Arhitektura i njen uticaj na društvo: Kako su pitanja stanovanja rešavana u SSSR, SAD i kako danas živi Evropa
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Arhitektura oblikuje društvo kroz naizgled obične stvari. Raspored soba, položaj kuhinje i prostor između zgrada važni su jednako kao i dostupnost radnih mesta, vrtića ili prodavnica robe široke potrošnje. Sve to su važne stavke za pitanja koliko privatnosti imamo, kako porodica živi i koliko često srećemo svoje komšije. Zato su i kapitalizam i komunizam u stanovanju videli način da oblikuju poželjan život. Dok su sovjetski eksperimenti kroz zajedničke prostore podsticali kolektivizam, američka kuća u predgrađu postala je simbol vlasništva, porodične samostalnosti i ličnog uspeha.
Svakodnevica je, međutim, često odstupala od tih zamisli. Na primer, zajednička kuhinja mogla je da donese solidarnost u zajednicu, ali i neprestane sukobe. Sopstveni stan, s druge strane, pružao je slobodu i mir, ali ne uvek i kvalitetniji i ispunjen život.
Današnji evropski gradovi prepuni su garsonjera, skučenih životnih prostora u kojima domaćinstvo često čini jedna, ili u najboljem slučaju dve osobe. Jednima je takav stan izbor, a drugima, mnogo češće, nužda, s obzirom da ne mogu da priušte veći prostor. Pitanje cene zato utiče i na kvaliltet života stanara.
Arhitektura je zato jedan od stubova savremene zajednice i društva.
Lenjinova preraspodela prostora, Staljinova prezentacija moći
U prvim godinama posle Oktobarske revolucije 1917. godine nova boljševička vlast suočila se sa nestašicom stanova, ratnim razaranjima i siromaštvom. Gradnja nije mogla brzo da reši problem, pa je postojeći prostor trebalo preraspodeliti.
Vođa ruske revolucije Vladimir Iljič Uljanov Lenjin je u tezama o konfiskaciji stambenih zgrada iz 1917. godine predlagao oduzimanje određenih kategorija nekretnina i drugačije upravljanje stanovanjem. Prema njegovoj ideji, u velike stanove useljavana su nove porodice, a nekadašnja celina deljena je između njih. Svako je dobijao sobu, dok su kuhinja, hodnik i sanitarni čvor ostajali zajednički. Takvom preraspodelom prostora nastale su sovjetske "komunalke".
Unsplash/ Muhammet Cengiz
Fotografije i video-zapisi, svedočanstva i ispovesti stanara, koje je prikupio etnografski muzej "Komunalno stanovanje u Rusiji", dokumentuju odnose ljudi koji su delili najintimnije delove svakodnevice iako nisu bili porodica.
Kada je u pitanju izgradnja novih jedinica, ovaj period je obeležen odbacivanjem dekoracije, te je mesto "lepote" zauzela funkcionalnost. Novi stil gradnje nastao je na umetničkom pravcu Vladimira Tatlina i Aleksandera Rodčenka iz 1915. godine, koji je nazvan konstruktivizam.
Arhitekte konstruktivisti su najpoznatije građevinske eksperimente stvarali 20-ih i početkom 30-ih godina prošlog veka.
Jedan od najpoznatijih eksperimenata kolektivnog življenja je moskovski Narkomfin. Projektovali su ga Mojsej Ginzburg i Ignjatij Milinis. Sve ideje kako bi "kolektivka" trebalo da funkcioniše su zaživele, osim zajedničke trpezarije. Jednostavno, stanari su pripremljenu hranu odnosili sa sobom i jeli u svojim sobama.
Era eksperimentisanja i manipulacije arhitekturom i uslovima života završena je dolaskom Josifa Visarionoviča Staljina na vlast. Avangarda je ustupila mesto monumentalnim zdanjima, koja su se odlikovala simetrijom, stubovima i ukrasima.
Unsplash/ Maksym Tymchyk 🇺🇦
Istoričar arhitekture Vilijam Bramfild u svom radu "Preispitivanje klasicističkog monumentalizma u sovjetskoj arhitekturi od 30-ih do ranih 50-ih godina", opisuje kako su reprezentativne građevine i raskošne stanice moskovskog metroa prikazivale moć sovjetske države. Neizgrađena Palata Sovjeta, sa ogromnom Lenjinovom statuom na vrhu, trebalo je da bude njen najupečatljiviji spomenik.
Unsplash/Mehrnaz Taghavishavazi
Staljinistička arhitektura se trudila da grad pretvori u vidljivu manifestaciju komunizma i državnog autoriteta. Veličina zgrada, širina ulica, raskoš ulaza i ukrasa trebalo je da ukažu na snagu novog poretka koji je uspostavljen.
Međutim, nova monumentalna zdanja u kojima su se prevashodno nalazile državne institucije i javna preduzeća nisu uklonile komunalke i barake u kojima je živeo ostatak stanovništva.
Stiven Haris u svojoj knjizi "Svakodnevni život u Rusiji, u prošlosti i sadašnjosti", koja govori o sovjetskoj stanogradnji, upravo probleme svakodnevnog života većine u pogledu stanovanja navodi kao razloge za velike promene koje su usledile.
Mala kuhinja u "hruščovki" i veliki stambeni blokovi sačinjeni od "brežnjevki"
Posle Staljinove smrti 1953. godine stambena politika postepeno dobija drugačiji prioritet. Prenaseljenost industrijalizovanih gradova Sovjetskog saveza uslovljava novu paradigmu u kojoj je potrebno graditi brzo, jeftinije i mnogo. Pod vlašću Nikite Hruščova ukrasi i skupi materijali postaju trošak koji usporava useljenje sledeće porodice u sopstvenu nekretninu.
Simbol nove ere postaju "hruščovke", često petospratne zgrade sa skromnim stanovima. Iako nisu imale lift, te je zamena nameštaja zahtevala fizički napor, imale su ono što nisu imale "komunalke" - zasebno kupatilo, kuhinju i ulazna vrata do hodnika koji je jedini ostao "zajednička imovina".
Unsplash/URBANISTER
Kristin Varga-Haris u "Pričama o kući i domu: Sovjetsko stanovanje za vreme Hruščova" objašnjava da je kampanja pokrenuta 1957. godine trebalo da svakoj porodici obezbedi zaseban stan. Stanovanje je bilo zamišljeno i kao sredstvo stvaranja zdravije, produktivnije i uređenije svakodnevice.
Za stanare je promena bila velika. Najednom su mogli sami da odluče kada će kuvati i koga će pozvati u goste. Porodične drame, problemi, intima, bili su ostavljeni za četiri zida jedne porodice, koja je dobila svoju privatnost.
Iako iz današnje perspektive deluje apsurdno, kuhinja je u svemu tome imala najvažnije mesto. Istoričarka Suzan Rid navodi kako je taj mali prostor postao mesto iskrenog razgovora i povlačenja iz javnosti koja je bila obeležena ideologijom.
Pomak koji je učinjen pojavom "hruščovki" u smeru proširenja životnog prostora, dodatno je unapređen za vreme vlasti Leonida Brežnjeva. Period od 1964-1982. godine obeležava masovna gradnja.
Prema istraživanju sovjetskih stambenih naselja objavljenom u Springeru, gradovi dobijaju ogromne blokove, naselja koja uključuju zgrade od devet do 25 spratova, a koje po prvi put imaju i liftove. Takve stambene jedinice dobijaju naziv "brežnjevke", a država i dalje vodi glavnu reč u pogledu organizacije društva.
Unsplash/ Shavr IK
Naselja sastavljena od "brežnjevki" nazivaju se "mikrorajon", i imaju sopstvene škole, vrtiće i usluge, poput prodavnica, pošte, kancelarije partije i bioskopa. Za jednog radnog čoveka, kojem je bilo potrebno osam sati rada, osam sati kulture i osam sati sna, a s obzirom na racionalizaciju energenata, posebno nafte, tj. benzina, i nedostatak automobila, mikrorajon je predstavljao mikroplanetu. Odlazak na posao u fabriku ili preduzeće javnim prevozom bio je, često, jedini izlazak van mikrorajona, u kojem je takav čovek imao sve što mu je potrebno za života.
Ipak, ni ovo rešenje nije dovelo do potrebnog broja stambenih jedinica ili barem veće dostupnosti. Naime, nestašica stanova, kako opisuje Lin Atvud u analizi perioda vlasti Leonida Brežnjeva, dovodi do čestih zamena većeg stana za dva manja,kako bi odrasla deca mogla da vode samostalan porodični život.
Američka kuća u predgrađu i evropska garsonjera između izbora i nužde
S druge strane Atlantika, u kapitalističkim Sjedinjenim Američkim Državama nuđen je "američki san", princip u kojem jedna porodica ima vlasništvo nad sopstvenom nekretninom u predgrađu u kojem živi. U velikom dvorištu se igra pas, a pred garažom je parkiran automobil. U kući domaćica ima veš-mašinu, mašinu za pranje suđa i frižider. U početku samo suprug, a kasnije i supruga, u grad idu zbog posla, a po namirnice idu automobilom u super-market.
Primer tipskog naselja u predgrađu, svojevrsni eksperiment ostvarenja "američkog sna" je Levitaun, koji je nastao 1947. godine za potrebe veterana Drugog svetskog rata i njihovih porodica.
Unsplash/ Marcus Lenk
Iako je za kratko vreme naselje naraslo na preko 84.000 stanovnika u preko 18.000 stambenih jedinica, ovo nije prvo takvo naselje u SAD. History facts navodi da su predgrađa nastajala i pre Levitauna i to tokom kasnog 19. i početkom 20. veka. Naime, neka od poznatijih su Šejker Hajts u okolini Klivlenda, gde su se sklanjale bogate i porodice srednje klase iz prenaseljenog i zagađenog grada.
Sredinom 19. veka, oko 1850. godine izgrađeno je predgrađe Levelin Park u Nju Džersiju, a nešto kasnije i Riversajd u Ilinoju.
Nakon Levitauna 1947. godine, posleratna izgradnja predgrađa dobila je masovne razmere, te je svaki veći američki grad (city) dobio takve naseobine. Ostala naselja uključuju varošice (town) i sela (village). History facts navodi da je uzrok ozbiljne nestašice životnog prostora posle Drugog svetskog rata bila Velika depresija, finansijska kriza koja je 30-ih godina pogodila čitav svet i uslovno uticala i na izbijanje i tok rata.
Jednostavno, razlozi za novu paradigmu i uticaj države na arhitekturu i stanovanje bili su slični ili isti i u SAD i u SSSR, ali su načini rešavanja stambene krize bili drugačiji. To koliko je dom bio važan za nadmetanje dva sistema pokazala je i rasprava američkog predsednika Ričarda Niksona i Nikite Hruščova u oglednoj američkoj kuhinji na izložbi u Moskvi 1959. godine. Kroz predstavljanje kućnih aparata razgovaralo se o tome ko nudi bolji život.
Evropa nakon Drugog svetskog rata je u velikoj preuzimala obrasce koje su nudili ovi veliki politički sistemi. Oni koji su bili pod uticajem SAD, svoja pitanja su nastojali da reše po ugledu na Vašington, a oni s druge strane "gvozdene zavese" bili su prinuđeni da izlaz traže u Moskvi.
Za Evropu je svakako na prvom mestu bila obnova razrušenog, a zatim komfor i sve što on donosi sa sobom. Zato su mnoga rešenja Evropljani usvojili iz nužde, a ne svojom voljom.
Današnja Evropa ima sliku domaćinstva kakvu predstavljaju podaci Eurostata, koji beleži da je 2025. u EU bilo 76,1 milion jednočlanih domaćinstava, odnosno 37,5 odsto od ukupnog broja. Od 2016. njihov broj porastao je za 19,2 odsto. Oni beleže i to da je 2024. godine trećina stanovnika živela u prostoru većem od potreba domaćinstva, često nakon odlaska dece iz istog.
Unsplash/ Mike Kononov
Na evropskom kontinentu stariji najčešće žive sami, mada takav način stanovanja raste u svim starosnim grupama, pokazuju podaci OECD.
S druge strane, rast cena nekretnina širom kontinenta uslovljava to da mladi sve kasnije stiču sopstveni stan, a u nekim gradovima i zemljama to ostaje nedosanjani san hiljada ljudi. Garsonjera u vlasništvu pojedinca, stoga, postaje jedini izbor s obzirom na cenu.
Pored svih drugih otežavajućih okolnosti i pitanja koja traže odgovor, i arhitektura i stambena kriza utiču na kvalitet života i donošenje velikih odluka poput zasnivanja bračne zajednice i porodice, kako u prošlosti, tako i danas. Zato je tema stambene krize sve češće glavno pitanje predizbornih kampanja, a njeno rešenje uticaće na društvena kretanja širom kontinenta.
Povezane vesti
Bonus video:
Komentari (0)