Aktuelno iz kulture

"Bio jednom jedan lav..." - Jedan vek od rođenja Dušana Radovića

Komentari

Autor: Nataša Jovanović, Euronews Srbija

29/11/2022

-

09:28

"Bio jednom jedan lav..." - Jedan vek od rođenja Dušana Radovića
Duško Radović - Copyright Branko Belić

veličina teksta

Aa Aa

Uz stihove pesme "Bio jednom jedan lav..." odrastale su generacije. Dušan Radović pisao ih je kratko, jasno, prijemčivo, tako da se lako pamte, a teško zaboravljaju.

Njegove knjige prevedene su na mnoge svetske jezike i dobitnik je više nagrada za književnost. Govorio je da za decu treba pisati vedro, sa dobrom namerom i najiskrenije moguće. Iako je spolja bio mrgud, oni koji su ga poznavali kažu da je imao dušu deteta.

Dušan Radović rođen je u Nišu 1922. godine. Osnovnu školu završio je u Subotici, a sa 16 godina došao je u Beograd. Studirao je na Filozofskom fakultetu, ali studije je brzo napustio. Radio je u studentskoj menzi, a čim je objavljena njegova prva pesma u "Pionirskim novinama", počeo je da živi od pisanja...

Zorica Hadžić, autorka monografije "100 godina Dušana Radovića" za Euronews Srbija objašnjava da je tu pesmu potpisao pseudonimom Rajka Tokić.

tiyana.net

 

"Postoji ta priča onda je on došao u kancelariju kod Jelene Bilbije, bio je očajan, nije bio zadovoljan poslom u menzi koji je radio i onda je on video svoju pesmu na jednom stolu i rekao da je to njegova pesma, a Branko Ćopić i Arsen Diklić ženskaroši su već išli da vide ko je ta Rajka Tokić", kaže Hadžić.

Ubrzo posle toga počeo je da radi kao saradnik, a potom je postao i urednik "Pionirskih novina". Pokrenuo je dečiji časopis "Poletarac", bio urednik programa za decu radio Beograda i televizije Beograd.

Razglednice Duška Radovića

Obeležio je mnoga detinjstva, a svog se u Ulici Albanske spomenice u Beogradu priseća njegov sin Miloš... Sa majkom Grozdanom i ocem Dušanom stanovao je u zgradi u kojoj su početkom 60-tih godina živele najveće zvezde tadašnje televizije Beograd.

"To je bilo jedno magično detinjstvo za mene, zato što su leti sva vrata bila otvorena. Kada je došao prvi televizor koji je Mića Orlović doneo u ovu zgradu, onda je taj televizor postavljen u hodnik i kada počinje Dnevnik svi stanari donesu hoklice sa tog sprata, okope se oko tog televizora, gledaju svi zajedno", priseća se Miloš Radović u razgovoru za Euronews Srbija.

Ipak, oca nije previše viđao...

"Mislim da mnogo ljudi u televiziji Beograd Duška poznaje bolje nego ja. Zato što je Duško bio vrlo retko kod kuće, odlazio je u četiri ili pet ujutru, radio po tim redakcijama tako da ga ja nisam dobro poznavao. Posle kad je umro, ja sam pokušavao da povratim neka sećanja, ali to je išlo vrlo teško, zato što nije bilo tako značajnih uspomena na njega. On je živeo neki svoj život koji nije podrazumevao mene uvek", kaže Radović.

Privatna arhiva

"Vaga je za merenje, Čkalja je za cerenje. Klepetuša je za klepanje, Čkalja je za cepanje. Pištaljka je za pištanje, Čkalja je za vrištanje. Makaze su za šišanje, Čkalja je za pišanje"...

Najveća uspomena na oca su razglednice koje mu je slao gde god bi putovao. U jednoj od njih piše: "Ja sam tvoja vegeta. Stavljaj me u svako jelo - što više to bolje. Voli te Tata".

"Ja sam jako voleo te razglednice. Kad odemo majka i ja na more, a on ne ode jer ima nešto, onda on šalje iz Beograda razglednice, pa sa Čkaljom, iz zoološkog vrta, uvek ima neku malu pesmicu u zavisnosti od toga šta je na naslovnoj strani razglednice", kaže Miloš.

"Mi odemo u neko odmaralište - sećam se Biograd na moru u Dalmaciji, a na recepciji svakog jutra, razglednica. Piše: 'Gospodin Miloš Radović, Učenik MR ili najbolji učenik Miloš Radović najlepši dečko Miloš Radović' i onda šaljivi sadržaji, zabavni. Ja sam to nosio po celom odmaralištu i pokazivao i pravio se važan. To je jedini period u životu kad sam mogao da kažem ko mi je otac, šta radi i da je prisutan makar tako", priseća se sin velikog pisca.

Ne samo razglednice - Dušan Radović je veoma voleo da piše pisma. Neka od najzanimljivijih prikupila je i objavila profesorka Zorica Hadžić u monografiji "100 godina Dušana Radovića".

"Neka od tih pisama su zaista divne pesme u prozi... On jeste u pismima i nežan i topao, ali postoji i ono drugo lice. Ova knjiga govori o jednom nepoznatom Dušanu Radoviću i prvi put pred čitaoce izlazi pred čitaoce nešto što je njegova i intimna i književna biografija", objašnjava autorka.

Strogi zanatlija

Sebe nije nazivao pesnikom, niti piscem. Više je voleo izraz zanatlija, a najveći deo karijere proveo je kao urednik. Za svoje saradnike Radović je birao mlade pesnike, koje je bodrio da pišu za decu. Kažu da je bio veoma strog.

Promo/Laguna

Ljubivoje Ršumović

Njegov prijatelj Ljubivoje Ršumović priseća se Duškovog saveta koji je poslušao nakon što je objavio svoju prvu knjigu.

"Kad sam objavio 'Ma šta mi reče', Duško je rekao: 'Slušaj, ne smeš sad napisati knjigu koja bi bila lošija ili kao ova - druga knjiga određuje čoveka da bude pesnik. Druga knjiga mora biti bolja od ove. Tako da ja, iako sam pisao pesme za decu četiri godine nisam objavljivao, dok nisam napisao knjigu 'Još nam samo ale fale'. Odneo sam naravno Dušku i on je rekao: 'E bravo, to je to'", kaže Ršumović za Euronews Srbija, dodajući da i dan danas, 25 godina od njegove smrti sve što napiše "prvo pročita Duško Radović".

"Beograde, dobro jutro"

Dušan Radović, se međutim, nije obraćao samo deci. Njegova publika bili su i odrasli. Bio je novinar u listu "Borba", a 1975. dolazi na mesto urednika radija Studija B. Sa vrha Beograđanke slao je poruke zbog koji su mnogi stanovnici prestonice postajali ranoranioci.

Branislava Milunov je na studio B došla kao veoma mlada i sa Radovićem je radila jutarnji program. Na posao su dolazili u 5 ujutru i do 7:15, nisu mnogo razgovarali.

Privatna arhiva Miloša Radovića

 

"Duško Radović je bio univerzalan i poseban čovek i što je najvažnije moj tata na Studiju B. On je vreme do njegove emisije trošio idući ukrug sve brže i sve nervoznije telom nagnut napred i razmišljao je šta će da napiše i poruči ljudima u 7:15. Tako da se mi do 7:15 nismo puno družili, a posle tog vremena, kad prođe emsiija i kada se skine taj teret sa leđa, onda je bio malo pristupačniji i raspoloženiji za priču", priseća se Milunov za Euronews Srbija.

Njegov posao na radiju, između ostalog, bilo je i osmišljavanje reklama.

"Recimo bila je reklama za obuću Peko: 'Za lepe noge cipele Peko, za ružne pogotovo'. A jedna od najpoznatijih je reklama za Eurokrem. Došli su Italijani i hteli su da ga predstave, ne kao poslasticu nego kao obrok, hteli su da bude nešto posebno i Duško Radović je za njih smislio: 'Može prstom, može kašičicom - Eurokrem za generaciju koja raste'", kaže njegova nekadašnja koleginica.

Kada su ga jednom prilikom pitali kakav je odnos Studija B i Radija 202, njegov odgovor i dalje se pamti.

"U Studiju B radio je Aca Kostić koji je bio urednik narodne muzike, a na 202 radi njegova supruga Đurđa Kostić. Na 202 radi Zoran Modli, a njegova superuga Branka Modli radi u studiju B. I onda je Duško zaključio: 'Eto vidite, to znači da nam neprijatelj leži u krevetu, a zna se šta radimo neprijatelju u krevetu'", kaže Milunov.

Ipak, njegove poruke početkom osamdesetih godina nisu se dopadale tadašnjoj vlasti. Miloš Radović kaže da političari nisu znali šta će s njim.

Prinskrin/Youtube/RTS Kvadratura kruga

 

"Ivan Stambolić ga je zamolio, ako Duško može da razume koliko je njima teško jer je on prevelik i prejak za njih, da ako može to malo spusti, utiša i ne bude tolko radikalan, jer Duško je bio sve oštriji prema političkoj nomenklaturi. I kad ga je lepo zamolio, Duško je to prestao. Dolazio je jedan pukovnik bezbenosti i pretio mu, ali to Duška nije uplašilo. Međutim, kad ga je ovaj zamolio, Duško je poverovao u to da je njima teško da se izbore i on je prestao", kaže Radović.

Ipak, pritisci nisu prestali, a Milunov kaže da je to razlog zbog kog se Duško na kraju povukao iz Studija B.

"On je želeo da se narod budi, da to prihvati kao neku šalu i zaista je stajao iza onoga što je govorio, međutim neko je procenio da ima monopol na znanje, na odgovornost. Posle takvih pritisaka dogovoreno je da Duško više ne radi tu emisiju i on se povukao iz Studija B", kaže nekadašnja voditeljka.

Zakleti partizanovac

Ma šta da se dešavalo, sa tribina stadiona JNA, međutim niko nije mogao da ga izbaci, budući da je dobro poznato koliko je voleo fudbalski klub Partizan.

"Nije postojala utakmica Partizana na kojoj on nije bio. Znači bilo da Partizan igra u Nišu ili igra u Minsku, on ide na svaku takmicu. Bio je strastveni navijač", priseća se Miloš.

Ršumović, iako je bio u protivničkom taboru, išao je s kolegom na mnoge utakmice.

"U to vreme Matija Bećković i ja smo bili Zvezdaši, a Brana Crnčević i Duško Partizanovci i onda mi vodimo njih na Zvezdine utakmice, oni nas na Partizanove utakmice, a kad se završe onda zajedno idemo u malu Avalicu na glavu u škembetu", priseća se pisac.

Jedan mural sa njegovim likom na Dorćolu nacrtali su upravo navijači Partizana. 

Promo

 

Mnoge osnovne škole i institucije kulture u Srbiji nose njegovo ime. Od nedavno biblioteka grada Beograda dodeljuje nagradu njemu u čast, a u malom pozorištu "Duško Radović" povodom stogodišnjice od njegovog rođenja izvodi se predstava "Kad je bio mrak", u kojoj jednu od uloga igra glumica Vladislava Đorđević.

"Duško je vanvremenski. Mi smo dodatno vizuelizovali predstavu, ali je divno što je Duško Radović toliko prijemčiv da može svako uvek da ga citira, doživi i koristi u svom životu", kaže ona.

Od njegove smrti prošlo je nepunih 40 godina, od njegovog rođenja navršava se čitav vek, ali on je i dalje među nama....

Komentari (1)

Kultura