Černobiljska havarija 40 godina kasnije: Katastrofa i dalje baca senku na nuklearnu energiju u Srbiji
Komentari27/04/2026
-18:16
Glasna detonacija, potres, a potom i boje na nebu uznemirili su 26. aprila 1986. godine stanovnike Pripjata, grada na severu današnje Ukrajine, a tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Panike među mahom mladim ljudima nije bilo, ali ono što nisu mogli da znaju jeste da se dogodilo nešto što se smatralo nemogućim. Reaktor nuklearne elektrane Černobilj je eksplodirao i time generisao jednu od najvećih katastrofa izazvanih ljudskom greškom.
Katastrofa u Černobilju je bila i ostala simbol jedne opasnosti koja može da proistekne iz nuklearne elektrane i kao takva oblikovala je čitavu istoriju ljudi od tog dana pa sve do dana današnjeg, rekla je za Euronews Srbija Milica Ćurčić, pomoćnica direktora za bezbednost Instituta za nuklearne nauke Vinča. Kako je dodala, sa ove vremenske distance može se reći da se dogodio niz kauzaliteta koji su doveli do katastrofe.
"I najvrednija lekcija koju smo naučili sada je upravo ta da više nikada ne dozvolimo da greška vodi novoj greški koja će kasnije da rezultira katastrofom. Tako da katastrofa u Černobilju je u nekom svom delu analizirana kao tehnološka katastrofa, a negde drugo se pak sve to vezivalo za ljudski faktor. Istina je uvek da je tu bilo niz događaja koji su doveli do nje na kraju", rekla je Ćurčić.
Kako je naglasila, od tada se mnogo napredovalo u nuklearnoj bezbednosti, a reaktorski fizičari najbolje umeju da objasne koji momenat je mogao ili možda trebalo drugačije uraditi.
"Sa aspekta bezbednosti, mi smo razvili nešto što se zove odbrana po dubini, a to konkretno znači da postoji više nizova zaštita i barijera kako ne bi mogao neki problem da se prenese negde dalje. Mi moramo da razumemo i kolika je uloga ljudi kada je reč o nuklearnoj energiji i radu nuklearne elektrane, i to se tamo pokazalo kao izuzetno značajan faktor. Neki vezuju da je uzrok same katastrofe bio u tehnologiji i načinu na koji se proba izvodila. I tu bi trebao biti jako, jako oprezan. I ponavljam, o tome da govore isključivo nuklearni fizičari koji takve eksperimente znaju ili poznaju. Jer sa strane bezbednosti, ali i strategije, izuzetno je značajno za državu koja proizvodi nuklearnu tehnologiju činjenica da je ona proizvođač. To je stvar prestiža. I zato, nakon toga, mi možemo da vidimo da je bilo različitih i pokušaja manipulacije šta se tamo zaista dogodilo. Dok u bezbednosti je situacija mnogo jasnija koji propusti su bili napravljeni", rekla je Ćurčić.
Kada je reč o tome da su sovjetske vlasti skrivale prave razmere katastrofe i na pitanje da li bi žrtve bile manje da su odgovorni istog dana preuzeli odgovornost, Ćurčić dodaje da bi i tog dana možda sve bilo poprilično kasno.
"Kada je reč o takvim ozbiljnim sistemima, prvo se radi procena rizika. I to se radi u jednom mirnodopskom, redovnom stanju da se proceni koja potencijalna verovatnoća nekog događaja je, a koje su procenjene posledice. Takva jedna analiza omogućava rukovodstvu da mogu da sagledaju i na vreme prepoznaju koje opasnosti mogu da se dogode. Jer kada oni postanu toga svesni, onda oni lakše distribuiraju i sa većom odgovornošću sve te informacije. A u ovom slučaju nije bila dovoljna svest koliko je opasan događaj koji je nastupio. I u tome treba gledati zašto su informacije prvo lokalno malo prikrivane, pa regionalno, a onda na kraju i nacionalno", rekla je ona.
Credit: Ukrinform / Shutterstock Editorial / Profimedia
Povezane vesti
S obzirom na to da je proteklo 40 godina, Ćurčić kaže da je ta istina, ali i laž, bila mnogo puta oblikovana i reoblikovana.
"Inicijalne te stvari koje su povukle strah svakako jesu bile u mnogo čemu istinite. Ali kasnije, kako su one tumačene, je nešto potpuno drugačije. Mi moramo da razumemo da više nije 1986. godina i da je svaki aspekt napredovao. Hajde da se prisetimo ove serije Černobilj i da se setimo one scene gde su vatrogasci, onako bez opreme, nesvesni šta se dogodilo, pristupili spašavanju. Mi danas u nuklearnim elektranama vatrogasce zasebno obučavamo. Oni su svesni prvo o kakvom događaju je reč, ako bi trebalo da idu na intervenciju, na stranu što poseduju zaštitnu opremu i sve potrebno znanje. Tako da je u tom aspektu popularna kultura dosta proširila i znanje, ali i nekako malo, na neki način, i stvorila jedan poseban narativ", rekla je ona.
Nuklearna elektrana u Srbiji
Černobiljska katastrofa je u inicijalnoj fazi dovela do toga da se uvede moratorijum ne samo kod nas, nego i u mnogim drugim državama Evrope, preispitivano je potreba za njima posebno u zemljama koje su bile na tragu radioaktivnog oblaka, kaže Ćurčić.
"Preispitivano je da li oni žele da nastave sa proizvodnjom energije na taj način, upravo iz straha kako će da postupe ako krene nešto naopako. Setite se samo i u Italiji gde je funkcionisala nuklearna elektrana, da je nakon toga zatvorena. I danas Institut Vinča, pošto je posvetio puno pažnje pripremi javnog mnjenja, odnosno da mi zaista na stručan i odgovoran način odgovaramo na pitanja kroz naš jedan projekat koji se zove Nuklearna tura, gde mi obilazimo gradove i razgovaramo sa građanima o nuklearnoj energiji kako bi oni imali pristup i van Beograda da saznaju i pitaju šta ih brine. Tu jedno od prvih pitanja kada govorimo o strahovima je uvek taj strah da će se ponoviti Černobilj", rekla je ona.
Na pitanje šta se građanima kaže u takvoj situaciji, Ćurčić objašnjava da je najbolje analizirati katastrofu u černobilju i pokazati gde se nalazimo danas.
"Da, Černobilj jeste se dogodio, niko ne poriče tu strahotu, ali u međuvremenu su usvojene dve značajne konvencije vezano za Međunarodnu atomsku agenciju koje upravo propisuju pomoć državama kada se dogodi neka katastrofa, ali isto tako i davanje informacija. I samim tim se organizuju vežbe, konkretno konveks vežbe se nazivaju, i gde se navežbava od toga, ako su one tog nekog malog obima, da se razmenjuju informacije koliko kontakt tačka brzo prima informaciju i reaguje do toga kada mi zaista kao država učestvujemo u dosta realnoj vežbi u slučaju nuklearne katastrofe. I onda kažemo: Da, tamo su se krile informacije, ali više ne mogu da se kriju iz razloga što smo mi sada obavezani da sve to znamo, naučimo i navežbavamo", rekla je ona.
Kako navodi, nesreća u Fukušimi u Japanu nas je naučila da je jedan pristup bolji od drugog.
Povezane vesti
"Japana se svi sećamo, pogotovo što su društvene mreže tada već bile aktuelne. I Japan je pokazao zašto je ta transparentna i brza komunikacija bitna, ali on je doveo, ne zaboravimo, i nove izazove. Japan je pokazao da je jedna toliko tehnološki napredna zemlja gde mi se uvek divimo Japanu, njihovoj radnoj kulturi, može takođe da bude izložena jednoj katastrofi. Naravno, tamo su uzroci bili potpuno drugačiji, koji su nespojivi sa Srbijom, ali je to opet na globalnom nivou doprinelo novom unapređenju sigurnosnih i bezbednosnih mera. Tamo je bio konkretno zemljotres, pa cunami, pa je jedan talas preplavio podrum. Sada mi imamo zaštite, betonske barijere oko svake nuklearne elektrane kako bi sprečio dotok takve vode. Tako da, pomoglo je puno, ali na drugi način je otvorilo nove izazove u razgovorima", rekla je ona.
Peřina Luděk/ČTK/Profimedia
Kada je reč o lokaciji gde bi mogla da se nađe nuklearna elektrana u Srbiji, Ćurčić kaže da je u ovom momentu razgovor o tome dosta udaljen, jer je to tek u narednoj fazi, ako se Srbija zaista odluči za izgradnju.
"Naravno da seizmička istraživanja moraju da budu urađena i da je to preduslov, pored svega onoga što nosi u tom konceptu, ne samo zemljotresa, već i blizine vodenog recipienta. Ali takođe je tu izuzetno bitno i stanovništvo, odnosno priprema javnog mnjenja i kakav bi bio njihov stav da se u njihovoj blizini gradi nuklearna elektrana. Da li bi oni u tome videli neku neposrednu opasnost za sebe, odnosno mogućnost nekakve katastrofe, čega se ljudi uvek boje, ili s druge strane priliku da se zaposle, da se podigne standard života. I to je ono što takođe mi moramo i da istražujemo, ali i na čemu da radimo kada govorimo o nuklearnoj energiji", kaže ona.
Povezane vesti
Na pitanje kada možemo da očekujemo da Srbija dobije nuklearnu elektranu, Ćurčić kaže da postoje procene ne samo Instituta za nuklearne nauke Vinča, nego i standarda Međunarodne atomske agencije koja je jasno propisala faze kroz koje svaka država mora da prođe.
"Tako da je to nekih 15 godina koje od momenta kada se donese odluka o izgradnji nuklearne elektrane pa do njenog puštanja u rad. A mi smo već čuli i ministarku Đedović Hadanović da govori o nekoj okvirnoj godini 2040. ukoliko se mi zaista upustimo u ovaj program", istakla je Milica Ćurčić
Komentari (0)