Nakon bacanja atomske bombe, legao da odspava: Kako su piloti vojske SAD gledali na razaranje Hirošime i Nagasakija
Komentari
06/08/2025
-14:24
Američki bombarder "Enola Gej", 6. avgusta 1945. godine ujutro, ispustio je nad japanskim gradom Hirošimom prvu atomsku bombu u istoriji čovečanstva, koja je smesta usmrtila blizu 80.000 ljudi.
Pa ipak, za posadu tog aviona, modifikovanog bombardera B-29 Superfortress, to je bio jedan običan dan rata.
Oni su zajedno sa još šest bombardera poleteli sa ostrva Tinijan noseći potpuno novo oružje o kojem nisu znali gotovo ništa.
Misija ih je vodila iznad Hirošime, grada od oko 350.000 stanovnika, gde su u 8.15h po lokalnom vremenu ispustili bombu po imenu "Mali dečko" koja je 43 sekunde kasnije eksplodirala.
Wikipedia.org/Yann
Iz aviona, Hirošima je delovala kao da je prekrivena gustim oblakom crnog dima. Ispod njih, grad koji su upravo bombardovali bio je potpuno razoren. Procenjuje se da je oko 80.000 ljudi poginulo trenutno, dok su desetine hiljada drugih umrle od rana i radijacijske bolesti. Tri dana kasnije, drugi američki bombarder, "Bockscar", ispustio je drugu atomsku bombu, nazvanu Fat Man (Debeli čovek), na grad Nagasaki. Sudbina ovog japanskog grada bila je slična kao i Hirošime.
Universal History ArchiveUIG / Sciencephoto / Profimedia
Pa ipak, samo je jedan član misije izrazio kajanje zbog svojih postupaka, dok su ostali verovali da je to bilo neophodno kako bi se rat okončao.
Za njih je to bio "samo još jedan radni dan", kako su to opisivali u svojim iskustvima u kasnijim svedočenjima. Smatrali su da u suprotnom, Japanci nikada ne bi kapitulirali, a rezultat bi bio višestruko veći broj mrtvih - kako među američkim vojnicima, tako i među japanskim vojnicima i civilima - s obzirom na to da bi jedino rešenje bila kopnena invazija.
Wikipedia.org/Photo taken by 509th photographer Pfc. Armen Shamlian.
Povezane vesti
Razumljivo je da su oni koji su ostali u stalnom sastavu američkih oružanih snaga nastavili svoje karijere bez ikakvih prepreka. Jedan je postao viceadmiral, drugi se istakao kao naučnik u oblasti visoke i nuklearne tehnologije, treći kao hemijski inženjer, a neki su radili u avio-kompanijama, odbrambenoj industriji, sektoru nekretnina i sličnim oblastima.
Svi su kasnije izjavili da bi bez oklevanja ponovili svoj čin, ali je bilo i onih koji su s vremenom počeli da ublažavaju stavove, govoreći o žrtvama sa poštovanjem i saosećanjem.
Tibets nikada nije patio od nesanice
General Pol Tibets, koji je avion "Enola Gay" nazvao po svojoj majci i koji je njime upravljao tokom misije, imao je ključnu ulogu u zadatku bacanja atomske bombe na Hirošimu. Lično je odabrao članove posade, posetio strogo poverljivu laboratoriju u Los Alamosu gde je bomba konstruisana i koordinisao mnoge detalje misije. Neposredno nakon bombardovanja, Tibets je uključio autopilota i prilegao da odrema. To nije bilo poslednji put da je mirno spavao, uprkos svesti o tome šta je učinio.
AP/AP Photo, File
U jednom intervjuu iz 1989. godine izjavio je: "Očekuje se da ne mogu da spavam zbog onoga što sam učinio… Mogu da vas uverim da nikada nisam izgubio ni jednu noć sna zbog toga".
Kritike koje je dobijao smatrao je "ruskom propagandom" i godinama nakon što je "Enola Gay" ispustila svoju smrtonosnu napravu, uvodeći svet u nuklearno doba, Tibets nikada nije izrazio grižu savesti.
Handout / AFP / Profimedia
"Moralnost bacanja bombe nije bila moja stvar. Dodeljen mi je vojni zadatak da bacim bombu i to sam nameravao da uradim najbolje što mogu", rekao je on u jednom intervjuu.
I nakon Drugog svetskog rata, Tibets je nastavio karijeru u vojnom vazduhoplovstvu SAD, a 1946. izveo je čuveni nuklearni test na atolu Bikini. Takođe je početkom pedesetih učestvovao u razvoju novog strateškog bombardera Boeing B-47 Stratojet. Godine 1966. je napustio službu i radio za civilnu kompaniju "Executive Jet Aviation" gde se 1987. i penzionisao.
Povezane vesti
Preminuo je u svom domu u Kolumbusu u Ohaju 1. novembra 2007. godine, u 92. godini života. Poslednjih godina patio je od manjih moždanih udara i srčane insuficijencije, i bio je pod palijativnom negom. Iza sebe je ostavio suprugu Andreu, poreklom Francuskinju, kao i dvojicu sinova iz prvog braka Pola III i Džina, kao i sina Džejmsa iz drugog braka.
Wikipedia.org/United States Air Force
Tibets je izričito tražio da mu se ne priređuje sahrana niti podiže nadgrobni spomenik, jer se plašio da bi protivnici bombardovanja mogli takvo mesto iskoristiti za proteste ili ga oskrnaviti. U skladu sa njegovom željom, telo mu je kremirano, a pepeo rasut iznad Lamanša, područja iznad kojeg je mnogo puta leteo tokom rata.
Tibetsov unuk, Pol V. Tibets IV nastavio je dedinim stopama i diplomirao na Vazduhoplovnoj akademiji Sjedinjenih Država 1989. godine, a u aprilu 2006. postao je komandant 393. eskadrile bombardera, koja je upravljala avionima B-2 Spirit u bazi Vajtman, u saveznoj državi Misuri.
Povezane vesti
"Upotreba atomske bombe na duže staze spasila živote"
Baš kao i Pol Tibets, i navigator aviona "Enola Gay", kapetan Teodor "Dač" Van Kerk, nije imao kajanja zbog svoje uloge u bombardovanju Hirošime. Ne samo da je verovao da je to bilo neophodno, već je samu misiju opisao kao "ne samo rutinsku, već i laku… Sve je išlo tačno po planu", rekao je u usmenom svedočenju za Muzej Drugog svetskog rata.
Wikipedia.org/Storkk
Van Kerk je smatrao da je bombardovanje spasilo ne samo živote američkih vojnika. Procene su bile da bi u slučaju invazije na Japan poginulo i do četiri miliona Amerikanaca, već i mnogobrojne japanske živote, kojih je, prema tadašnjim procenama, moglo stradati i do 10 miliona.
"Iskreno verujem da je upotreba atomske bombe na duže staze spasila živote. Mnogo života je spaseno. Većina njih su bili japanski", rekao je za agenciju Associated Press 2005. godine.
Van Kerk je službu završio kao višestruko odlikovan, a nakon rata nastavio studije hemijskog inženjerstva na Baknel univerzitetu.
Preminuo je u julu 2014. kada je imao 93 godine. Iza sebe je ostavio četvoro dece.
Ni posada Bockscar-a se nije kajala
General-major Čarls Svini, koji je upravljao avionom "Bockscar", bombarderom koji je 9. avgusta bacio bombu na Nagasaki i to tokom svoje prve borbene misije, smatrao je da je taj čin bio neophodan.
Wikipedia.org/Magnus Manske
"Imali smo zadatak da obavimo i rat koji je trebalo da se završi", napisao je u svojoj knjizi iz 2018. godine "War's End: An Eyewitness Account of America's Last Atomic Mission".
"Nikada nisam doveo u pitanje odluku predsednika Trumana da upotrebi svako oružje koje mu je bilo na raspolaganju kako bi okončao krvavi sukob, niti to činim danas", piše on.
Njegov kopilot, potpukovnik Fred Olivi, takođe je verovao da je bomba bila potrebna, ali je žalio zbog civilnih žrtava.
AP/AP Photo, File
"Nisam uživao u ubijanju civila", rekao je za Chicago Tribune.
Nakon rata napustio je ulogu pukovnika, ali je nastavio da radi u Vazduhoplovnoj nacionalnoj gardi Masačusetsa.
U poznim godinama života izvodio je avionske akrobacije kojima je zabavljao publiku. Preminuo je 16. jula 2004. kada je imao 84 godine.
Neki članovi posade izrazili su saosećanje prema žrtvama
Iako je kapetan Teodor Van Kerk smatrao bombardovanje Hirošime neophodnim, nije se radovao razaranju.
AP/George R. Caron/US Air Force via AP, File
"Molim se da nijedan čovek više nikada ne bude svedok takvog prizora. Tako strašan gubitak, takav gubitak života", rekao je za Asia-Pacific Journal 2005. godine.
Slično tome, mehaničar leta u avionu "Enola Gay", narednik Vajat Duzenburi, nije imao kajanja zbog svoje uloge, ali je 1985. izjavio za The Atlanta Journal: "Ne verujem da iko može biti srećan kada oduzme 100.000 života".
Kopilot kapetan Robert Luis vodio je dnevnik tokom leta, i nakon bombardovanja napisao: "Bože moj, šta smo to uradili?", što je, prema sećanju jednog člana posade, izgovorio i tokom misije. Iako je branio upotrebu atomske bombe, Luis je takođe zapisao: "Ako poživim sto godina, nikada neću moći da izbacim tih nekoliko minuta iz glave".
Jedan glas protiv nuklearnog naoružanja
Ujutro kada je Hirošima bombardovana, jedan od B-29 aviona "Straight Flush", imao je zadatak da proveri da li su vremenski uslovi pogodni za bombardovanje. Pilot, kapetan Klod Izerli (koji je službu završio kao major), nije znao da "Enola Gay" nosi atomsku bombu, ali je znao da se radi o specijalnoj misiji. On je javio saborcima da je vreme idealno, a nedugo potom saznao je šta su učinili.
AP/Stanley Troutman, Pool, File
Ta spoznaja ga je, kako je kasnije pričao, progonila godinama. "Osećam da sam ja ubio sve te ljude u Hirošimi", rekao je kasnije doktoru iz Uprave za veterane (prema navodima lista "Evening Star"). Čak je i lično pisao žrtvama Hirošime tražeći oproštaj.
Kasnije je postao glasan protivnik nuklearnog naoružanja, ali su Tibets, ali i mnogi drugi pripadnici vojske, tvrdili da ga je levo orijentisana politička scena iskorišćavala.
Međutim, u seriji pisama sa nemačkim filozofom i antinuklearnim aktivistom Ginterom Andersom, koja su kasnije objavljena kao knjiga "Burning Conscience: The Case of the Hiroshima Pilot Claude Eatherly", Izerli je jasno izrazio svoj stav protiv nuklearnog naoružanja, nadajući se da će "neko… preneti poruku koja će uticati na svet ka pomirenju i miru".
"Možda ćete to biti vi. Ako mogu da vam pomognem, računajte na mene", napisao je Izerli.
Komentari (0)