Od "banje" u utrobi kita do namernog zaražavanja malarijom: Najneobičniji načini lečenja u istoriji medicine
Komentari
08/01/2026
-08:25
Nekada davno osobe sa reumom mogle su da borave u "banji" u utrobi kita, ljudi sa astmom lečili su se cigaretama, a gubitak krvi tretirao se transfuzijama mleka
Mnogo pre nego što će medicina postati nauka zasnovana na dokazima, primenjivale su se terapije koje u današnje vreme deluju urnebesno, iako su često donosile tragične posledice.
Predstavljamo vam nekoliko najneobičnijih načina lečenja koja su primenjivana u prošlosti:
Puštanje krvi
Pioniri hirurgije u Engleskoj 13. veka počeli su da primenjuju praksu puštanja krvi, koju su ranije praktikovali srednjovekovni berberi. Za razliku od starijih "kolega", lekari su primenjivali lancete različitih veličina i oblika, kako bi pristupili venama na različitim anatomskim tačkama.
Krv se skupljala u posude, a hirurzi bi zaustavljali krvarenje kada bi zaključili da je dovoljno krvi pušteno, što je u proseku bilo oko pola litra.
CHRISTIAN JEGOU / Sciencephoto / Profimedia
Još u 19. veku, pacijenti su se u bolnicama u Engleskoj dvaput godišnje podvrgavali ovom tretmanu, verujući da je to potrebno za dobro zdravlje.
Ipak, već tada su mnogi lekari doveli u pitanje delotvornost puštanja krvi i uvideli rizik od prevelikog gubitka krvi. Primera radi, američki predsednik Džordž Vašington umro je nakon što mu je za dva dana čak četiri puta puštana krv usled infekcije grla.
Povezane vesti
Njegov lekar je ukazao na uklanjanje previše krvi kao mogući uzrok smrti.
Praksa puštanja krvi počela je da opada oko 1830. godine, a do 20. veka rutinsko puštanje krvi je potpuno nestalo, pri čemu su Sjedinjene Države bile jedno od poslednjih uporišta ove prakse.
Zanimljivo je to da je jedan od najuglednijih medicinskih časopisa "The Lancet" ime dobio po lancetama koje su korištene u ovom vidu "terapije".
Transfuzije mleka
A kad je reč o onima kojima su lekari puštali previše krvi, u jednom kratkom periodu istorije, lečeni su jednom od najbizarnijih metoda u istoriji medicine.
Pre nego što je Karl Landštajner 1901. otkrio krvne grupe i dokazane metode za sprečavanje zgrušavanja prilikom transfuzije krvi, naučnici su verovali da je mleko savršen zamenski materijal.
Wikimedia/MatthiasGottfriedPurmann,Grosser und Gantz neugewundener LorbeerKrantz,oderWund Artzney
Pošto su prve transfuzije krvi dovele uglavnom do smrti pacijenata, prva injekcija mleka u čoveka izvedena je 1854. godine u Torontu od strane doktora Džejmsa Bovela i Edvina Hodera. Verovali su da će masne čestice u mleku na kraju biti pretvorene u "bele krvne ćelije". Njihov prvi pacijent bio je 40-godišnji muškarac kojem su ubrizgali 350 ml kravljeg mleka. Zapanjujuće, čini se da je pacijent relativno dobro reagovao na tretman, pa su pokušali ponovo, opet sa uspehom. Međutim, sledećih pet pacijenata je umrlo.
Uprkos lošim ishodima, transfuzija mleka postala je popularna metoda lečenja bolesnika, posebno u Severnoj Americi. Većina pacijenata bolovala je od tuberkuloze, a nakon transfuzija krvi ili mleka, obično su se žalili na bol u grudima, nistagmus (ponavljajuće i nehotično titranje očnih kapaka) i jake glavobolje. Nekoliko njih je preživelo i, prema lekarima koji su izvodili procedure, činilo se da su se bolje osećali nakon tretmana. Većina je, međutim, ubrzo padala u komu i umirala.
Povezane vesti
Danas se većina medicinskih tretmana prvo testira na životinjama, a zatim na ljudima, ali kod transfuzije mleka proces je bio obrnut. Jedan lekar, dr Džozef Hov, odlučio je da sprovede eksperiment kako bi utvrdio da li je za loše ishode odgovorno mleko ili neki drugi faktor. Iscedio je krv iz nekoliko pasa dok nisu pali u nesvest i pokušao da ih oživi mlekom. Svi psi su uginuli.
Međutim, Hov je nastavio da izvodi eksperiment sa transfuzijom mleka, verujući da mleko samo po sebi nije uzrok smrti pasa, već prevelika količina koju je ubrizgao. Takođe je pretpostavio da upotreba mleka životinja, koje je pribavljao od koza, kod ljudi izaziva neželjene reakcije. Tako je 1880. godine prikupio oko 80 ml ljudskog mleka kako bi ispitao da li je korišćenje životinjskog mleka nekako nespojivo sa ljudskom krvlju.
Ubrizgao ga je ženi koja je imala bolest pluća i vrlo brzo prestala da diše nakon injekcije. Srećom, Hov je uspeo da je oživi veštačkom respiracijom i "injekcijama morfijuma i viskija".
Povezane vesti
Do 1884. godine obećanje mleka kao savršenog zamenskog materijala za krv bilo je potpuno opovrgnuto, a na prelazu u 20. vek otkrivene su krvne grupe i uspostavljena je sigurna i efikasna metoda transfuzije krvi.
Lečenje astme cigaretama
Astma je respiratorno stanje koje se odlikuje spazmima bronhija u plućima, što otežava disanje. Danas se napadi astme obično sami leče upotrebom inhalatora koji isporučuje lek poznat kao bronhodilatator (najčešće albuterol), koji opušta i otvara disajne puteve kako bi disanje bilo lakše.
WELLCOME IMAGES / Sciencephoto / Profimedia
Savremenim čitaocima može zvučati iznenađujuće da su se u prošlosti za simptome astme propisivale - cigarete.
Istini za volju, cigarete za astmu bile su različite od modernih cigareta na bazi duvana.
Od početka 19. veka, kada je postojalo vrlo malo efikasnih lekova za većinu medicinskih oboljenja, lekari su pacijentima sa astmom davali inhalacione terapije, a koja je uključivala upotrebu listova biljke tatule (Datura stramonium).
Seme ove biljke ima jako narkotičko, analgetičko i halucinogeno dejstvo, pa se u medicini upotrebljavalo kod mnogih oboljenja, a takozvani Pejdžovi inhalatori, bili su cigarete napravljene od listova te tatule, kao i čajeva, kestenovog lista, stiraksa i oraha kole.
Uprkos razvoju efikasnih lekova koji šire bronhije, poput albuterola početkom sedamdesetih, cigarete za astmu su se i dalje preporučivale i koristile sve do devedesetih.
"Banja" u utrobi kita
S kraja 19. i početkom 20. veka lekari u Australiji pribegavali su bizarnom načinu ublažavanja simptoma reume. Oni su pacijente dovodili do tela uginulih, nasukanih kitova, a zatim ih smeštali u njihovu utrobu, tako da im samo glava viri i to u trajanju i do 30 sati.
Verovalo se da je taj "tretman" olakšavao tegobe u narednih 12 meseci.
Jedno od svedočanstava o poreklu ove prakse, kaže da je jedan pijani čovek slučajno upao u trup kita i nekoliko sati kasnije izašao, navodno oslobođen svog reumatizma.
Priča o ovom incidentu objavljena je u "Pall Mall Gazette" pod naslovom "Novi lek za reumatizam" 7. marta 1896. godine.
U članku se navodi da je "gospodin vesele naravi, ali teško pogođen reumatizmom" šetao plažom sa prijateljima kada je primetio kita, koji je već bio isečen. Njemu je, međutim, "delovao kao primamljiv zalogaj mesa".
Njegovi prijatelji, zgroženi toplotom i smradom, ostavili su ga unutra nekoliko sati, dok nije izašao trezan i oslobođen reumatizma.
Časopis navodi da je incident, koji se dogodio nekoliko godina ranije, dao povod za ovu bizarnu praksu.
"Kitolovci iskopaju neku vrstu uskog udubljenja u telu, a pacijent u njemu leži dva sata, kao u turskoj kupki, dok ga raspadajuća kitova masnoća obavija i deluje kao ogromna obloga", piše u članku.
Piroterapija
Na posletku, prisetićemo se jedne drevne terapije, koja je zapravo bila delotvorna. Još je Hipokrat u svojim beleškama primećivao da groznica izazvana malarijom može smiriti osobe sa epilepsijom.
Na tragu oca medicine, Galen iz Pergama takođe je isticao vrednost piroterapije — prakse izazivanja groznice u terapeutske svrhe. Ovaj antički medicinski istraživač zabeležio je slučaj izlečenja depresije zahvaljujući napadu Q groznice, takođe oblika malarije.
Godine 1917, austrijski neuropsihijatar Julius Vagner Jaureg otkrio je da zaražavanje pacijenata malarijom može lečiti paralitičnu demenciju, manifestaciju tercijarne sifilisa.
Austrian Archives (S) / AFP / Profimedia
Dok je radio u sanatorijumu, primećivao je da mentalno oboleli pacijenti sa opštom paralizom povremeno postaju racionalni nakon epizode groznice. Eksperimentišući sa nekoliko veštačkih metoda, otkrio je da malarija najbolje deluje.
Tako je inficirao obolele pacijente malarijom kako bi izazvao groznicu, a nakon što su pacijenti izlečeni od sifilisa, primali su kinin za malariju. Dr Vagner Jaureg je za svoje otkriće dobio Nobelovu nagradu 1927. godine.
Kontrolisano zaražavanje sifilisom nije bilo nasumična praksa. Pacijenti su primani u bolnicu, a vitalni znaci pažljivo praćeni zajedno sa laboratorijskim testovima. Drugi praktičari veštački su izazivali groznicu infekcijom stranih proteina ili hemijskih supstanci, poput sumpora, ili su izazivali infekciju parazitima. Pacijenti su takođe bili izlagani elektromagnetnim poljima, stavljani u vrelu kupku/grejnu komoru ili čak izlagani zračenju radi izazivanja skoka telesne temperature.
Upotreba piroterapije za lečenje neurosifilisa nastavila se do pedesetih, kada je zamenjena primenom penicilina. Uprkos kontroverznoj praksi korišćenja jedne infekcije za lečenje simptoma druge, dr Vagner-Jaureg ostao je visoko cenjen u svojoj oblasti, a njegov pristup postavio je temelje za savremene terapije stresa u psihijatriji, uključujući insulinsku terapiju i elektrošok.
Komentari (0)