Grad koji nije bio primarna meta: Kako je Nagasaki pre 80 godina postao "nulta tačka"
Komentari
09/08/2025
-09:51
Tog 9. avgusta 1945. godine, Nagasaki u Japanu postao je nenamerna meta druge američke atomske bombe. Među žrtvama našla se i najveća i najstarija katolička zajednica u Japanu.
U ranim jutarnjim satima 9. avgusta 1945. godine, na američkoj vazduhoplovnoj bazi na pacifičkom ostrvu Tinijan, posade su pripremale bombarder B-29 po imenu Bokskar za misiju. Ukrcana je bila zdepasta atomska bomba s plutonijumskom jezgrom, koju je u Menhetn projektu nazvana "Debeljko" (Fat Man). Bomba je imala skoro 25 odsto veću razornu moć od uranijumske bombe "Mali dečko" (Little Boy) koja je uništila Hirošimu tri dana ranije.
Pilot Bokskara, major Čarls Svini, dobio je naređenje da baci "Debeljka" na Kokuru, grad carske japanske vojske na severnoj obali Kjušua, najjužnijeg od četiri glavna japanska ostrva. Bacanje je zavisilo od toga da li će bombarder kapetan Kermit Bihan moći vizuelno da identifikuje ciljnu tačku. Ako ne bi uspeo, Bokskar bi morao da nastavi ka rezervnoj meti tog dana — Nagasakiju, lučkom gradu na zapadnoj obali Kjušua i jednom od najstarijih japanskih luka otvorenih za trgovinu sa strancima, piše History.com.
Katolička škola na putu bombe
Dok se Bokskar spremao za poletanje, u drugoj vremenskoj zoni i oko 2.400 kilometara jugoistočno, 22-godišnja novicija sestra Itonaga Joši započinjala je svoj dan u kampusu škole Junšin ("Bezgrešno Srce") Džogako, katoličke srednje i više škole za devojke u dolini Urakami, industrijskoj i prigradskoj četvrti severnog Nagasakija. U dolini su se nalazile dve fabrike mornaričkog naoružanja kompanije Micubiši — ali i najveća i najstarija katolička zajednica u Japanu.
Nakon jutarnje molitve Matutin, sestra Joši i druge pripremale su doručak za starije nastavno osoblje i oko 600 učenica. Više od 500 njih bilo je raspoređeno za još jedan dan rada u okviru ratne mobilizacije u Micubiši fabrici torpeda preko puta škole. Posle doručka, poglavarka reda Junšin i direktorka škole, sestra Magdalina Jasu Esumi, obavestila je nastavnike o razaranju Hirošime 6. avgusta. Kao meru predostrožnosti, naredila je da se učenice prve godine koje žive u Nagasakiju vrate svojim porodicama, dok su one koje su boravile u internatu evakuisane sa nastavnim osobljem u planine severno od grada.
Starije učenice, koje su još bile deo ratnog napora, morale su da se jave na rad u fabrici municije. Sestra Joši je otpratila grupu od oko 30 učenica iz Junšina u livačnicu metala u Togicuu, oko pet kilometara severno.
Kako je Nagasaki postao "nulta tačka"
U nekoj alternativnoj sudbini, Nagasaki bi iz Drugog svetskog rata izašao relativno netaknut — poznat više po razglednicama sa prelepim pogledima na luku, egzotičnom hrišćanskom nasleđu, neobičnoj viktorijanskoj arhitekturi (ostacima njegove evropocentrične slave iz 19. veka) — i po tome što je poslužio kao pozadina za voljenu operu Đakoma Pučinija "Madam Baterflaj".
Povezane vesti
Kokura — a ne Nagasaki — bila bi upamćena kao "sestrinski grad" Hirošime u atomskoj katastrofi.
Ali nije tako ispalo. Slaba vidljivost iznad Kokure i niz okolnosti — neispravan sistem za gorivo, promašen susret s drugim bombarderima iz udarne grupe i nekoliko sumnjivih odluka pilota Svinija — doveli su do toga da se Nagasaki nađe na nišanu.
Wikipedia.org/Magnus Manske
Odluka u deliću sekunde — i razaranje
Oko 10:50 ujutru po lokalnom vremenu — osam sati nakon poletanja i dva sata nakon što je "Debeljko" trebalo da eksplodira iznad Kokure — Bokskar, sada s veoma malo goriva, započeo je završni napad ka gusto naseljenom poslovnom centru Nagasakija. Magla je ponovo zaklanjala ciljnu tačku. Navigator je izvestio da imaju goriva tek za jedan prelet iznad Nagasakija — jedva dovoljno da stignu do Okinave, najbliže savezničke baze — pod uslovom da ne nose "mrtav teret" pet tona teške bombe.
Dok je kapetan Bihan i dalje bezuspešno pokušavao da vizuelno uoči cilj, a sekunde otkucavale do odluke "baci ili ne baci", major Svini morao je da izabere: da li da baci bombu pomoću radara, kršeći naređenja, ili da je izbaci u more i rizikuje prinudno sletanje u Tihi okean.
Tada se u oblacima ukazao procep.
Letopis misije koji bi mogao rasvetliti šta se tačno dogodilo nestao je još krajem rata. Ono što je sigurno jeste da je, u 11:02 po lokalnom vremenu, "Debeljko" detonirao na visini od 500 metara iznad doline Urakami — nešto više od tri kilometra severno od prvobitno planiranog cilja.
Razaranje u nultoj tački — i u Junšinu
Kapetan Bihanovo odstupanje od misije — i nepredvidivosti lokalnog reljefa — spasili su centralni poslovni distrikt Nagasakija od potpune destrukcije. Ali su zato uništili katoličku zajednicu grada. Do kraja godine, 40 odsto od njenih 20.000 članova i još 65.000 drugih stanovnika Nagasakija bilo je mrtvo — usled kombinacije toplote, udarnog talasa i zračenja izazvanih bombom.
Povezane vesti
U radijusu od otprilike dva kilometra od nulte tačke, svi koji su se u trenutku eksplozije zatekli napolju bili su mrtvi na licu mesta zbog vatrene bombe — čiji su toplotni zraci pekli svaku izloženu površinu do osam sekundi, na temperaturama dvostruko višim od tačke topljenja čelika. Prema podacima Međunarodne kampanje za ukidanje nuklearnog oružja, temperatura tla dostigla je 4.000 stepeni Celzijusa.
AP/AP Photo, File
Mnogo više žrtava u Nagasakiju umrlo je kasnije — bilo od opekotina i povreda izazvanih eksplozijom, bilo zato što su ostali zarobljeni ispod zapaljenog ruševina hiljada srušenih drvenih kuća, fabrika, škola i crkava. Mnogo je bilo žrtvava akutnog sindroma zračenja — možda petina ukupnog broja poginulih u gradu.
Sestra Joši, koja je bila dovoljno daleko da izbegne ozbiljne povrede, uspela je da se vrati na razoreni kampus kroz pakao gde su hiljade žrtava bežale iz zapaljenog grada. Pridružila se preživelim sestrama u potrazi za Junšinovim učenicima ispod srušene. Mitsubishi fabrike. Mrtvi — kojih je bilo u većini — spaljivani su na sportskim terenima Junšina.
Pamćenje koje traje
U narednim danima i nedeljama, očajni članovi porodica koji su tražili nestale ćerke ili sestre dolazili su u Junšin, samo da bi im bile uručene drvene kutije sa pepelom njihovih voljenih. Ostaci devojaka koje nisu bile preuzete — verovatno zato što su i njihove porodice stradale — danas počivaju ispod postolja bele mermerne statue Device Marije, poklona školi od američkih katolika. Od 1949. godine, statua bdi nad glavnim kapijom obnovljenog Junšin kampusa.
Sestra Joši je umrla 2022. godine, malo pre nego što je napunila 100 godina.
Komentari (0)