Evolucija na delu: Rakuni iz gradova bi mogli da postanu kućni ljubimci, jer pokazuju rane znake pripitomljavanja

Pametni, prilagodljivi gradski rakun uskoro bi mogao da ima kraću njušku, što je ključno obeležje kućnih ljubimaca i drugih pripitomljenih životinja, a biolozi kažu da verovatno prvi put svedoče ranim fazama pripitomljavanja neke vrste.  

Za Rafelu Leš, docentkinju na Univerzitetu Arkanzasa u Litl Roku, jedan susret sa gradskim rakunom koji je kopao po smeću, ne plašeći se prolaznika, otvorio je pitanje da li je možda svedok ranih faza istog procesa koji je pre hiljadama godina doveo do domestikacije pasa.

"To je bio prvi trenutak kada sam počela da se pitam da li možda postoji razlika između ruralnih i urbanih populacija, pri čemu su urbane populacije na putu pripitomljavanja", rekla je Leš za CNN.

Smeće kao pokretač

Sasvim je prikladno da je upravo smeće imalo ulogu u njenom prosvetljenju. Fosilni zapisi sugerišu da su se vukovi počeli motati oko ljudi pre čak 30.000 godina, prebirajući po otpadu i ostacima hrane. Tokom hiljada godina, širom sveta, promene u ponašanju i fizičkim karakteristikama vukova učinile su ih pogodnim za zajednički život sa ljudima. To je, jednom rečju, domestikacija.

"Smeće je zapravo pokretač. Gde god da ljudi odu, tu je i smeće. Životinje obožavaju naše smeće. Sve što treba da urade, jeste da podnesu naše prisustvo, da ne budu agresivne, i onda mogu da se goste svime što bacimo. Bilo bi prikladno i smešno kada bi naša sledeća pripitomljena vrsta bili rakuni", smatra Leš.

Unsplash/Gabriel Tovar

Kako bi proverila ideju, ona je sa timom studenata istražila da li gradski rakuni razvijaju kraće njuške, što je poznati marker domestikacije.

Signali pripitomljavanja

Prirodnjak Čarls Darvin primetio je 1800-ih da pripitomljene životinje dele nekoliko naizgled nepovezanih fizičkih osobina koje se ne viđaju kod njihovih divljih rođaka. One obično imaju kraće njuške, manje zube, klempave uši, uvijene repove i bele šare na krznu. Rad iz 2014. godine u časopisu Genetics predložio je objašnjenje za razvoj ovog specifičnog skupa osobina, poznatog kao "sindrom domestikacije".

Autori studije iz 2014. objasnili su da manje agresivne, pitomije jedinke bolje prolaze u blizini ljudi, što vodi prirodnoj selekciji u prilog pitomosti. To, zauzvrat, izgleda utiče na rani embrionski razvoj: konkretno, smanjuje broj ćelija nervnog grebena koje migriraju kroz telo i formiraju karakteristike glave i lica, kao i pigmentne ćelije koje daju boju krznu.

Leš je odlučila da se fokusira na jednu od ovih osobina - dužinu njuške - kako bi utvrdila da li se rakuni u urbanim sredinama, koji dele prostor sa ljudima, možda udaljavaju od svojih rođaka sa sela.

Ona i 11 studenata osnovnih i pet studenata master studija iz njenog jesenjeg kursa biometrije 2024. pregledali su više od 19.000 fotografija rakuna na iNaturalist-u, onlajn bazi posmatranja divljih životinja koje šalju hobisti i "građani-istraživači".

Unsplash/Fr0ggy5

Pronašli su 249 fotografija na kojima se životinje vide iz savršenog profila, a zatim su koristili kompjuterski program za merenje dužine njuške od vrha nosa do suznog kanala i ukupne dužine glave, od vrha nosa do mesta gde se uvo spaja sa glavom. Kada su Leš i studenti ucrtali okruge u kojima je svaka slika snimljena, pojavio se jasan obrazac: njuške urbanih rakuna bile su 3,6 posto kraće nego kod rakuna iz ruralnih područja.

"To ne zvuči mnogo, i donekle i nije mnogo, ali ako pomislite da su ove životinje možda tek na samom početku procesa domestikacije, to je ipak prilično jasan signal", rekla je Leš, koja je bila glavna autorka studije objavljene 2. oktobra u časopisu Frontiers in Zoology.

Ili bi ovaj konkretni fenotip kraće njuške mogao biti signal nečeg sasvim drugog, rekla je zooarheološkinja Ketrin Grosman, docentkinja antropologije na Univerzitetu Severne Karoline Stejt, koja nije bila uključena u istraživanje. "Ne znam da li je ovo domestikacija, ili je ovo fenotip koji je isti kao kod pripitomljavanja", rekla je ona.

Rakuni naspram odomaćenih životinja

Rakuni su česta pojava oko ljudskih staništa, ali Grosman, koja proučava životinjske ostatke iz drevnih civilizacija, napominje da se u nekim aspektima razlikuju od vrsta koje su prošle kroz pripitomljlavanje.

"Životinje koje su domestikovane imaju veoma specifičnu društvenu strukturu, a rakuni nisu jedna od takvih životinja", kaže naučnica.

Divlji vukovi, ovce i goveda, na primer, žive u čoporima ili stadima sa jasnim društvenim hijerarhijama i nisu teritorijalni.

"Iako ove osobine svakako igraju ulogu u verovatnoći da će se neka vrsta domestikovati, vidimo i izvesnu fleksibilnost u tome kako taj proces može da izgleda", rekla je Leš.

Unsplash/fr0ggy5

Divlje mačke i vukovi imaju veoma različite društvene i hijerarhijske strukture, navodi Leš, dodajući da su uprkos tome i jedna i druga vrsta pripitomljene. Rakuni možda nisu životinje koje žive u čoporima, ali su svakako društveni.

Sledeće, Leš se nada da će potvrditi nalaze analizom kolekcije lobanja rakuna koja obuhvata više decenija, a čuva se na univerzitetu. Takođe želi da uporedi ponašanje ruralnih i urbanih populacija rakuna.

Ipak, bez moći putovanja kroz vreme, Leš nikada neće znati da li je ovo zaista početak procesa domestikacije ovih snalažljivih stvorenja.

Ako rakuni zaista krenu putem pripitomljavanja, za nekoliko hiljada godina mogli bi takođe da razviju klempave uši, bele šare i uvijene repove, rekla je.

"Ali ono što me u svemu ovome uzbuđuje jeste to što možemo da istražimo ovu priču dok je još u njenim početnim fazama. Iako možda nećemo videti u šta će se sve to razviti, možemo stvoriti zapis o tome kako je sve počelo", kaže naučnica.