Mit o bombama koje spasavaju živote: Šta je izostavljeno iz zvanične istorije o Hirošimi i Nagasakiju?
Komentari
07/08/2025
-09:01
SAD su pre 80 godina bacile dve atmoske bombe na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki, usmrtivši između 150.000 i 246.000 ljudi. To je prema opšteprihvaćenoj verziji istorije ubrzalo okončanje Drugog svetskog rata i primoralo Japan na bezuslovnu predaju prema Potsdamskoj deklaraciji, čije je uslove ranije odbijao.
Rasprave o tome da li je bilo opravdano baciti atomske bombe traju i danas, posebno imajući u vidu da se svet ponovo opasno približava nuklearnom okršaju, kao u vreme Hladnog rata.
Ubrzo nakon rata, na osnovu memoara predsednika Harija Trumana, nastala je priča o nuklearnim bombama koje su spasile milion američkih života jer bi u suprotnom američka vojska morala da se bori za svaki pedalj zemlje na gusto naseljenim i planinama ispresecanim ostrvima Japana. Humanitarni aspekt proširen je kasnije i na japanske živote, tvrdnjom da bi ogroman broj civila stradao u bitkama.
U članku bivšeg sekretara rata Henrija L. Stimsona, koji je kontrolisao Menhetn projekat izrade atomske bombe, iz 1947. u časopisu Harpers, pod nazivom "Odluka o upotrebi atomske bombe“, on je detaljno objasnio američke motive, navodeći da je Japan ignorisao mirovne ponude i da se spremao za fanatičnu odbranu.
Stimson je naveo presretnute japanske komunikacije (preko programa za razbijanje šifra MAGIC) koje pokazuju unutrašnje debate, ali ne i čvrstu posvećenost bezuslovnoj predaji. Tvrdio je da su bombe spasile živote sprečavajući operaciju "Daunfol“, planiranu invaziju za koju se procenjuje da bi prouzrokovala 500.000 do milion smrti savezničkih vojnika.
Universal History ArchiveUIG / Sciencephoto / Profimedia
Argument da je ovo oružje za masovno uništenje jedino moglo da natera cara Hirohita i nepokolebljivi japanski vojni vrh na kapitulaciju sažet je u članku New York Post-a od 1. avgusta.
"Lepo je misliti da bi Japansko carstvo odlučilo da se preda u istom vremenskom roku i bez Hirošime i Nagasakija, ali nema dokaza za to. Japanci su imali snažnu stratešku posvećenost porazu ili nanošenju teškog udarca potencijalnoj američkoj invaziji. U tom slučaju bi imali prednost da dogovore mir pod povoljnim uslovima", piše u tekstu.
Povezane vesti
Navodi se i argument iz knjige "Pad: Kraj Japanskog carstva" Ričarda Frenka da ne postoji nikakva dokumenta koja bi ukazala na želju Japanaca da se predaju.
"Ne samo da nije pronađen nijedan relevantan dokument iz ratnog perioda, već nijedan od njih (japanskih lidera prim. prev.), čak i kada su se suočavali sa potencijalnim smrtnim kaznama na suđenjima za ratne zločine, nije svedočio da bi se Japan ranije predao uz ponudu modifikovanih uslova, uz sovjetsku intervenciju ili neku drugu kombinaciju događaja, isključujući upotrebu atomskih bombi“, napisao je Frenk.
Handout / AFP / Profimedia
Zabeleženo je i da je car Hirohito rekao da je "neprijatelj počeo da koristi novu i okrutnu bombu, uzrokujući ogromno i neselektivno razaranje, čiji je obim van svake procene“.
Japanski premijer na kraju rata Kantaro Suzuki podsetio je u decembru 1945. da ratni kabinet nije verovao da Amerikanci mogu da pobede u ratu samo na osnovu vazdušne moći, međutim, ispostavilo se da nisu ni imali potrebe da izvrše invaziju.
Da li je Japan zaista tražio mir?
Američki istoričari koji bi opovrgavali opravdanost atomskih bombi često su žigosani kao nepatritski teoretičari zavere, ali je ipak sve više argumenata u korist druge strane dospevalo u knjige, naučne radove i javni diskurs.
Jedan od tih argumenata je dokument iz 13. jula 1945. kada je Japan poslao telegram Sovjetskom Savezu izražavajući želju da se preda i završi rat. SAD su dešifrovale japanske šifre i pročitale telegram, što je i sam Truman pomenuu u svom dnevniku opisavši ga kao "telegram japanskog cara koji traži mir“.
Truman je već bio obavešten preko švajcarskih i portugalskih kanala o japanskim mirovnim ponudama, čak tri meseca pre Hirošime. Japan je jedino odbijao bezuslovnu predaju i svrgavanje cara, ali su SAD insistirale na tim uslovima sve dok bombe nisu bačene. Japanu je posle rata ipak dopušteno da zadrži cara, pa se dovodi u pitanje zašto su bile neophodne.
Povezane vesti
Rat se završio šest dana nakon druge bombe bačene na Nagasaki, i takođe šest dana nakon što je Rusija izvršila invaziju Japana.
Zaključak da bi se rat ubrzo završio i bez atomskih bombi iznesen je i u američkom Izveštaju o strateškom bombardovanju iz 1. jula 1946. Na osnovu detaljne istrage procena je da bi se Japan predao pre 31. decembra 1945, a najverovatnije i pre 1. novembra čak i bez atomskih bombi, ulaska Rusije u rat i planova američke invazije.
To se bazira na prevodu japanske procene stanja u zemlji tokom internih rasprava od 1. do 10. juna, koji je opisao katastrofalno stanje u zemlji koja više ne može ni da nahrani stanovništvo, ni da proizvede dovoljno oružja nakon gubitaka prethodno okupirane teritorije bogate resursima:
Povezane vesti
"Zloslutni tok rata, uz sve veći tempo vazduđnih napada, izaziva velike poremećaje u kopnenim i pomorskim komunikacijama i u ratnoj industriji. Situacija sa hranom se pogoršala. Postaje sve teže ispuniti zahteve totalnog rata. Stoga je postalo neophodno posvetiti pažnju trendovima u javnom mnjenju. Moral je visok, ali postoji nezadovoljstvo prema trenutnom vladavinom. Kritike prema vladi i vojsci su sve češće. Ljudi gube poverenje u svoje vođe, a mračna slutnja propadanja javnog morala je prisutna. Duh žrtvovanja slabi među vodećim intelektualcima. Postoje pojedini koji zagovaraju mirovne pregovore na vreme, kao način da se izađe na kraj sa situacijom i da se pripreme mere za suočavanje sa reakcijama javnosti u slučaju da kampanja na Okinavi rezultira katastrofom i da se obezbedi odgovarajuća indoktrinacija protiv takve eventualnosti. Osim toga, očekuje se da će u budućnosti neprijateljska psihološka ratna propaganda imati sve veći uticaj".
Mnogi američki generali i naučnici su bili protiv upotrebe atomske bombe
Jedan od onih koji se nisu slagali sa upotrebom atomske bombe i koji je to rekao Stimsonu i Trumanu, prema njegovim rečima, bio je general Dvajt Ajzenhauer. Zamenik sekretara mornarice Ralf Bard je pre bombardovanja pozvao da se Japanu prvo uputi upozorenje. Savetnik sekretara mornarice, Lui Straus predlagao je da se baci bomba u šumu, a ne na grad. General Džordž Maršal je naizgled podržavao tu ideju.
Uz to je naučnik Leo Silard organizovao peticiju naučnika protiv upotrebe bombe. Naučnik Džejms Frank je okupio grupu stručnjaka koji su tvrdili da se o atomskom oružju mora raspravljati kao o civilnom, a ne isključivo vojnom pitanju. Naučnik Džozef Rotblat je tražio prekid Menhetn projekta i podneo ostavku kada do toga nije došlo.
Možda najjači argument sa vojne strane je stav čuvenog generala Daglasa Mekartura da je Japan već bio poražen.
Novinar Volter Trohan je u Chicago Tribune-u 19. avgusta 1945. izvestio da je Makartur sastavio memorandum u kojem je naveden uslovi predaje Japana još 20. januara 1945. godine, koji su bili gotovo identični onima prihvaćenim u septembru. Makartur je navodno verovao da bi se Japan mogao predati do maja 1945. godine da nije bilo pritisnut bezuslovnom predajom.
Načelnik Združenog generalštaba, admiral Vilijam D. Lihi, ljutito je 1949. godine rekao da ga je Truman uveravao da će biti gađani samo vojni ciljevi, a ne civili.
"Upotreba ovog varvarskog oružja u Hirošimi i Nagasakiju nije bila od materijalne pomoći u našem ratu protiv Japana. Japanci su već bili poraženi i spremni da se predaju“, rekao je Lihi.
Takođe, sedam od osam oficira sa pet zvezdica (najviši čin) Sjedinjenih Država koji su dobili svoju poslednju zvezdicu u Drugom svetskom ratu ili neposredno nakon njega - generali Makartur, Ajzenhauer i Arnold, i admirali Lihi, King, Nimic i Halsi – 1945. godine odbacili su ideju da su atomske bombe bile potrebne za okončanje rata.
Imajući sve ovo u vidu, nameće se pitanje zašto su bombe bačene. Pored zvaničnih motiva treba imati u vidu i dokumentaciju iz tog vremena.
Predsednički savetnik Džejms Berns je rekao Trumanu da bi bacanje bombi omogućilo SAD da "diktiraju uslove završetka rata“. Ministar mornarice Džejms Forestal je u svom dnevniku napisao da je Berns "najviše želeo da završi posao sa Japancima pre nego što Rusi uđu“.
Truman je u svom dnevniku napisao da se Sovjeti spremaju za marš protiv Japana i "dokrajče Japance kada se to desi“. Inače, sovjetska invazija, koja je počela istovremeno sa bacanjem bombi, je planirana pre toga, jer su hirošima i Nagasaki bili iznenađenje i sa Moskvu.
Truman je naredio bacanje uranijumske bombe na Hirošimu 6. avgusta, a plutonijumske, koju je vojska takođe želela da testira, na Nagasaki 9. avgusta, dana kada je počela sovjetska invazija.
Američki istoričar i politički ekonomista Gar Alperovic, u svojoj knjizi "Atomska diplomatija: Hirošima i Potsdam", tvrdi da bombe nisu bile potrebne za okončanje rata, već su korišćene da se Sovjetima demonstrira američka moć usred novonastalih tenzija Hladnog rata.
On se takođe poziva na presretnutu komunikaciju sa SSSR-om u kojoj je Japan tražio mir pod uslovom da zadrži cara. Međutim, Alperovicova teza je da je Truman odložio kraj rata i ustupke Japanu, samo da bi testirao i demonstrirao bombe geopolitičkim rivalima.
Naime, on nuklearno bombardovanje naziva "atomskom diplomatijom", koja nije bila vojno nužna.
Komentari (0)