Marija Terezija, zaboravljena carica Panonije: Kako je Novi Sad postao slobodan kraljevski grad

Kada je Novi Sad 1748. godine dobio status slobodnog kraljevskog grada, na čelu tadašnje Habzburške monarhije sedela je Marija Terezija.

Upravo je zbog toga mnogi smatraju jednom od najistaknutijih ličnosti u istoriji Novog Sada. Drugi tvrde da njena uloga u razvitku ovog kraja i nije bila toliko značajna i da sloboda Novom Sadu nije baš "dar" kako se to danas predstavlja u javnosti.

Euronews

Gde je istina? Kakva je zaista veza između Marije Terezije i Novog Sada?

Otkupljivanje slobode za Petrovaradinski šanac

Priča o Novom Sadu počinje na Petrovaradinskog tvrđavi. Krajem 17. veka ovo je granično područje između Habzburškog i Osmanskog carstva. Zbog toga Habzburzi odlučuju da ojačaju tvrđavu i tako naprave gotovo neprobojnu branu za Osmanlije. U tom trenutku, 40-ak godina pre nego što Marija Terezija dolazi na vlast, na mestu gde se danas nalazi Novi Sad gotovo da nije postojalo ništa. 

Gradnja tvrđave i potreba za graničarima uslovila je i dosaljevanje stanovništva. Tako pre nešto više od 300 godina nastaje Petrovaradinski šanac, preteča današnjeg Novog Sada. I tu počinju da se doseljavaju i Srbi. 

Istoričar Miloš Savin kaže da u tim prvim decenijama života u Petrovaradinskom šancu značajan broj Nemaca zanatlija i Srba trgovaca nalazi svoj dom. 

Euronews

"To je bilo idealno mesto da nastave svoje poslove koji su se tada svodili na već rasplamsanu aktivnost - trgovina između orijenta i Evrope. Nemci kao zanatlije i Srbi kao trgovci u značajnoj meri uspevaju da izgrade kapital i da upravo održavajući kontakte sa Srbima iz Osmanskog carstva i sa samim Turcima prave jedan uspešan obrt koji zida građansku klasu Novog Sada", objašnjava Savin.

Ipak, Petrovaradinski šanac nije bio baš grad. Život u feudalnom, korumpiranom sistemu nije bio podložan za progres. Zbog toga, jedan broj Srba i nekoliko Nemaca donosi odluku da odu u Beč kod Marije Terezije i za pozamašnu sumu novca otkupe slobodu za Petrovaradinski šanac. Na taj način sebi će olakšati život i trgovinu. 

"Ako uzmemo u obzir da su građani Novog Sada uz pomoć svojih tapija koje su dali na građevinsko zemljište, uspeli da izdejstvuju sumu od 95 hiljada forinti, više nego duplo veću nego što je bio posle deset godina reformi Austrijski porez, možemo reći da je veoma pragmatično to urađeno i da je ona shvatila da joj se isplati da Novom Sadu da šta god se zahteva kako bi ustvari popunila svoj budžet. Možemo konstatovati da to Marija Terezija nije učinila iz neke prevelike ljubavi prema bilo kome, dobro smo izučili njenu ličnost, obrasce ponašanja. Dobro iskorišćena okolnost od strane samih Novosađana je doprinela procvatu grada", kaže Savin. 

Najveća reformatorka Evrope

Iz novosadske Regionalne akademije za demokratski razvoj ipak smatraju da Marija Terezija jeste zaslužna za to što je Novi Sad dobio status slobodnog kraljevskog grada. Zbog toga su ove godine pokrenuli peticiju da joj se podigne spomenik u ovom gradu. 

Euronews

"Ne radi se samo o tom činu, radi se o svemu što je ona uradila i u pečatu na razvoj ovog grada, ali i ostalih gradova u Vojvodini, budući da su kasnije i Kikinda, Subotica, Sombor i drugi gradovi sledili taj primer. Marija Terezija je bila jedna od najvećih reformatorki Evrope tog vremena. Mnoge od stvari koje je ona tada pokrenula su i dan danas nezamislive. Ja ću samo podsetiti da  je ona uvela obavezno obrazovanje za sve, dakle i za devojčice i za dečake, od 6 do 16 godina. Vi u Srbiji danas nemate obavezno obrazovanje za sve do 16 godina", navodi Aleksandra Jerkov iz Regionalne akademije za demokratski razvoj. 

I zaista, za vreme vladavine Marije Terezije u Vojvodinu su se desile značajne reforme, čije pozitivne posledice osetimo i danas. Njeno ime ovde svi znaju. S tim u vezi, za očekivati je da ulice u Vojvodine nose njeno ime, da postoje spomenici, memorijalne ploče, da muzeji organizuju izložbe i neguju materijalno i nematerijalno nasleđe, ali, da li je zaista tako?

Izgubljena glava "carice"

Iz Muzeja Vojvodine za Euronews kažu da nikada nisu organizovali izložbe posvećene Mariji Tereziji niti poseduju predmete koji na nju upućuju. Iz Muzeja grada Novog Sada ni nakon nekoliko dana nisu odgovorili na naša pitanja. Identična situacija i sa Maticom srpskom, najstarijom kulturnom institucijom u Srba. 

S obzirom na to da kulturne institucije nisu saradljive po ovom pitanju, preko interneta proveravamo da li u Vojvodini postoje ulice i spomenici koji nose ime Marije Terezije. Sem jednog mosta u blizini Kovina, u Vojvodini više ništa na nju ne upućuje. 

Euronews

Onda saznajemo da se kod sela Mali Stapar, 15-ak kilometara od Sombora nalazi spomenik posvećen Mariji Tereziji. 

Spomenik nastaje sedamdesetih godina 19. veka kada je car Franc Jozef došao u Mali Stapar priikom izgradnje prevodnice Velikog bačkog kanala. Iako je prvobitni naziv spomenika "Kraljici Panoniji" lokalno stanovništvo ga je poistovećivalo sa Marijom Terezijom. Stoga je i odomaćio naziv spomenik "carica". A spomenik je danas obezglavljen, išaran i sa uništenim potpisima. 

Postoji i legenda o tome kako je spomenik ostao obezglavljen. Naime, 1915. godine u jeku rata između Austrougarske i Srbije lokalno, srpsko stanovništvo bilo je nezadovoljno. Zbog toga odlučuju da sruše spomenik ali uspevaju samo da otkinu glavu i bace je pored u Veliki bački kanal. Nakon toga, Ugarske vlasti saopštavaju da će dati veliku nagradu onome ko glavu pronađe. Međutim, do danas, niko nije pronašao glavu ovog spomenika. 

Dakle, u Vojvodini danas gotovo da ne postoji ništa što bi ukazivalo na to da je Marija Terezija nekada ovde napravila značajne reforme. Ali, postoje legende. 

O tim legendima najviše zna Leon Šurbanović, zovu ga još i dobri duh Petrovaradinske tvrđave. On objašnjava da se mnoge legende u vezi nje upravo se vezuju za Petrovaradinsku tvrđavu, gde ona zvanično nikada nije ni bila. Jedna od tih legendi je i da se ispod Tvrđave nalazi lavirint gde se krije blago Marije Terezije. 

Euronews

"Zlato se zapravo krije u jednom paralelnom univerzumu, koji se nalazi dole ispod jednog bunara, da ne otkrivamo sada sve tajne. U tom bunaru, koji funkcioniše po principi sifona, kada se sva voda izvadi napolje, postoji jedan tunel, a to nije onaj koji spaja Novi Sad i Tvrđavu, već zapravo jedan nov sistem u kom zveri i dan danas preživaljavaju. Legenda kaže da mnogi koji su nestali dole su postali plen svih tih životinja, odnosno zveri koje čuvaju i dan danas to blago, a koje zapravo može da se otvori samo ako se dođe do Deda Matine kapije", priča Šurbanović. 

Istina je, međutim, da Marije Terezija gotovo nikada nije napuštala dvorac Šenbrun u Beču. Istoričaru kažu da uopšte nije volela ljude. Istina je i da je imala šesnaestoro dece i da je učinila mnogo za čitavu Evropu pa i Vojvodinu.

Istina je i da Novi Sad kakvim ga danas poznajemo, Evropska prestonica kulture, drugi najveći grad u zemlji, Srpska Atina, ne bi postojao da te 1748. godine nije dobio status slobodnog kraljevskog grada. Dobio ili kupio.