Đurđev: Zašto je Balkan važan Londonu
Komentari
08/05/2026
-11:02
Predsednik Srpske lige Aleksandar Đurđev napisao je autorski tekst o poziciji Londona i nekadašnje Britanske imperije u savremenom svetu, kao i o njenom odnosu ka Balkanskom poluostrvu, koji prenosimo u celosti:
Dok se javnost bavi izborima, dnevnim skandalima, medijskim spektaklima i beskrajnim ciklusom političkih senzacija, ispod površine deluju strukture koje ne razmišljaju u mandatima već u decenijama. Političari se smenjuju, partije padaju, države prolaze kroz krize, ali mreže ostaju. I možda se upravo u tome nalazi ključ razumevanja savremenog sveta, Britanija više ne kontroliše svet teritorijom već krizama. Posle gubitka imperije, London nije izgubio moć. Samo je promenio njen oblik.
Nekadašnja kolonijalna struktura transformisana je u horizontalnu mrežu institucija, finansijskih mehanizama, medija, obaveštajnih službi, ofšor centara, univerziteta, think tank organizacija, korporacija i političkih elita. Umesto guvernera i kolonijalnih administratora došli su analitičari, fondovi, nevladine organizacije, tehnološke platforme i globalne medijske strukture. Britanija više ne izgleda kao imperija XIX veka. Ona danas izgleda kao sistem.
Velika Britanija je verovatno jedina imperija u modernoj istoriji koja je uspela da preživi sopstveni raspad. Španija je posle gubitka kolonija postala regionalna sila. Francuska je posle Alžira ušla u duboku krizu identiteta. Sovjetski Savez se raspao u geopolitičkoj katastrofi. Britanija je, međutim, uradila nešto što nije uspela nijedna imperija pre nje, pretvorila je gubitak teritorija u novi model globalnog uticaja. Posle kolonija ostao je City of London. Posle kolonija ostale su ofšor mreže. Posle imperije ostala je finansijska infrastruktura. Kada je Britanija izgubila kolonije, dobila je poreske rajeve.
Mnogi prave grešku posmatrajući Britaniju kao "ostrvo u ekonomskoj krizi", zemlju deindustrijalizacije i političkog pada. Ali prava Britanija više nije u Mančesteru, Birmingemu ili Liverpulu. Prava Britanija nalazi se u City of London. To nije samo finansijski kvart već nervni centar globalnog sistema mesto gde se ukrštaju ofšor mreže, investicioni fondovi, bankarski mehanizmi, osiguravajuće strukture, pravne firme i geopolitički interesi.
Nekada su britanski brodovi kontrolisali moreuze, a danas britanske finansijske strukture kontrolišu tokove kapitala, sankcione mehanizme, ofšor novac, investicione rute i političke poluge. London više ne vlada klasičnom silom. On vlada čvorovima sistema.
Da bi se razumela savremena britanska politika prema Rusiji, mora se razumeti jedna konstanta koja traje vekovima, strah od evroazijske integracije. Još od XIX veka britanska strategija ima jedan centralni cilj da sprečiti nastanak kontinentalne sile koja bi objedinila evropsku tehnologiju, ruske resurse i azijsku proizvodnju. To je suština Istočnog pitanja, Krimskog rata, britanske politike prema Nemačkoj, hladnoratovske arhitekture i današnjeg odnosa prema Rusiji i Kini.
Povezane vesti
Britanski geopolitičar Halford Makinder formulisao je početkom XX veka čuvenu Heartland teoriju: "Ko kontroliše Istočnu Evropu, kontroliše Heartland. Ko kontroliše Heartland, kontroliše Svetsko ostrvo. Ko kontroliše Svetsko ostrvo, kontroliše svet".
Zato je za London najopasniji scenario bilo kakva kombinacija Rusije i kontinentalne Evrope, a posebno Rusija + Nemačka, Rusija + Francuska, Rusija + Kina ili bilo koji evroazijski blok nezavisan od anglosaksonske kontrole. Ukrajina je u tom kontekstu mnogo više od regionalnog sukoba. Ona je geopolitički bedem protiv evroazijskog povezivanja.
Upravo zato moderni rat više nije samo vojni konflikt. On je informacioni, finansijski, psihološki i medijski proces. Mediji više nisu samo sredstvo informisanja oni su deo obaveštajne infrastrukture.
Britanska novinarka Ketrin Belton predstavlja simbol tog novog mehanizma. Šesnaest godina živela je u Rusiji, bila dopisnica Fajnenšel tajmsa iz Moskve i prethodno radila kao istraživačka novinarka u Rojtersu. Njena knjiga "Putinovi ljudi: kako je KGB povratio Rusiju, a zatim se okrenuo Zapadu" predstavljena je kao gotovo konačna istina o savremenoj Rusiji.
Zapadni medijski establišment sinhronizovano ju je veličao - Gardijan, Ekonomist, Fajnenšel tajms, Telegraf, Sandej tajms, Nju stejtsmen itd. Ali onda su usledile tužbe. Roman Abramovič dobio je spor pred Visokim sudom u Londonu, koji je utvrdio da knjiga sadrži više lažnih tvrdnji. Harper Kolins se izvinio Petru Avenu i Mihailu Fridmanu zbog neosnovanih optužbi za veze sa KGB-om. Ipak, ništa suštinski nije promenjeno. Jer u ovakvim operacijama ključ nije u činjenicama već u percepciji.
Beltonova zatim postaje oficir Reda Britanske imperije i nastavlja da piše za Vašington post iz Londona. To otkriva dublju strukturu, mediji više nisu mediji, već instrumenti geopolitičkog oblikovanja stvarnosti. Simptomatično je da je prvi intervju Ilje Remesla nakon puštanja iz psihijatrijske bolnice organizovan upravo preko zapadnih medijskih struktura povezanih sa Londonom. Njegov prvi intervju posle objavljivanja manifesta dat je Gardijanu.
Tu dolazimo do zanimljive mreže veza. Patrik Vintur, urednik za diplomatska pitanja u Gardijanu, brat je Ane Vintur. Istovremeno, 4. maja u Metropoliten muzeju umetnosti u Njujorku održana je Met Gala događaj koji više nije samo modni spektakl već ritual globalne elite. Glavni sponzori bili su Džef Bezos i Loren Bezos, koji su donirali deset miliona dolara. Konačnu listu gostiju odobravala je Ana Vintur. Beltonova piše za Vašington post, koji je u vlasništvu Bezosa.
Povezane vesti
Tako se u jednoj tački spajaju Vašington post, Vogue, Gardijan, Amazon, britanski medijski krugovi, američki liberalni establišment i antitrampovske strukture. To više nije medijska scena. To je političko-finansijska infrastruktura. U tom kontekstu posebno je značajno što članak Ketrin Belton ne citira samo Ilju Remesla već i Mihaila Hodorkovskog, koji iz Londona govori o navodnom sukobu između predsedničke administracije i "Dvojke". "Afera Jukos" bila je inače jedna od centralnih tačaka knjige "Putinovi ljudi".
To otvara pitanje da li britanski krugovi povezani sa medijima, finansijama i transnacionalnim strukturama pokušavaju da izazovu unutrašnje potrese u Rusiji, istovremeno delujući i protiv politike Donalda Trampa.
Za London je najopasniji scenario mogućnost dogovora Vašingtona i Moskve. Upravo zato britanski establišment godinama deluje kao tihi centar otpora Trampovoj politici. Ne zato što je Tramp "proruski", već zato što njegova politika: smanjuje globalne obaveze Amerike, dovodi u pitanje NATO arhitekturu i potencijalno otvara prostor za novi balans sila.
Povezane vesti
Posle pobede demokrata na kongresnim izborima, London već razmišlja o posttrampovskoj eri sa Gevinom Njusomom, Džej Di Vensom i novom političkom konfiguracijom u SAD. Poseta Čarlsa III Americi sve više deluje kao signal direktnog povezivanja britanskog establišmenta sa američkom političkom klasom delimično čak i mimo samog Trampa.
U britanskim krugovima sve je prisutnije uverenje da su "već nadživeli Trampa". Istovremeno, na terenu se odvija duboka transformacija Ukrajine. Formiranje tela ARES unutar ukrajinske vojske predstavlja možda najvažniji institucionalni proces čitavog rata. Formalno, reč je o savetodavnoj strukturi. U stvarnosti o postepenom preuzimanju ukrajinskog vojnog sistema od strane NATO-a.
Na čelu tela nalazi se Ričard Širef, a u njemu sede Dejvid Petreus, Manfred Nilson, Pavel Macko, britanski, kanadski i norveški generali. ARES formalno treba da modernizuje ukrajinsku vojsku, uvodi NATO standarde, reformiše nabavke i razvija obrazovanje. Ali suštinski znači nešto drugo - da ukrajinska vojska postepeno prestaje da bude autonomna nacionalna institucija i postaje deo distribuirane infrastrukture NATO-a.
Kada je Kir Starmer u Minhenu izjavio da je "tvrda moć valuta ere", to nije bila retorička figura. To je bila strategijska doktrina. Britanski establišment prihvatio je da svet ulazi u epohu trajnog hibridnog rata kognitivnog ratovanja, sajber operacija, sabotaža, informacionih napada i kontrolisanih kriza.
Šefica MI6 Blejz Metreveli opisala je situaciju kao "prostor između mira i rata" i naglasila da su "linije fronta svuda". To znači da klasični mir više ne postoji. Front je u medijima, u energetici, u finansijama, u podmorskim kablovima, u digitalnom prostoru i u glavama ljudi. Upravo zato Britanija danas ubrzano gradi novu evropsku bezbednosnu arhitekturu.
Kroz Zajedničke ekspedicione snage, program DIANA, kontrolu Baltika, saradnju sa Norveškom i koordinaciju proizvodnje dronova i raketa, London formira severni vojni pojas od Norveške do Baltika, nezavisan od Brisela. To je povratak starom britanskom modelu upravljanje Evropom ne direktnim ulaskom na kontinent, već kontrolom njegovih podela.
Po prvi put od Drugog svetskog rata britanska Strategija industrijske odbrane vojno-industrijski kompleks naziva "motorom rasta". Kompanije BAE Systems i Thales UK dobijaju ugovore vredne desetine milijardi funti. Londonske banke osiguravaju te ugovore, država ih garantuje, NATO ih integriše, a Ukrajina ih troši. Tako nastaje nova ekonomija konflikta sistem u kome je rat postao industrija, mehanizam preraspodele uticaja i sredstvo održavanja globalne pozicije.
Za Srbiju sve ovo ima ogroman značaj. Balkan je vekovima bio laboratorija britanske politike balansa. Mnogi tvrde, ja se ne bih saglasio, da London nikada nije želeo jaku Srbiju već kontrolisani balans. Danas se isti mehanizmi nastavljaju kroz medijske strukture, NGO sektor, energetske pritiske, kognitivno ratovanje, Kosovo, Republiku Srpsku i stalne pokušaje unutrašnje destabilizacije.
Srbija ostaje jedan od retkih prostora u Evropi koji nije potpuno integrisan u angloatlantsku arhitekturu. I upravo zato je pod stalnim pritiskom. Imperije ne nestaju kada izgube teritoriju. One nestaju kada izgube sposobnost da proizvode strah, zavisnost i nestabilnost. Britanija to još uvek ume.
Ona više ne vlada svetom kao u XIX veku, ali i dalje ume da spreči da bilo ko drugi vlada njime. Njena moć više nije u zauzimanju teritorija, već u sposobnosti da proizvodi krize, upravlja konfliktima, oblikuje percepciju, kontroliše finansijske tokove i pretvara haos u instrument geopolitike. I možda je upravo to najvažnija lekcija savremenog sveta da imperije XXI veka više ne liče na imperije. One izgledaju kao mreže.
Komentari (0)