CARLO FERRARO

Kako kaže, nakon potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma i povlačenja vojske i policije tadašnje SRJ, otpočeo je period stradanja Srba.

"Samo za nekoliko godina od Vojno-tehničkog sporazuma sa Kosova je otišlo po proceni preko 250.000 Srba", navodi Gudžić.

Odgovornost za južnu srpsku pokrajinu preuzeli su Međunarodna civilna misija UNMIK i međunarodne vojne snage KFOR.

"Njihov zadatak bio je da stvore multietničko i tolerantno društvo u kojem vlast, ali i šira zajednica, poštuju prava manjina", kaže istoričar.

"Suština te retorike je da su Srbi krivi za sve"

Govoreći o aktuelnoj konstelaciji, sagovornik smatra kako međunarodne snage nisu uspele da stvore društvo koje je toleratno društvo u kome i vlast i civilno društvo poštuju pravno manjina. Kako kaže, atmosfera i nastup vladajućih stranaka po mnogo čemu podsećaju na period nakon rata.

"U glavama pojedinih kosovskih političara koji su na vlasti sećanje na rat je i dalje živo", podvlači Gudžić i dodaje kako je retorika slična, ako ne i identična, retorici 1999. i 2000. godine.

"Dakle, suština te retorike je da su Srbi krivi za sve", podvlači Gudžić.

Govoreći o sporazumu koji je ponuđen u Rambujeu uoči bombardovanja, Gudžić kaže da nijedna država koja ceni i želi da vodi samostalnu i nezavisnu politiku nije mogla da prihvati takav sporazum.

Prema njegovim rečima, procena tadašnjih predstavnika vlasti u Beogradu bila je da odbiju i odbace sporazum iz Rambujea.

"Znate, najlakše je sada komentarisati, jer posle bitke svi su generali, ali u tom trenutku vlasti u Beogradu su smatrale da ne treba prihvatiti sporazum u Rambujeu", objašnjava sagovornik uz konstataciju kako je sporazum došao nakon bomardovanja.

"Taj tehnički sporazum je došao nakon bombardovanja, zaustavio bombardovanje i posledice toga vidimo i osećamo danas", podvlači sagovornik.

Iako je NATO agresija na SRJ započela 24. marta 1999. bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, Savet je 10. juna iste godine usvojio Rezoluciju 1244, čime je ta agresija okončana.

Celo gostovanje pogledajte u video prilogu na početku teksta