Đurđev: Patrijarh Porfirije je meta, a Srbija plen – izbor između kičme i klečanja
Komentari
27/03/2026
-12:25
Kada se jednom prihvati samocenzura, više nije potrebna nikakva sila. Kada Crkva ućuti, narod ostaje bez glasa, bez oslonca, bez istine koja ga vodi. Srpstvo je oduvek imalo problem s kičmom, jer neće da se savija! Upravo zato je kroz istoriju uvek bilo meta onih koji nisu mogli da ga pokore, pa su pokušavali da ga slome. Danas se ta borba više ne vodi mačem i topom, već pritiskom, tišinom i podmuklim pokušajem da se narod natera da sam odustane od sebe. Ne traži se više da budemo pobeđeni, traži se da sami pristanemo da kleknemo", kaže predsednik Srpske lige Aleksandar Đurđev za Euronews Srbija.
Prema njemu, nije slučajnost da je Crkva danas pod pritiskom.
"Napadi na SPC su pitanje da li će Srbija ostati svoja ili postati tuđa, da li će imati kičmu ili će pristati da kleči. Crkva pod pritiskom danas nije slučajnost, to je jasan signal da je sam poredak počeo da se lomi. Udar ne ide direktno na Crkvu, već na njene ljude, jer se zna da se institucija najlakše ruši iznutra, da se temelj ruše onda kada se uzdrmaju stubovi koji ga nose. To je stari, provereni mehanizam, bez otvorenog sukoba, bez metka, bez zabrane, uvodi se strah. A strah rađa tišinu, a tišina je ono što traže i vole, da Crkva prestane da govori, da se povuče, da se zaplaši, da se slomi iznutra", kaže on i dodaje:
"Kada se jednom prihvati samocenzura, više nije potrebna nikakva sila. Kada Crkva ućuti, narod ostaje bez glasa, bez oslonca, bez istine koja ga vodi. A kroz istoriju, upravo se tako najlakše sprovodilo davljenje i trovanje jednog naroda, ne udarom spolja, već gušenjem iznutra".
Đurđev takođe iznosi i da hrišćanstvo nikada nije bilo "sluga vremena, već sudija".
"Hrišćanstvo nikada nije išlo za duhom vremena, ono ga je ispravljalo. Ono nikada nije bilo sluga vremena, već njegov sudija. Jevanđelje nije pisano da bi bilo fensi prihvatljivo, već da bi bilo istinito, da opomene i ispravi, da motiviše i spasava, a ne da anestezira. I upravo zato danas smeta, jer u vremenu relativizma i laži postoji nešto što ne pristaje na kompromis, nešto što odbija da se povinuje!", navodi on i dodaje:
"Ovo nije borba za jednog profesora i đakona ili jednog patrijarha, ovo je borba za pravo da Srbi imaju Crkvu i da Srbija ima kičmu. I tu nema povlačenja! U savremenim političkim i društvenim okolnostima, retko koji događaj ima značaj sam po sebi. Skoro uvek je reč o simptomu o pojavi koja ukazuje na dublju, sistemsku promenu odnosa moći, vrednosti i institucija".
Povezane vesti
Govoreći o pritiscima na patrijarha Srpskog Porfirija, Đurđev kaže da ono što se dešava nije pitanje kadrovske politike, već odnosa dve vizije društva.
"Slučaj pritiska na patrijarha srpskog Porfirija i njegovog najbližeg saradnika, đakona i profesora Dragana Radića, upravo je jedan takav simptom. Na prvi pogled, reč je o akademskoj odluci o pitanju radnog angažmana, procedure, unutrašnjih pravila univerziteta. Međutim, takav opis je površan i nedovoljan. Ono što se ovde dešava nije pitanje kadrovske politike, već pitanje odnosa između dve vizije društva, jedne koja počiva na tradiciji, duhovnosti i kontinuitetu, i druge koja teži potpunoj ideološkoj rekonfiguraciji javnog prostora", navodi on i dodaje:
"U tom sudaru, Srpska pravoslavna crkva nije slučajna meta. Ona je jedna od retkih institucija koja, uprkos svim istorijskim lomovima, zadržava kontinuitet, autoritet i sposobnost da deluje izvan okvira dnevne politike. Upravo zato ona postaje problem za one koji žele potpunu kontrolu nad društvenim narativom".
Nastavljajući analizu, Đurđev primećuje da univerzitet kod nas, kao i u Evropi, postaje "instrument ideološke selekcije".
"Jedan od ključnih aspekata ovog slučaja jeste uloga Univerziteta u Beogradu. Istorijski gledano, univerzitet je bio mesto slobodne misli, ali i mesto formiranja elite. Danas, međutim, u mnogim delovima Evrope, pa i kod nas, univerzitet postepeno gubi tu dvostruku funkciju i postaje instrument ideološke selekcije", kaže i dodaje:
"Odluka koja pogađa saradnika patrijarha Porfirija ne može se razumeti izolovano od tog procesa. Ona dolazi u kontekstu u kojem se sve više insistira na podobnosti, na usaglašenosti sa dominantnim vrednosnim okvirom koji je, u suštini, sekularno liberalan i često otvoreno antagonističan prema tradicionalnim institucijama. To ne znači da ne postoje formalne procedure, naprotiv, one postoje i često se koriste kao legitimacija".
On navodi i to da je značajno i da je SPC uvek bila ta koja je čuvala srpski narod "od totalnog raspada".
Povezane vesti
"Ali suština nije u proceduri, već u kriterijumima koji stoje iza nje. Kada se jedna odluka donosi u atmosferi u kojoj je određeni svetonazor već označen kao problematičan, onda ona nije neutralna, bez obzira na formu. Srpska pravoslavna crkva ima posebnu ulogu u srpskom društvu. Ona nije samo religijska institucija ona je istorijski nosilac identiteta, kulture i kontinuiteta. Kroz vekove bez države, bez institucija, upravo je srpska Crkva bila ta koja je čuvala srpski narod od potpunog raspada. U tom smislu, njena pozicija nije uporediva sa pozicijom drugih institucija u modernom društvu".
Đurđev ističe i da je Crkva ta institucija koja "govori jezikom istine".
"Upravo zato ona danas predstavlja prepreku. Ne zato što se aktivno suprotstavlja, već zato što postoji kao alternativa. Kao mesto koje ne priznaje apsolutni autoritet savremenih ideoloških tokova. U vremenu kada se sve više insistira na relativizmu, na fluidnosti identiteta i vrednosti, Crkva ostaje institucija koja govori jezikom istine, kontinuiteta i poretka. I upravo taj jezik postaje nepoželjan. Jedan od mehanizama savremenog pritiska jeste personalizacija", kaže i dodaje:
Povezane vesti
"Umesto direktnog napada na instituciju, vrši se pritisak na pojedince koji su sa njom povezani. U ovom slučaju, reč je o saradniku patrijarha Porfirija. Ali taj izbor nije slučajan. Napad na bliske saradnike ima dvostruki efekat. Prvo, on šalje poruku samom patrijarhu Porfiriju da on podlegne pritisku i ucenu. Drugo, on stvara atmosferu straha unutar same institucije SPC. To je dobro poznat mehanizam. On ne zahteva direktnu konfrontaciju, već postepeno stvaranje pritiska koji dovodi do samocenzure".
Đurđev dodaje i to da čitav slučaj koji je poslužio kao poluga pritiska na patrijarha srpskog ima dublju dimenziju.
"U takvom okruženju, institucije počinju same da se prilagođavaju, da izbegavaju konflikt, da odstupaju od svojih pozicija kako bi izbegle sankcije. To je proces tihog disciplinovanja. Iz teološke perspektive, ovaj slučaj ima još dublju dimenziju. Hrišćanstvo je od samog početka bilo u napetosti sa „duhom vremena“. Jevanđelje nije prilagođavano okolnostima, već je postavljano kao korektiv društva. Taj princip ostaje i danas. Crkva ne može da se prilagodi svakom vremenu, jer bi time izgubila svoju suštinu", kaže i nastavlja:
"Misija SPC nije da bude popularna, već da bude istinita! U tom smislu, pritisak koji danas vidimo nije ništa novo, on je samo savremena forma starog sukoba. Sukoba između onoga što je trajno i onoga što je prolazno. Između istine i agresivne liberalne ideologije. Politički gledano, ključno pitanje nije ko je doneo odluku, već ko kontroliše narativ. U modernim društvima, moć se sve više zasniva na kontroli značenja, na tome šta se smatra prihvatljivim, legitimnim i poželjnim. U tom kontekstu, institucije kao što je srpska crkva predstavljaju izazov, jer one nude alternativni narativ. I upravo zato postaju meta. Ne nužno kroz direktnu represiju, već kroz niz malih napada i malih formalnih odluka odluka koje postepeno sužavaju njihov manevarski prostor delovanja".
Na kraju, Đurđev ističe i da se Srbija trenutno nalazi između dva modela i pristupa.
"Ovaj slučaj se ne može razumeti bez šireg konteksta. Srbija se danas nalazi između dva modela. Jednog koji insistira na očuvanju tradicije, identiteta i duhovnosti, i drugog koji teži potpunoj integraciji u globalne liberalne ideološke tokove. Ta dva modela nisu nužno u potpunoj suprotnosti, ali u praksi često dolazi do konflikta. Pitanje je da li Srbija može da sačuva svoje institucije i svoj identitet, a da istovremeno učestvuje u savremenim procesima? Ili će, pod pritiskom, morati da se odrekne sebe?", pita on i dodaje:
"Slučaj patrijarha Porfirija i njegovog saradnika đakona Radića nije izolovan incident. On je pokazatelj jednog opasnog procesa u kojem se preispituju granice između duhovnog i političkog, između tradicije i modernosti, između slobode i kontrole. U tom procesu, ključno pitanje nije ko će pobediti u pojedinačnom slučaju, već kakav će poredak na kraju biti uspostavljen. Da li će to biti poredak u kojem institucije imaju samostalnost i pravo na sopstveni identitet, ili poredak u kojem je sve podređeno jednom dominantnom levo liberalnom globalistučkom narativu? Odgovor na to pitanje neće odrediti samo sudbinu jednog profesora i đakona Radića ili jednog patrijarha srpskog Porfirija. On će odrediti sudbinu srpstva u celini. I zato ova tema nije sporedna", zaključio je Đurđev.
Komentari (0)