Ko je u pravu? Šta stoji iza spora između Wizz Air-a i regulatora
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Polemika između kompanije "Wizz Air" i domaćeg regulatora otvorila je pitanje koje prevazilazi konkretan slučaj i zadire u odnos između evropskih vazduhoplovnih propisa i nacionalnog zakonodavstva. Dok se u javnosti stvara utisak da je spor vođen oko bezbednosti letenja ili važenja EASA Part-145 odobrenja, dokumenta i regulatorni okvir pokazuju da je suština bila drugačija.
Naime, ni u jednom trenutku nije bilo sporno da su organizacije angažovane za linijsko održavanje posedovale EASA Part-145 odobrenje. Takođe, nije dovedena u pitanje plovidbenost vazduhoplova niti bezbednost letova. Predmet regulatornog postupanja bilo je isključivo pitanje da li su pružaoci usluga ispunjavali uslove koje propisuje zakonodavstvo Republike Srbije za pružanje usluga zemaljskog opsluživanja.
Do zabune je došlo nakon što je portal aero.rs objavio odgovor Evropske agencije za bezbednost vazduhoplovstva (EASA), uz tumačenje da za održavanje vazduhoplova registrovanih u državama članicama EASA nije potrebno posebno odobrenje nacionalnog regulatora.
Međutim, u odgovoru EASA navodi se da dodatno Part-145 odobrenje treće države nije potrebno, ali se istovremeno ističe da to ne oslobađa organizaciju za održavanje obaveze da poštuje sve primenjive nacionalne zakonske, operativne i administrativne zahteve države u kojoj se nalazi stanica za linijsko održavanje. Agencija dodatno naglašava da se njen odgovor odnosi isključivo na evropski regulatorni okvir Part-145 i da ne zadire u primenu nacionalnih propisa.
Upravo u tome regulator vidi suštinu spora.
Prema važećem evropskom zakonodavstvu, Direktiva 96/67/EZ održavanje vazduhoplova svrstava među usluge zemaljskog opsluživanja. Istom direktivom državama je dato pravo da propišu uslove za obavljanje tih usluga i zahtevaju odgovarajuća odobrenja, dok su pružaoci usluga obavezni da poštuju propise države u kojoj posluju. Republika Srbija je ove odredbe prenela u svoje zakonodavstvo.
Na osnovu toga, domaći regulator smatra da evropsko Part-145 odobrenje i nacionalna dozvola za pružanje usluga zemaljskog opsluživanja nisu ista stvar niti se međusobno isključuju.
Povezane vesti
Tokom inspekcijskih postupaka utvrđeno je da prvi angažovani pružalac usluga nije ispunjavao uslove propisane nacionalnim zakonodavstvom. Nakon ostavljenog roka za usklađivanje, obavljanje delatnosti mu je obustavljeno, a prema navodima regulatora potrebnu dozvolu nije pribavio ni nakon isteka tog roka.
E-Stock/Kostadin Kamenov
Nakon toga angažovan je drugi pružalac usluga, za kojeg je takođe utvrđeno da u trenutku angažovanja nije ispunjavao propisane uslove. I njemu je ostavljen rok za usklađivanje, a dozvola je izdata tek kada su ispunjeni svi zakonom propisani kriterijumi.
Regulator ističe da to pokazuje da nacionalna dozvola nije predstavljala administrativnu formalnost, već zakonsku obavezu zasnovanu na evropskom i domaćem pravnom okviru.
Istovremeno se postavlja pitanje zbog čega od početka nije primenjen model koji je kasnije korišćen. Naime, postojala je mogućnost da Wizz Air linijsko održavanje organizuje putem sopstvene EASA Part-145 organizacije u režimu samoopsluživanja (self-handling). Takav model podrazumeva angažovanje sopstvenih licenciranih mehaničara, obezbeđivanje opreme, prostora i drugih neophodnih uslova za rad, ali je finansijski zahtevniji.
Iz regulatornog ugla, međutim, pitanje troškova ne može biti razlog za odstupanje od propisanih procedura, jer se regulatorna usklađenost smatra obavezom, a ne poslovnim izborom.
Spor je otvorio i šire pitanje odnosa evropskih i nacionalnih propisa u vazduhoplovstvu. Dok jedni smatraju da je evropsko odobrenje dovoljno za obavljanje određenih poslova, druga strana ukazuje da evropski propisi ne isključuju obavezu poštovanja zakonodavstva države u kojoj se usluga pruža.
Konačan odgovor na pitanje "ko je u pravu" zavisi od pravnog tumačenja odnosa između evropskog regulatornog okvira i nacionalnih propisa. Ono što je, međutim, nesporno jeste da EASA u svom odgovoru nije osporila pravo država da primenjuju sopstvene propise u oblastima koje su uređene njihovim zakonodavstvom, niti je navela da evropsko Part-145 odobrenje oslobađa organizacije obaveze da ih poštuju.
Povezane vesti
Komentari (0)