Stanislava Simić o energetski intenzivnoj industriji na Business Summitu 2026: Koliko je važna u vremenu nestabilnosti
Komentari
10/05/2026
-09:05
U susret jednom od najznačajnijih poslovnih događaja u regionu, Business Summit 2026, u organizaciji Euronews Srbija, za naš portal govori Stanislava Simić, direktorka Asocijacije srpske energetski intenzivne industrije, koja između ostalog prenosi iskustva položaju ove izuzetno važne industrije u procesu dekarbonizacije i CBAM takse, koja je na snagu stupila 1. januara ove godine.
Čini se da tema vezana za ovaj namet EU, zbog problema vezanih za NIS ali i energetske krize izazvane dešavanjima na Bliskom istoku, kao da je zapostavljena u srpskoj javnosti iako po procenama stručnjaka zaslužuje veliku pažnju jer može da izazove velike potrese u srpskoj ekonomiji.
- Gospođo Simić vi ćete u ime srpske energetski intenzivne industrije učestvovati na Biznis samitu, međunarodnom skupu, koji se organizuje u trenutku kada globalne ekonomske neizvesnosti sve direktnije utiču na lokalna tržišta. U takvim odnosima logično je da se pitanje odnosa između politike i biznisa nameće kao ključno i da će verovatno biti dominantno na ovom skupu posebno u kontekstu velikih razvojnih planova Srbije do 2035. godine. Da li je realno praviti tako dugoročne strategije u sadašnjem neizvesnom geopolitičkom okruženju? I imate li saznanja gde je mesto vaše industrije u ovom dokumentu?
- Energetski intenzivna industrija je oslonac stabilnog razvoja svake privrede, posebno važna u uslovima globalne neizvesnosti. Nju čine sektori gvožđa i čelika, cementa, đubriva i aluminijuma. U poslednjih nekoliko decenija nije bilo ovoliko izazova za energetsku i ekonomsku stabilnost kao što je to danas. Geopolitičke tenzije, poremećaji u lancima snabdevanja, volatilnost cena energenata i ubrzana regulatorna transformacija, posebno u kontekstu zelene tranzicije, stvaraju visok stepen neizvesnosti za privredu. Vreme nestabilnosti i neizvesnosti nikada nije vreme u kojem je lako praviti dugoročne planove i strategije, posebno u kontekstu planiranja poslovanja i investicionih ciklusa.
Razvojni plan bilo koje države pa tako i naše, je nemoguće planirati bez uzimanja u obzir energetski intenzivne industrije. Reč je o baznoj industriji koja predstavlja temelj industrijskog sistema i ključni oslonac za razvoj infrastrukture, građevinarstva, energetike i brojnih drugih sektora. Kada imate jaku domaću baznu industriju, onda imate sigurnost da ćete projekte od društvenog interesa moći da sprovodite u skladu sa zacrtanim planovima, jer ne zavisite od inostranih inputa, što je posebno značajno kada vidimo ove globalne poremećaje u lancima snabdevanja. Upravo zato što ima mnogo eksternih faktora koji mogu negativno da utiču na konkurentnost domaće privrede, naša Asocijacija intenzivno radi na stvaranju još povoljnijeg okvira za poslovanje domaćih kompanija energetski intenzivne industrije, kako bismo imali više prostora da reagujemo na ove spoljašnje šokove.
- Gde vi vidite granicu između politike i biznisa u industriji koju vi zastupate i da li ste hendikepirani jer na vašu delatnost utiču i ona evropska ali i srpska regulativa koja se odnosi na dekarbonizaciju. To vas pitam jer su se u vašoj industriji od početka ove godine desile značajne promene, mislim pre svega na uvođenje evropske takse, CBAM-a, novi EU mehanizam za naplatu emisija ugljen-dioksida, ali i onog "srpskog CBAM", odnosno dva domaća zakona, kojima podleže vaša industrija?
Wavebreakmedia Ltd IFE-250725_1/Alamy/Profimedia
- Tri faktora određuju uspešnost promena i pravedne tranzicije: jasna regulatorna pravila, planirano vreme za prilagođavanje industrije i finansijski okvir i instrumenti koji stimulišu tranziciju. Energetski intenzivne industrije su po svojoj prirodi direktno vezane za javne politike, od energetike, preko zaštite životne sredine, do spoljne trgovine. To znači da mi ne možemo da planiramo poslovanje bez jasnog i predvidivog regulatornog okvira.
Povezane vesti
Ne bih rekla da smo hendikepirani, ali jesmo u složenijoj poziciji u odnosu na mnoge druge sektore. Naše kompanije već godinama ulažu u dekarbonizaciju i modernizaciju, upravo zato što je bilo jasno u kom pravcu ide evropska regulativa. Međutim, sada dolazimo u situaciju da istovremeno moramo da odgovaramo na zahteve i evropskog i domaćeg zakonodavstva, što dodatno komplikuje i poskupljuje poslovanje. Suštinski, industrija se danas nalazi između dva sistema koja još uvek nisu u potpunosti usklađena, i to je najveći izazov. EU kao naš najvažniji spoljnotrgovinski partner svakako diktira nova pravila i tendencije kada je reč o održivost, a domaća regulativa treba tome da se prilagodi, uz uvažavanje nekih domaćih specifičnosti.
Domaća industrija, koju zastupa i naša Asocijacija, ne traži ništa drugo do pravedne tranzicije u pogledu dekarbonizacije. To suštinski podrazumeva da imamo sve relevantne informacije na vreme, da imamo dovoljno vremena i prelaznih perioda da se uvedenim promenama prilagodimo, ali i da imamo podršku iz specijalizovanih fondova, jer sve to košta., U EU kompanije imaju pristup fondovima i finansiranju u ove svrhe, što značajno ubrzava proces zelene tranzicije.
- Kada već govorimo o CBAM-u, trenutku kada klimatske politike sve snažnije oblikuju industrijske tokove, energetski intenzivne grane privrede nalaze se na prekretnici, između pritiska da smanje emisije i potrebe da očuvaju konkurentnost. Vi ste u jednom intervjuu rekli da tempo ovih promena ne zavisi samo od industrije, već i od šireg okvira, od dostupnosti energije do jasnih i predvidivih pravila igre. Ko ta pravila igre diktira?
- Odlično ste konstatovali da se nalazimo na prekretnici, i to ne samo za industriju, već i za način na koji razmišljamo o razvoju u celini. Ili ćemo se prilagoditi ili rizikujemo gašenja mnogih proizvodnih pogona. Duboko verujem da to nije u interesu ni društva ni države, što se vidi i kroz to što je Vlada usvojila domaće CBAM propise, ali i druge propise u oblasti upravljanja otpadom, koji sada daju zakonski osnov za razvoj cirkularne ekonomije u Srbiji. Svakako tu imamo još dosta posla svi zajedno, ali verujem da kroz otvoren dijalog i saradnju možemo u relativno kratkom roku da napravimo značajan napredak u ovom smislu. Iako ”pravila igre” kreiraju veliki u našem slučaju to je EU - na nama je (institucijama i privredi) da napravimo najbolji mogući razvojni okvir kojim će se domaćim kompanijama energetski intenzivne industrije omogućiti da se brže i efikasnije prilagode novim pravilima, kako bismo zadržali, ali u perspektivi i unapredili nivo industrijalizacije u Srbiji.
Jittawit Tachakanjanapong / Alamy / Profimedia
- Srbija uvela dva zakona, o porezu na emisiju gasova sa efektom staklene bašte i o porezu na uvoz ugljenično intenzivnih proizvoda, kao pandan CBAM-u. To praktično znači da energetski intenzivna industrija ima obavezu da plaća porez u iznosu od četiri evra po toni emitovanog zagađenja, pored onog od oko 80 evra koji ide u kasu EU, i te pare ostaće u državnoj kasi. Zvaničnici tvrde da će taj novac biti opredeljen za projekte vezane za unapređenje tehnologije zaštite životne sredine i smanjenje emisije Co2. Zašto kompanije energetske intenzivne industrije smatraju da bi taj novac trebalo da bude izdvojen u posebnom Fondu?
- Odgovor je zapravo veoma jednostavan. Taj novac će uplaćivati domaća energetski intenzivna industrija i potpuno je logično da se on usmerava u specijalizovani fond iz kojeg će se finansirati projekti koji direktno doprinose dekarbonizaciji.
To nije novo rešenje – to je model koji se u Evropskoj uniji primenjuje već duže vreme, i mi ovde govorimo o primeni proverenog pristupa. Na taj način sredstva ostaju u funkciji tranzicije industrije koja ih i generiše.
Povezane vesti
Kroz takav mehanizam direktno se podiže konkurentnost domaće industrije, ne samo na domaćem tržištu, već i kada je reč o izvozu, posebno ka tržištu EU, gde su zahtevi u pogledu emisija sve stroži.
U suprotnom, postoji rizik da industrija snosi trošak tranzicije, a da nema direktan mehanizam da se kroz taj isti sistem podrži njena transformacija.
- Na ovom samitu biće poseban panel koji će biti posvećen klimatskim promenama i dekarbonizaciji Kako vidite ulogu srpske energetski intenzivne industrije u prelasku ka zelenoj ekonomiji i koliko je ona od januara do marta pretrpela štetu od CBAM-a, odnosno koliko je smanjen izvoz na tržište?
Povezane vesti
- Najveći teret zelene tranzicije nosi industrija, pogotovo energetski intenzivna industrija, jer su investicije koje su potrebne ogromne, a rokovi sve kraći. Mi u Asocijaciji znamo da je uloga energetski intenzivne industrije u zelenoj tranziciji mnogo veća nego što se često percipira, i da predstavljamo ključni deo rešenja. Upravo se u ovim sektorima dešavaju najveće tehnološke promene, od unapređenja energetske efikasnosti do uvođenja novih, čistijih proizvodnih procesa. I upravo zato smo i mi spremni na aktivno učešće i saradnju sa institucijama da bi tranzicija bila sprovedena tako da ne ugrožava održivost industrije.
Kada je reč o efektima CBAM u prvim mesecima primene, još je rano za precizne i konačne procene. Ono što vidimo jeste povećan administrativni i finansijski pritisak na kompanije, kao i dodatna neizvesnost u planiranju izvoza. U pojedinim sektorima već postoje naznake otežanog plasmana na tržište Evropske unije, ali je važno naglasiti da će se puni efekti ovog mehanizma tek videti u periodu koji dolazi, kako se pravila budu dalje primenjivala i pooštravala.
Zato je ključno da ovaj period iskoristimo za prilagođavanje, i industrije i regulatornog okvira, kako bismo zadržali konkurentnost i obezbedili da domaća industrija ima svoje mesto u zelenoj ekonomiji.
AP/Rebecca Blackwell
- Jedan od ključnih pravaca dekarbonizacije jeste veće korišćenje alternativnih goriva, pre svega otpada koji nije moguće, poput RDF, kojim bi se u ovoj energetskoj krizi smanjila upotreba fosilnih goriva ali i vaših troškova proizvodnje. Novim izmenama Zakona o upravljanju otpadom , dozvoljen je uvoz ovog otpada u energetske svrhe. Šta za vašu industriju to znači i zašto za ovaj vid dekarbonizacije postoji otpor u Srbiji iako je to rasprostranjena evropska praksa?
- Otpad je decenijama unazad resurs, a ne problem - i pametno ga koriste mnoge zemlje EU i sveta. Korišćenje alternativnih goriva, poput RDF (Refuse-derived fuel) i SRF (Solid Recovered Fuel) dobijenog preradom dela otpada koji se ne može reciklirati rešavaju se dva problema odjednom, smanjuje se upotreba fosilnih goriva, a istovremeno taj otpad ne završava na deponijama.
Za našu industriju to je samo jedan od važnih alat da nastavimo dekarbonizaciju i smanjimo ugljenični otisak u proizvodnom procesu, ali i da budemo stabilniji u uslovima kada su cene energenata nepredvidive. Ono što je možda važno da se kaže jeste da su naše kompanije članice već tehnološki spremne za korišćenje alternativnih goriva i rade po standardima koji su uporedivi sa onima u Evropskoj uniji, te imaju sve potrebne dozvole za ovakvu vrstu procesa.
Kada je reč o izmenama zakona, važno je razjasniti jednu stvar – uvoz ovog goriva moguć je samo uz posebne dozvole i kroz različite stepene kontrole, često i kroz više zemalja u tranzitu. Ideja nije da se dugoročno oslanjamo na uvoz, već da ovo bude prelazno rešenje dok ne razvijemo kapacitete da koristimo sopstveni, domaći RDF.
A što se tiče otpora koji postoji u javnosti, mislim da je on potpuno razumljiv. Kada god govorimo o otpadu i životnoj sredini, prirodno je da ljudi imaju pitanja i brigu, i to ne treba ignorisati. Međutim, ovde je reč o gorivu iz otpada i zato je važno da se o ovim temama razgovara otvoreno i jasno, sa aspekta struke. Ovde zapravo govorimo o procesu koji se u Evropi koristi već godinama, uz vrlo precizne standarde. Što više budemo objašnjavali kako to funkcioniše u praksi, biće i više prostora za razumevanje i poverenje.
Na kraju, za nas je najvažnije da počnemo da gledamo na otpad kao na resurs. I da taj resurs, gde god je moguće, koristimo ovde, u domaćoj industriji.
Tanjug/Zoran Žestić, Profimedia, Unsplash
- Šta bi, po Vašem mišljenju, država i industrija trebalo da urade u narednim godinama kako bi zelena tranzicija bila i ekološki održiva i ekonomski isplativa za privredu?
- Dijalog između privrede i institucija i saradnja, ključni su za uspeh zelene tranzicije. Mislim da je najvažnije da se zelena tranzicija ne posmatra kao pritisak, već kao proces kroz koji možemo da modernizujemo industriju, ali na način koji je održiv i za privredu.
Industrija je već krenula tim putem. Kompanije ulažu u energetsku efikasnost, nove tehnologije i smanjenje emisija, ali je važno da taj proces ima jasna pravila i realan tempo. Jer bez toga, rizik je da tranzicija postane trošak koji je teško izdržati, umesto investicije koja donosi dugoročnu korist.
Zato je važno da se paralelno razvija celokupan okvir u kojem industrija posluje – od regulatornog okruženja, preko dostupnosti konkurentne energije, do finansijskih mehanizama koji mogu da podrže ovako zahtevne investicije. Istovremeno, odgovornost industrije je da nastavi da ulaže, uvodi inovacije i podiže standarde.
Mi kao Asocijacija tu vidimo svoju ulogu kao most između industrije i institucija - da otvorimo dijalog, da jasno artikulišemo potrebe privrede, ali i da pomognemo da se bolje razumeju izazovi koje ova tranzicija nosi.
Na kraju, rekla bih da je ključ u balansu, da zelena tranzicija bude dovoljno ambiciozna da donese stvarne promene, ali i dovoljno realna da industrija može da je iznese. Samo tako ona može biti i ekološki održiva i ekonomski isplativa.
Komentari (0)