Puste ulice, spuštene roletne i nebo u mraku: Vraćamo film tačno 27 godina, uz snimke pomračenja Sunca iz 1999. godine
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Jedno pomračenje Sunca odigralo se 11. avgusta, dok nam drugo stiže 12. avgusta. Međutim, između ova dva astronomska spektakla stalo je čitavih 27 godina.
Tik pred globalnu milenijumsku paniku, u svetu upamćenu kao "Y2K", jedan sparni letnji dan 1999. godine u Srbiji izgledao je kao uvertira za smak sveta. Da ste tada prošetali ulicama Beograda, ne biste zatekli ni živu dušu – automobili su mirovali na parkinzima, roletne su bile spuštene do kraja, a gradom je vladala jeziva, potpuna tišina.
Ipak, ova opšta histerija nije nastala sama od sebe. Nije bila plod gradskih legendi, niti lažna vest koja se proširila poput šumskog požara. Strahu su zvanični legitimitet dale upravo državne institucije: Savezno ministarstvo za rad, zdravstvo i socijalnu politiku, Savezni hidrometeorološki zavod i Institut za očne bolesti Kliničkog centra Srbije izdali su zvanično uputstvo o merama zaštite.
U tom čuvenom dokumentu od osam tačaka, građanima je savetovano da spuste roletne i odmaknu se od prozora, da ne posmatraju Sunce bez specijalnih naočara – ili još bolje, da čitav događaj bezbedno prate na televiziji – te da nipošto ne izlaze napolje bez preke potrebe.
Kao ulje na vatru već postojećem strahu, došla je i odluka nacionalne avio-kompanije JAT da tog dana potpuno obustavi sve svoje letove. Za mnoge, to je bio konačni dokaz da se sprema nešto zaista katastrofalno.
Skoro tri decenije kasnije, ova opšta paranoja poprimila je tonove gorko-slatke nostalgije. Ono što je tada delovalo kao uvertira u apokalipsu, danas izmamljuje osmeh, a atmosferu tog dana sačuvali su retki VHS snimci koje su zabeležili oni najradoznaliji.
Jer, nisu baš svi ostali zabarikadirani iza spuštenih roletni. Za fotografe, rešene da objektivi ulove ovaj redak astronomski trenutak, izlazak na teren bio je stvar profesionalnog prkosa. Pored njih, na livadi kraj Horgoša okupila se i nekolicina meštana, gledajući u nebo kroz improvizovana garava stakla i maske za varenje.
Povezane vesti
Sušta suprotnost zabeležena je u Užicu, koje je tog popodneva podsećalo na scenografiju za kakav postapokaliptični film. Nigde žive duše, prozori zamračeni ćebadima, a na vratima lokala stajale su samo kratke poruke: "Ne radimo od 10 do 15".
Možda najverniji duh tog vremena nosi jedan amaterski snimak iz Jagodine. Objektiv kamere beleži vožnju kroz puste ulice dok se sa auto-radija tiho lomi muzika, sve do dolaska u mali komšijski kafić. U prostoru od jedva dva stola, sa zaboravljenim fliperom u uglu, nekoliko komšija zajedno iščekuje pomračenje. U tih desetak minuta kućnog videa stala je čitava atmosfera devedesetih.
Pogledajte i kako su televizije prenosile ovaj spektakl:
Komentari (0)