Đurđev: Dosije "Ormus" - Pet kineskih lekcija, jedan uski moreuz i rat na Kosovu koji se nazire između redova
Komentari
06/03/2026
-10:03
Tu se više ne radi o mapi u klasičnom smislu. Radi se o mreži! A mreže su u 21. veku često važnije od teritorija, jer mreža omogućava da psihološki udar proizvede posledice daleko izvan linije fronta. U toj tački nastaje termin koji definiše novu doktrinu odvraćanje demonstracijom sile, a ne PR izjavama, navodi predsednik Srpske lige Aleksandar Đurđev.
On ističe da je kineski vojni sistem izveo sopstvenu analizu lekcija iz napada na Iran.
"Nije počelo eksplozijom. Počelo je rečenicom. Kratkom, hladnom, istočnjački preciznom, kao beleška na margini koja se kasnije čita kao presuda: 'Najsmrtonosnija pretnja je unutrašnji neprijatelj.' Posle iranske krize, kineski vojni sistem izveo je sopstvenu analizu i sveo je na pet lekcija za države koje žele da prežive i zadrže stabilnost. Formulacije su kratke, ali svaka od njih predstavlja komprimovanu strategiju, bez ukrasa, bez sentimentalnosti i bez viška reči", rekao je Đurđev i naveo tih pet ključnih zaključaka:
"Najsmrtonosnija pretnja je unutrašnji neprijatelj! Najskuplja pogrešna procena je slepa vera u mir! Najsurovija realnost je logika superiorne vatrene moći! Najsuroviji paradoks je iluzija pobede! Najpouzdaniji oslonac je samodovoljnost!".
On naglašava da te rečenice nisu puke mudrolije ili filozofske maksime, već praktična, operativna matrica koja omogućava da se razume sudbina svake države koja se nađe u krizi.
"Te rečenice nisu samo mudrolije. One su matrica po kojoj se čita svaka država u krizi kada se kontradikcije gomilaju iznutra, kada elite počinju da žive u svetu sopstvenih iluzija, kada se država oslanja na sporazume umesto na silu, kada se pobede proglašavaju prerano, i kada kritični resursi, kritične rute i kritične poluge opstanka zavise od spoljašnjeg sveta. Zato događaje u Iranu ne može ignorisati niko ko razume kako se danas ruše i kako se danas brane sistemi", kaže on i dodaje:
"Ono što se desilo u i oko Irana nije samo regionalna drama, nego školski primer mehanike 21. veka, kako se vrši pritisak, kako se razara poverenje, kako se aktiviraju unutrašnje slabosti i kako se spoljni udar kombinuje sa unutrašnjim lomovima. U modernom ratu procedure su često samo dekor za publiku. Ispod tog dekora postoji samo brzina", objašnjava Đurđev.
Povezane vesti
Kao najilustrativniji primer te brzine i hladne efikasnosti, on navodi dramatičnu i gotovo trenutnu smenu na vrhu iranskog ministarstva odbrane.
"Drugog marta 2026. godine imenovan je novi vršilac dužnosti iranskog ministra odbrane, general Madžid Ibn Al-Reza. Danas ga nema. Ta scena poništava čitavu jalovu kulturu beskrajnih sastanaka, diplomatskih formula, fraza o zabrinutosti i konferencija za medije na kojima se ništa ne saopštava osim nemoći. Neki sistemi godinama razgovaraju, upozoravaju, konstatuju, analiziraju i izražavaju zabrinutost. Drugi rade u tri glagola: imenovan, identifikovan, uklonjen! Bez jakih filozofiranja! Bez serijala. Bez dramaturgije za televiziju. Samo izvršenje. To je upravo onaj nivo hladne efikasnosti koji razdvaja sisteme koji deluju od sistema koji samo konstatuju i impotentno komentarišu", ističe predsednik Srpske lige.
"Ako u ovoj priči postoji jedna tačka koja deluje kao glavni prekidač globalne ekonomije, to je Ormuski moreuz"
Đurđev posebno upozorava da kriza ima i dublji, ne samo vojni, već i verski, simbolički i psihološki sloj koji može da izazove široke posledice.
"Drugi sprat ove krize nije isključivo vojni. On je verski, simbolički i psihološki. Udar na šiitskog duhovnog vođu nije samo udar na jednog čoveka, niti samo na jedan državni vrh. To je udar na religijsko jezgro zajednice od 220 do 300 miliona ljudi. Posledica zato nije reakcija jedne države, nego potencijal za širenje potresa preko celog pojasa u kome šitske zajednice imaju političku, demografsku, bezbednosnu ili duhovnu težinu: Pakistan, Indija, Irak, Liban, Jemen i niz drugih tačaka gde vera i politika stoje na istoj žici. Tu se više ne radi o mapi u klasičnom smislu. Radi se o mreži! A mreže su u 21. veku često važnije od teritorija, jer mreža omogućava da psihološki udar proizvede posledice daleko izvan linije fronta", kaže on.
Kao najkritičniju globalnu tačku koja može da pokrene lančanu reakciju, on izdvaja Ormuski moreuz i njegovu ulogu u svetskoj ekonomiji.
"Ako u ovoj priči postoji jedna tačka koja deluje kao glavni prekidač globalne ekonomije, to je Ormuski moreuz. Oko sto brodova dnevno prelazi tim tesnacem, a više od polovine su tankeri. Oko dvadeset miliona barela nafte i derivata dnevno prolazi tim putem, što je približno dvadeset procenata globalne potrošnje. Skoro trideset pet procenata svetskog izvoza nafte prolazi moreuzom. Samo Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati imaju cevovode koji delimično mogu da zaobiđu Ormus, ukupno oko 6,5 miliona barela dnevno, što ni izbliza nije dovoljno da zameni ceo tok. Istovremeno, oko dvadeset procenata globalnih zaliha tečnog prirodnog gasa prolazi istim prolazom, dok za Katar i UAE ne postoje stvarno funkcionalne alternativne rute u obimu koji bi mogao da zameni moreuz. Glavni snabdevači su Saudijska Arabija, Irak, UAE, Kuvajt, Katar i Iran, a oko 70% kupaca su azijske ekonomije, pre svega Kina, Indija, Japan i Južna Koreja. Zato Ormus nije samo geografija. On je ventil. A ko kontroliše ventil, kontroliše cenu. Ko kontroliše cenu, kontroliše inflaciju. Ko kontroliše inflaciju, kontroliše političke režime. Upravo zato se sukob u Iranu ne čita kao regionalni rat, već kao udar u jedan od ključnih ventila globalne ekonomije, u energiju, logistiku, hranu i industriju", naglašava Đurđev.
On podseća na nedavni primer kako čak i kratkotrajna obustava može da izazove ogroman šok na tržištu.
Povezane vesti
"Kada je obustava katarskog LNG-a izazvala skok spot cene gasa TTF u Evropi za oko sedamdeset procenata za dva dana, to više nije bio regionalni incident. To je bio dokaz koliko je svet osetljiv na uske prolaze, koncentrisane rute i politički rizik. Svet danas ne živi u uslovima stvarne stabilnosti, nego u uslovima prividne stabilnosti. Sistem deluje uredno dok se ne dodirne jedan prekidač. A Ormus je upravo jedan od tih prekidača", objašnjava on.
Đurđev povezuje iransku krizu sa paralelnim naporima Zapada da smanji stratešku zavisnost od Kine u oblasti kritičnih minerala.
"Dok su oči sveta prikovane za Bliski istok, zemlje G7 paralelno pokušavaju da dogovore novi trgovinski okvir za kritične minerale kako bi smanjile zavisnost od Kine. Potpredsednik SAD Džej Di Vens najavljuje ideju međunarodnog saveza za rudarstvo i proizvodnju kritičnih minerala, sa fiksnim domaćim cenama, odnosno mehanizmom koji bi omogućio uspostavljanje referentnih cena i njihovo održavanje 'stabilnim'. Formula izgleda jednostavno: zaštita lokalnih proizvođača i istiskivanje jeftinog uvoza. Ali upravo tu počinje pravi test modela. Šta ako domaće proizvodnje u dovoljnoj meri nema? Da li će se plaćati skuplje samo zato što nije kinesko? Da li se na taj način zaista gradi strateška autonomija ili se samo proizvodi novi talas inflacije i nova zavisnost, ovoga puta politički maskirana kao nezavisnost?", kaže on i nastavlja:
Povezane vesti
"Tu se pojavljuje već poznati obrazac. Evropi je 'pomognuto' da se oslobodi jeftinog ruskog gasa. Sada se nišan pomera na kineske i ruske metale. Energetska kriza može ubrzati elektrifikaciju, a elektrifikacija će dodatno podići potražnju za kritičnim mineralima. Drugim rečima, jedan deo krize istovremeno proizvodi tržište za drugi deo geopolitičkog redizajna. To nije slučajnost, nego sistem. U tom sistemu, politička odluka, bezbednosni rizik, medijski narativ i tržišni šok deluju kao delovi iste mašine", smatra Đurđev.
"Cilj nije samo slabljenje jednog režima, već demonstracija kapaciteta"
On vidi u iranskoj operaciji demonstraciju šire američke doktrine.
"U javni prostor se sve snažnije ubacuje teza da operacija u Iranu nije jednokratna, nego demonstracija nove doktrine udara na ranjive partnere Rusije i Kine tamo gde Vašington ima najveću vojnu prednost. U toj logici, Iran, Venecuela i Kuba više nisu odvojeni slučajevi, nego karike istog lanca. Cilj nije samo slabljenje jednog režima, već demonstracija kapaciteta. Šta mogu bombarderi, šta mogu podmornice, šta mogu nosači aviona, šta mogu precizni udari i šta u praksi znači odlučnost. U toj tački nastaje termin koji definiše novu doktrinu: odvraćanje demonstracijom sile, a ne izjavama", kaže i dodaje:
"To je formula koja lepo zvuči u kabinetima i izgleda čisto na papiru: precizni udari plus ekonomski pritisak jednako sistemska kriza bez kopnene operacije. Problem je što istorija vrlo često pokazuje suprotno. Promena režima iz vazduha gotovo nikada nije predvidljiva. Umesto kolapsa, češće dobijate haos. Umesto liberalizacije, dobijate još krući režim. Umesto brze pobede, dobijate produženu krizu. Pobeda proglašena prerano ume da postane najsuroviji paradoks, upravo onaj o kome govori jedna od pet kineskih lekcija. Iluzija pobede često je najopasniji trenutak jedne operacije, jer tada sistem počinje da veruje da je mehanika završena, a upravo tada ona tek ulazi u drugu fazu", upozorava on.
Đurđev ukazuje i na simptomatično otvoreno pismo iz Zaliva koje pokazuje pukotine u savezničkom bloku.
"Otvoreno pismo Halafa Ahmada Al Habtura Donaldu Trampu zato nije medijski incident, nego politički simptom. Pitanja koja on postavlja nisu sporedna. Ko je dao ovlašćenje da region bude uvučen u rat? Da li je to odluka Vašingtona ili posledica spoljnog pritiska? Da li je računata kolateralna šteta? Zašto su zemlje Zaliva uvedene u opasnost koju nisu birale? Gde su završila obećanja mira i šta je sa mirovnim inicijativama koje su godinama finansirane? Značaj tog pisma nije u emociji, nego u statusu onoga ko govori. Kada establišment savezničkog bloka javno postavi pitanje legitimiteta odluke, to znači da se unutar koalicije pojavljuju zamor, strah i procena da cena postaje previsoka", kaže predsednik Srpske lige.
On podseća i na stare, ali i dalje relevantne informacije iz WikiLeaks depeša koje bacaju novo svetlo na regionalne odnose.
"Ponovno otvaranje WikiLeaks depeša 07BAKU224 iz 2007. i 09BAKU297 iz 2009. vraća u igru činjenice koje su godinama stajale u arhivi, ali nikada nisu do kraja izgubile težinu. Pominje se dubina odnosa Azerbejdžana i Izraela, koju je Ilham Alijev opisao kao ledeni breg, sa devet desetina ispod vode. Pominju se dva tajna bezbednosna sporazuma koja nisu namenjena javnosti. Pominju se kontakti najviših bezbednosnih ljudi, razgovori o Iranu kao egzistencijalnoj pretnji, navodi o infrastrukturi u blizini granice za tehničko izviđanje i razmatranje opcija koje bi skratile logističke domete u udarnim scenarijima. Zato napad na aerodrom Nahičevan odmah izaziva pitanje: zašto Azerbejdžan? I zato demanti, kao i označavanje čitave stvari kao provokacije, dobijaju posebnu težinu, jer upravo provokacije u ovakvim krizama često otvaraju vrata sledećoj eskalaciji", objašnjava Đurđev.
U opticaju dve opcije za budućnost Irana
O smeni vrhovne vlasti u Iranu i njenim rizicima kaže sledeće:
"Smena vrhovne vlasti u Islamskoj Republici predstavlja najosetljiviji momenat, posebno ako dobije dinastički oblik. U teokratiji koja svoj legitimitet temelji na duhovnom autoritetu i revolucionarnoj tradiciji, nasledni prenos vlasti deluje sumnjivo, veštački i opasno. Uz to, novi lider koji je u udarima izgubio porodicu nosi prirodan impuls osvete, što neizbežno nervira segmente elite koji misle pre svega u kategorijama opstanka sistema. Tako postaju vidljiva tri sloja pritiska: IRGC kao centar moći koji kontroliše resurse i operacije, verski establišment koji mora da brani teološki legitimitet i politički klanovi koji se bore za uticaj. Optužbe za špijunažu, poput hapšenja komandanta Kuds snaga Ismaila Kanija, u takvom sistemu deluju kao barometar unutrašnjeg sukoba. To nije samo bezbednosno pitanje, nego oružje u borbi za kontrolu nad aparatom sile. Kada spoljni pritisak malo popusti, unutrašnje kontradikcije počinju da izbijaju na površinu, a istorija iznova pokazuje da se režimi češće lome zbog unutrašnjih podela nego zbog čisto spoljnog udara", ističe on.
Đurđev opisuje i dva glavna opoziciona modela za budućnost Irana, ističući njihove mehaničke razlike.
"U opozicionom polju Irana već se jasno vide dva konkurentska modela budućnosti. Pahlavijev plan predstavlja tehnokratsku mapu tranzicije za prvih 180 dana: prelazna vlast sa tri grane, upravljanje bez kolapsa, pravni kontinuitet uz ukidanje represivnih normi, integracija vojske, raspuštanje IRGC-a, ekonomska stabilizacija i demokratski proces koji ide od referenduma do izbora. S druge strane, Deklaracija Mirijam Radžavi predstavlja programski i vrednosni okvir republikanskog sistema kroz deset tačaka: odbacivanje Vilajat al-Fakih, sloboda medija i interneta, demontaža represivnih struktura poput IRGC-a, Kuds snaga i Basidža, ukidanje smrtne kazne i mučenja, sekularizam, rodna ravnopravnost, prava manjina, nezavisno sudstvo, Iran bez nuklearnog oružja i sa prozapadnim kursom. Razlika između ova dva modela nije samo ideološka nego mehanička. Jedan naglašava red i kontrolu haosa. Drugi naglašava moralni raskid i deklarativni reset. A u tranzicijama često pobeđuje onaj ko ume da održi red, ali i onaj ko ume da ponudi simbol koji pokreće mase", kaže on.
"Četiri dana postaju nedelja. Nedelja postaje dve..."
O finansijsko-logističkoj dimenziji u Ormusu i novim mehanizmima kontrole Đurđev kaže:
"U Ormusu se u međuvremenu otvara još jedna linija, finansijsko-logistička. Tramp obećava osiguranje 'po razumnoj ceni' i vojnu pratnju za komercijalne brodove, a deo mehanizma ide preko Američke korporacije za razvoj finansiranja, DFC, koja pokriva političke rizike: rat, eksproprijaciju, zamrzavanje plaćanja. Pokrivanje može ići do sto odsto duga i devedeset odsto kapitala, uz limit do milijardu dolara po projektu, uz mogućnost reosiguranja privatnih osiguravača. Logika je surovo jednostavna: država preuzima rizik da bi preuzela tržište. Na strateškim rutama, osiguranje postaje oblik kontrole. Kontrola osiguranja postaje oblik kontrole trgovine. A kontrola trgovine onda postaje kontrola ekonomskih i političkih veza. Istovremeno, mnogi osiguravači prekidaju pokriće ratnog rizika za brodove ka Persijskom zalivu, dok za preostale premije rastu za 40 do 50 procenata. U takvoj situaciji pojavljuje se državni osiguravač, uz mornaricu, i nudi 'spas'. To nije humanitarna ponuda. To je geopolitička investicija", objašnjava predsednik Srpske lige.
On ocenjuje da prvobitni plan operacije nije uspeo po očekivanjima i da se sukob razvlači.
"Plan je izgledao klasično: udar po vrhu, eliminacija komandne strukture, poremećaj sistema, očekivanje uličnog ključanja i unutrašnje borbe za vlast. Ali obećana kratka operacija počela je da se razvlači. Četiri dana postaju nedelja. Nedelja postaje dve. A onda se sve opreznije počinje govoriti o mesecima. I to je obrazac koji se u istoriji ponavlja do bola: brza operacija skoro uvek teži da postane duga priča. Iran, pritom, ne igra samo vojnu igru. Udario je tamo gde je svet najranjiviji: u sirovine, rute, infrastrukturu i očekivanja tržišta. Ako bi se moreuz zatvorio i na mesec dana, cena nafte mogla bi relativno lako da ode na 100 do 150 dolara po barelu, a onda počinje lančana reakcija: inflacija, pritisak na industriju, nervoza tržišta u Evropi i Kini i, na kraju, udar i na američku unutrašnju politiku. Sve što se dešava oko Irana zato nije samo priča o jednom režimu i jednom ratu. To je prozor u to kako funkcioniše 21. vek: brzina eliminacije, psihološki udar na velike zajednice, kontrola prolaza, ekonomska prinuda i 'meko' preuzimanje tržišta osiguranja kao alata dominacije", smatra Đurđev.
Na kraju se vraća na pet kineskih lekcija kao najjednostavniji test za sve države u ovakvom svetu.
"Zato se pet kineskih lekcija vraća kao najjednostavniji test. Ako je najsmrtonosnija pretnja unutra, onda je prvi front unutrašnja kohezija. Ako je najskuplja greška vera u mir, onda se mir ne kupuje rečima nego kapacitetom. Ako je realnost logika vatrene moći, onda narativi vrede samo ako stoje na sili. Ako je paradoks iluzija pobede, onda je najopasniji trenutak onaj kada se pomisli da je sve gotovo. Ako je oslonac samodovoljnost, onda je zavisnost najskuplja valuta. U takvom svetu najveći rizik nije to što će se dogoditi još jedna kriza. Najveći rizik je da će države nastaviti da se ponašaju kao da je ovo i dalje vreme izjava, a ne vreme mehanike. I kada se sledeći put otvori neki uski prolaz na mapi, bilo da je Ormus, bilo da je nešto drugo, više neće biti ključno pitanje ko je u pravu. Biće pitanje ko je spreman", poručio je on.
Ko kontroliše prolaz, kontroliše cenu. Ko kontroliše cenu, kontroliše inflaciju. Ko kontroliše inflaciju, kontroliše političke režime. A ko kontroliše rat na Kosovu?
Đurđev zatim prelazi na paralelu sa Kosovom i Metohijom, ističući da se ista logika može primetiti i tamo.
"I upravo tu, naizgled daleko od Persijskog zaliva, počinje da se vidi jedna druga linija iste logike. Na Kosovu i Metohiji ponovo se otvara jedno od najosetljivijih pitanja: opstanak Srpske pravoslavne crkve i srpskog naroda. Prema najavama vlasti u Prištini, 15. marta na snagu treba da stupi novi Zakon o strancima, čije posledice mogu biti dalekosežne po monaštvo i sveštenstvo Eparhije raško-prizrenske. Iako se formalno predstavlja kao administrativni propis, njegova suština može značiti nešto mnogo ozbiljnije: sistematsko proterivanje srpskog duhovenstva i njihovih porodica sa Kosova i Metohije. Taj zakon ne pogađa samo sveštenike koji služe u hramovima i manastirima. Njegove odredbe odnose se i na njihove porodice – supruge i decu koji su iz centralne Srbije, a sa njima žive na Kosovu i Metohiji, kao i na monahe u manastirima koji su decenijama i vekovima nosioci duhovnog života, čuvari kulturnog i istorijskog nasleđa i simboli kontinuiteta srpskog prisustva. Ako zakon bude primenjen na način na koji se najavljuje, posledice mogu biti dramatične: razdvajanje porodica, oduzimanje prava boravka i faktičko proterivanje ljudi koji su već jednom preživeli egzodus. To ne bi bio tek pravni ili administrativni spor. To bi značilo cepanje hiljada srpskih porodica, razdvajanje roditelja od dece i udar na samu osnovu duhovnog i društvenog života Srba na Kosovu i Metohiji", ističe Đurđev.
On vidi u tome širi proces slabljenja srpskog prisustva kroz administrativne mere.
"Mnogi u tom potezu ne vide puku primenu zakona, već pokušaj da se administrativnim sredstvima postigne ono što nije uspelo golom silom: postepeno pražnjenje srpskih svetinja i slabljenje prisustva Srpske pravoslavne crkve. Manastiri i hramovi vekovima su bili ne samo mesta molitve, već i centri okupljanja naroda, duhovne snage i kulturnog kontinuiteta. Udar na sveštenstvo i monaštvo zato je istovremeno i udar na zajednicu koja oko tih svetinja živi. I tu se ponovo pojavljuje isti obrazac koji smo videli na drugim mestima: moderni konflikti ne vode se samo oružjem. Oni se vode i zakonima, propisima, institucionalnim mehanizmima i administrativnim procedurama. Neki sistemi deluju tiho i precizno: analiza, plan, odluka, potez. Bez buke, ali sa vrlo konkretnim rezultatom. Upravo zato mnogi ovakav potez vide kao deo šireg procesa postepene eskalacije. Kada se jednoj zajednici sistematski uskraćuju prava, kada se njeni duhovni centri stavljaju pod pritisak, kada se porodice dovode u poziciju da moraju da napuste svoje domove i kada se pravni mehanizam koristi kao sredstvo demografskog i duhovnog pražnjenja prostora, to više nije samo pravno pitanje. To postaje politički, bezbednosni i civilizacijski proces koji gura društvo ka konfliktu. I zato se sa pravom postavlja pitanje da li se i na Kosovu, kao i drugde u svetu, priprema rat koji ne počinje tenkovima, već službenim formularom", objašnjava on.
Na samom kraju Đurđev upućuje direktan apel na strateško razmišljanje, organizaciju i hladnu efikasnost.
"Imamo priliku da vidimo na koji način i na koliko različitih načina ljudi ratuju širom sveta. Neki deluju hladno, precizno i pedantno. Izviđanje, analiza, planiranje, udar. Brzo. Precizno. Sa minimalnom bukom i maksimalnim rezultatima. Drugi godinama mere vreme. Mnogo reči, mnogo slogana, mnogo pokazne odlučnosti. Ali u stvarnosti, to je beskrajno mlevenje volje, ljudi, resursa i vremena. I tu se pojavljuje jedno veoma jednostavno i veoma teško pitanje: gde je naša strategija? Gde je naša inteligencija? Gde je naš proračun? Gde je hladna, nemilosrdna efikasnost? Zašto se u istorijski presudnim trenucima tako često ponavlja obrazac da obični ljudi, porodice, deca i zajednice plaćaju cenu tuđeg kašnjenja, nesposobnosti, improvizacije i odsustva jasne državne misli? Moderno ratovanje više nije stvar prostog broja ljudi i tehnike. Radi se o inteligenciji sistema. O brzini odluka. O preciznosti akcija. Kada pogledate kako drugi to rade, postaje jasno da problem često nisu ni borci, ni ljudi, ni čak sposobnosti jedne zemlje. Problem je upravljanje. Jer u 21. veku pobednik nije onaj ko ima najviše hardvera. Pobednik je onaj ko ima najbolji mozak, najbolju organizaciju i najjasniju strategiju. A kada te strategije nema, kada odluke kasne ili se donose pod pritiskom, cenu uvek plaćaju obični ljudi. Zato najavljeni zakon u Prištini nije samo pravno pitanje. On je političko, bezbednosno i civilizacijsko pitanje, jer se tiče opstanka jedne zajednice i njenih svetinja. A kada se duhovni i nacionalni temelji jednog naroda dovedu u pitanje, istorija nas uči da takve krize retko ostaju samo administrativne. One postaju nešto mnogo veće. I upravo zato rat na Kosovu i Metohiji, ako se bude nazirao, možda neće prvo doći kao slika artiljerije, kolona i sirena. Možda će, kao i mnoge velike krize našeg vremena, najpre doći kao hladan propis, kao tiha birokratska formula i kao jedna rečenica u službenom glasniku. A kada društva prekasno shvate da je mehanika već pokrenuta, tada više nije najvažnije ko je bio glasniji, nego ko je bio spremniji", zaključio je Đurđev.
Komentari (0)