Kad je padao beli pepeo smrti: Posledice testiranja više od 2.000 nuklearnih bombi i dalje prete
Komentari
31/08/2025
-16:05
Pre 71 godinu, na atolu Bikini u Maršalskim ostrvima, detonirala je nuklearna bomba pod kodnim imenom "Castle Bravo", snage 15 megatona. Pečurka dima uzdigla se čak 40 kilometara u atmosferu, a radioaktivna kontaminacija zahvatila je na hiljade kvadratnih kilometara Tihog okeana.
Eksplozija je bila hiljadu puta jača od one u Hirošimi, a već četiri sata nakon detonacije radioaktivne padavine – mešavina smrvljenog korala, vode i čestica radijacije – zasule su naseljene atole, među njima i Rongelap, udaljen oko 150 kilometara. Na glave i gole ruke ljudi na otvorenom počeo je da pada fini beli pepeo, koji se potom rastvarao u zalihama vode i uvlačio u kuće. Očevici "Bravo" vatrene kugle pričali su da je izgledalo kao da se na zapadu pojavilo drugo sunce, tik pre nego što su ih pogodili zastrašujući udarni talasi.
Za narod Maršalskih ostrva, taj 1. mart 1954. zauvek će ostati upamćen kao Dan sećanja – godišnjica "Castle Bravo" eksplozije, najvećeg "testa" nuklearnog oružja koji je ikada izvela američka vojska.
To je bio samo jedan od mnogih testova sprovedenih tokom pedesetih i šezdesetih godina širom sveta, čije posledice odjekuju i danas.
"Downwinders"
Odrastajući u Solt Lejk Sitiju u saveznoj državi Juti tokom 1950-ih i 1960-ih, Meri Dikson bila je među milionima američke dece koja su u školama učena da "spuste glavu i sakriju se" u slučaju nuklearnog rata.
"Samo se sećam da sam mislila: 'To nas neće spasiti od bombe'", rekla je Dikson za CNN. Tada nije znala da se nuklearno oružje testira u susednoj Nevadi dok su SAD ispitivale svoj novi arsenal. Živela je na prostoru u pravcu kog je vetar raznosio većinu radioaktivnog materijala iz atmosferskih testova.
Ona kaže da je bolovala od raka štitaste žlezde, njena starija sestra preminula je od lupusa u četrdesetim godinama, mlađa sestra je nedavno saznala da se njen rak creva proširio na druge delove tela, a njene nećake takođe imaju zdravstvene probleme.
Ann Ronan Pictures / Heritage Images / Profimedia
Povezane vesti
Dikson navodi da je svojevremeno izbrojala 54 osobe iz svog komšiluka, u krugu od pet blokova, koje su bolovale od raka, autoimunih bolesti, urođenih mana ili su imale spontani pobačaj.
Nije jasno šta je izazvalo njihov rak, jer je teško pripisati direktnu odgovornost, ali je u medicinskoj zajednici opšteprihvaćeno da izloženost zračenju povećava rizik od karcinoma, u zavisnosti od nivoa izloženosti.
"Izloženost zračenju povećava šanse za obolevanje od raka, a rizik raste sa većom dozom: što je doza veća, veći je rizik", navodi Američka agencija za zaštitu životne sredine, pozivajući se na studije koje prate grupe ljudi izloženih zračenju.
Kolektivno, oni koji su živeli i bili izloženi u državama oko mesta testiranja u Nevadi, uključujući Arizonu, Nevadu, Jutu, Oregon, Vašington i Ajdaho, postali su poznati kao "downwinders", odnosno ljudi koji su živeli na liniji udara vetra koji je nosio radioaktivne čestice.
"To je poražavajuće", smatra Dikson, dramaturškinja i aktivistkinja za preživele nuklearna testiranja u SAD. "Ne mogu da vam kažem koliko sam prijatelja imala, a njihov rak se vratio… Psihološka šteta ne prolazi. Provodite ostatak života brinući se da li svaki čvor, svaki bol znači da se bolest vratila. Hladni rat za nas nikada nije završio. Još uvek živimo sa njegovim posledicama".
Izvedeno više od 2.000 nuklearnih testova
Nuklearno doba počelo je pre 80 godina kada su SAD bacile dve atomske bombe na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki krajem Drugog svetskog rata. Bombe su odmah ubile oko 110.000 ljudi i pokrenule trku u naoružanju Hladnog rata, u kojoj su SAD i Sovjetski Savez, kao i Velika Britanija, Francuska i Kina, sve težile da razviju sve moćnije nuklearno oružje.
Izveli su više od 2.000 testova između 1945. i 1996. godine, koji, zavisno od perspektive, i danas ili podržavaju ili ugrožavaju svetsku bezbednost.
Povezane vesti
Kao u Japanu, gde je stotine hiljada ljudi umrlo od povreda i bolesti izazvanih zračenjem u godinama nakon 1945, i ovih nuklearnih testova oštećivali su živote, zdravlje i zemljište ljudi u blizini.
Atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki u avgustu 1945. ostale su jedine upotrebljene u ratne svrhe.
AP/Stanley Troutman, Pool, File
Kasnije su i Indija, Pakistan i Severna Koreja izvodili sopstvene testove, pre nego što su međunarodni ugovori gotovo potpuno ograničili ovu praksu. Samo Severna Koreja testirala je nuklearno oružje u 21. veku, poslednji put 2017. godine, dok od 1980. godine nije bilo atmosferskih testova.
Povezane vesti
"To nije problem prošlosti. Iako su testovi izvršeni pre decenija, mnogi ljudi i dalje plaćaju cenu", kaže Togžan Kasenova, vanredna saradnica u Karnegi fondacije za međunarodni mir koja proučava nuklearnu politiku.
"Proces izlečenja"
Ranije nuklearne sile testirale su bombe na mestima koja su smatrale udaljenim i retko naseljenim, često na teritorijama koje su kolonizovale, daleko od svojih velikih gradova.
"Njihovi prioriteti bili su takvi da su verovali da su testovi apsolutno neophodni za nacionalnu bezbednost, a ako to uzmete kao apsolutnu istinu, sve ostalo je 'možda, ne znamo, verovatno će biti u redu'", kaže za CNN Aleks Velerstin, vanredni profesor na Stivens tehnološkom institutu u Nju Džersiju.
Roger-Viollet via AFP / Roger Viollet / Profimedia
SAD su obavljale testove uglavnom u Nevadi i na Maršalskim ostrvima u centralnom Pacifiku; Sovjetski Savez u Kazahstanu i na arhipelagu Nova zemlja u Arktiku; Velika Britanija u Australiji i na pacifičkom atolu Kiritimati (nekada Božićno ostrvo); Francuska u Alžiru i Francuskoj Polineziji; Kina u Lop Nuru, udaljenom pustinjskom području u zapadnoj provinciji Sinkjang.
Sovjetski Savez je testirao više od 450 bombi na testnom poligonu Semipalatinsk u Kazahstanu, u periodu od 1949. do 1989. godine, u strogo poverljivim gradovima izgrađenim za nuklearna testiranja. Stanovnici u okolini "nisu u potpunosti znali obim testova", rekla je za CNN Aigerim Sajtenova, stručnjakinja za nuklearnu pravdu i rodnu ravnopravnost, koja je među osnivačima udruženjima "Kazahstanci protiv nuklearnog naoružanja".
"Toliki broj mojih rođaka je umirao tako rano dok sam bila dete, a ja nisam razumela zašto su umirali u četrdesetim i pedesetim godinama. Tada sam mislila da su stari", dodala je ona, naglašavajući da i ona i mnogi članovi njene porodice pate od hroničnih zdravstvenih problema.
Godine tajnosti oko poligona zamenile su godine tabua, kaže Sajtenova, dodajući da je pravljenje dokumentarnog filma o međugeneracijskom uticaju nuklearne istorije Kazahstana na žene bio za nju "proces izlečenja", dok je nastojala da vrati njihov glas i samostalnost.
Sajtenova ističe da je, kada je film preveden na japanski i prikazan u Hirošimi, shvatila da "iskustva kazahstanskog naroda nisu jedinstvena".
"Delimo iste priče iz Pacifika, Francuske Polinezije, Maršalskih ostrva, Australije. Mi smo glavni stručnjaci za uticaj nuklearnog naoružanja na ljude", dodala je ona.
Posledice oseća i četvrta generacija potomaka
Razumevanje punog uticaja nuklearnih testova je teško teško merljivo, s obzirom na poteškoće u pripisivanju zdravstvenih problema jednoj uzročnoj vezi i proceni šireg društvenog uticaja na zajednice. Razne studije pokušale su da izmere ove efekte, često dajući rezultate sa velikim neizvesnostima.
US DEPARTMENT OF ENERGY / Sciencephoto / Profimedia
Jedna studija američkog Nacionalnog instituta za rak (NCI) iz 1997. procenila je da bi testovi nuklearnog oružja na otvorenom u Nevadi između 1951. i 1962. mogli da izazovu između 11.300 i 212.000 dodatnih slučajeva raka štitaste žlezde tokom životnog veka; naknadni pregled zaključio je da je broj dodatnih slučajeva verovatno bliži donjoj granici te procene.
Studije sprovedene u regionu oko Semipalatinskog poligona pokazale su da su stope smrtnosti od raka i mortalitet novorođenčadi tokom najintenzivnijeg perioda nuklearnih testiranja, od 1949. do 1962, bile veće nego drugde u Kazahstanu. Kasenova je rekla da, kada se vraća u taj region, sreće decu koja su četvrta ili peta generacija potomaka onih koji su prošli kroz taj period i imaju zdravstvene probleme koje pripisuju nuklearnoj kontaminaciji.
Druga studija Nacionalnog instituta za rak (NCI), sprovedena na Maršalskim ostrvima, procenila je da između 0,4 i 3,4 procenta svih slučajeva raka tokom života među ljudima koji su taj arhipelag naseljavali između 1948. i 1970. godine može biti posledica izloženosti zračenju. Taj procenat raste na 28–69 posto za 82 osobe koje su živele na atolima Rongelap i Ajlinginae, na koje je radioaktivni pad pao poput snega nakon testa iz 1954. godine pod kodnim imenom "Castle Bravo".
Kao 7.232 bombe u Hirošimi
Pored uticaja na ljudsko zdravlje, testovi su imali i značajne posledice po životnu sredinu. Između 1946. i 1958. godine, SAD su sprovele 67 poznatih nuklearnih testova na Maršalskim ostrvima, sa ukupnom eksplozivnom snagom ekvivalentnom 7.232 bombe bačene na Hirošimu.
SAD su preselile stanovnike Maršalskih ostrva koji su živeli na ili blizu atolima korišćenim za testiranja, a neki se još uvek nisu vratili u svoju domovinu, uprkos pokušajima tokom 1970-ih i 1980-ih. Hiljade njih sada živi u Springdejlu u Arkanzasu, gde čuvaju kulturu svog naroda, a manje zajednice postoje i u Oklahomi, Kanzasu i Misuriju.
Pet ostrva je delimično ili potpuno uništeno, a delovi Maršalskih ostrva "i dalje su kontaminirani" gotovo 70 godina kasnije, rekla je Ivana Nikolić Hjuz, članica istraživačkog tima sa Univerziteta Kolumbija, koji ispituje nivoe zračenja na tim ostrvima.
Neki radioaktivni izotopi se koncentrišu u izvorima hrane, objasnila je Hjuz za CNN, pozivajući se na proces poznat kao "bioakumulacija".
"Pronašli smo veoma visoke vrednosti izotopa pod nazivom cezijum-137 u hrani, a taj izotop je hemijski sličan kalijumu. Pošto biljke stalno uzimaju hranljive materije iz tla, dolazi do bioakumulacije", rekla je ona.
SAD su očistile neke delove Maršalskih ostrva, i tamo gde su to uradili, istraživači "danas nisu našli dokaze o kontaminaciji", dodala je Hjuz. Međutim, u procesu izgradnje infrastrukture potrebne za nuklearna testiranja, kao i tokom kasnijih čišćenja, SAD su buldožerima uništile vegetaciju, menjajući lokalne ekosisteme.
GIFF JOHNSON / AFP / Profimedia
Veliki deo otpada je odložen na atolu Enivetok u neobloženoj jami prekrivene betonskim poklopcem, danas poznatom kao "Runit Dome" odnosno "Runit kupola". Nacionalna komisija za nuklearnu energiju Maršalskih ostrva i Ujedinjene nacije izrazile su zabrinutost za bezbednost te lokacije.
Američko Ministarstvo energetike je u izveštaju iz avgusta 2024. godine navelo da tekući programi nadzora pokazuju kako "ne postoji potencijal za povećane zdravstvene rizike za stanovnike atola u trenutnim ili budućim uslovima, uzimajući u obzir uticaje klimatskih promena, uključujući hipotetički kvar Runit kupole.
Neprestano suočavanje sa posledicama
Kako su dugoročni efekti nuklearnih testova postajali sve jasniji, neki "downwinder"-i su prepoznati i dobili kompenzaciju, čiji iznos varira od mesta do mesta.
Maršalska ostrva su dobila kompenzaciju od SAD, ali kažu da je ona zanemarljiva u odnosu na stvarni obim štete.
Kazahstanske vlasti su uključile 1,2 miliona ljudi u svoj program kompenzacije, prema Norveškom institutu za međunarodne odnose, dajući im pravo na određene zdravstvene i finansijske beneficije.
U SAD je više od 27.000 "downwinder"-a primilo preko 1,3 milijarde dolara kroz Zakon o kompenzaciji zbog izloženosti zračenju (Radiation Exposure Compensation Act – RECA), donet 1990. i proširen prošlog meseca, mada zagovornica Meri Dikson navodi da je prikupljanje 50 godina starih evidencija, neophodnih za podnošenje zahteva, veoma teško.
Od kada su SAD u julu proširile program kompenzacije za "downwinder"-e, Meri i njena mlađa sestra imaju pravo na naknadu od vlade.
Francuska i Velika Britanija, međutim, dugo su minimizirale uticaj svojih nuklearnih programa. Tek 2010. Francuska je priznala vezu između svojih testova i zdravstvenih problema Alžiraca i stanovnika Francuske Polinezije izloženih zračenju, a tek 2021. oko polovine tih podnosilaca zahteva je dobilo kompenzaciju.
Godine 2021, francuski predsednik Emanuel Makron nije se izvinio stanovnicima Francuske Polinezije zbog uticaja nuklearnih testova, ali je priznao da testovi nisu bili "čisti" i rekao da Francuska "duguje" ovoj ostrvskoj teritoriji.
Dok Velika Britanija poziva veterane nuklearnih testova da se prijave za naknade kroz opšti ratni penzioni sistem, humanitarne organizacije i dalje traže da bivši vojnici, njihova deca i unuci dobiju posebnu kompenzaciju. Oni navode da su pretrpeli zdravstvene probleme zbog učešća u britanskim nuklearnim testovima.
Portparol Ministarstva odbrane rekao je CNN-u da je odeljenje "posvećeno radu sa veteranima nuklearnih testova i slušanju njihovih briga", i da je u toku rad na "nerazrešenim pitanjima u vezi sa medicinskom dokumentacijom".
Osamdeset godina nakon razorne upotrebe nuklearnog oružja u Japanu i decenijama od najintenzivnijeg perioda testiranja iznad zemlje, suočavanje sveta sa posledicama nuklearnog oružja još nije završeno.
Komentari (0)