Šta koči realizaciju Memorijalnog centra u "Ribnikaru": Sećanje predstavlja odluku kakvo društvo želimo da budemo
Komentari03/05/2026
-10:59
Tri godine nakon masakra u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" Memorijalni centar još ne postoji. Šta koči realizaciju projekta i koliko je memorijalizacija važna za društvo, za Euronews Srbija su govorili otac ubijene devojčice Anđelko Aćimović i dr Aleksandra Bulatović, viša naučna saradnica na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.
Aćimović je na početku razgovora naveo da je situacija sa Memorijalnim centrom ista kao i pre tri godine.
"Dobili smo saglasnost države i grada da su spremni da sprovedu sve što roditelji, u saradnji sa stručnjacima, dogovore. Nije bilo konsenzusa među roditeljima i ljudima koji su se bavili takozvanim multidisciplinarnim timom, a koji više ne postoji", rekao je.
Napomenuo je da sada roditelji treba da smognu snage, da se dogovore oko plana i da krenu u realizaciju.
"Država čeka da roditelji odluče šta će, odnosno da daju smernice za idejni konkurs i da daju smernice za pokretanje idejnog plana", kazao je.
Istakao je da će se roditelji najverovatnije baviti temom Memorijalnog centra nakon što prođu godišnjice.
"Komuniciramo o tim temama i treba da intenziviramo komunikaciju. Kada prođu godišnjice, pokušaćemo da nađemo smernice za konkurs", ocenio je Anđelko Aćimović.
Euronews Srbija
Povezane vesti
Koliko je memorijalizacija važna?
Sećanje na masovno ubistvo u "Ribnikaru", prema rečima dr Aleksandre Bulatović, predstavlja odluku o tome kakvo društvo želimo da budemo.
"Memorijalizacija je društveni čin. Nužno je da javno priznamo stvarnost i dostojanstvo žrtava i da raskrstimo s relativizacijom i svođenjem masovnog ubistva u osnovnoj školi na 'tragičan incident'", rekla je.
Napomenula je da moralne granice moraju svima da budu vidljive i postavila pitanje da li je u redu da se ide u školu na mestu stratišta.
"Odgovor na to pitanje mora svima da bude jasan. Danas, međutim, masovno ubistvo u 'Ribnikaru' i dalje koegzistira sa svakodnevicom: škola funkcioniše na istom mestu, a u dvorištu se odvija uobičajen školski život, na svega desetak metara od mesta gde je ubijeno devetoro dece i školski čuvar", ocenila je.
Ukazala je da ta činjenica izaziva duboku nelagodu i otvara pitanje da li smo kao društvo dovoljno jasno povukli granicu između onoga što mora da ostane obeleženo i onoga što može da se nastavi kao da se ništa nije dogodilo.
"Pri tome, važno je razumeti da deo roditelja i zajednice pronalazi načine da nastavi svakodnevni život u tim okolnostima, ali upravo zato ovo pitanje ne može da ostane privatna stvar pojedinaca već zahteva jasan, promišljen i društveno odgovoran odgovor", istakla je.
Objasnila je da memorijalizacija omogućava i kolektivno učenje, jer bez sećanja nema ozbiljne refleksije o tome šta je zakazalo u institucijama, društvenim odnosima i kulturi, podsećajući da odgovornost nije samo individualna, već i sistemska.
Povezane vesti
Napomenula je da je potreban memorijal i kao prostor za tugu i solidarnost, jer bez zajedničkog mesta i načina žalovanja tuga ostaje fragmentisana i lako prelazi u ravnodušnost ili potiskivanje.
"Memorijalizacija deluje preventivno: zaborav nije neutralan, on povećava verovatnoću ponavljanja, dok sećanje održava pažnju, pritisak na institucije i svest o rizicima. Međutim, presudno je kako se pamti, jer ako se memorijal svede na formalnost ili politički ritual, on promašuje svoju svrhu", kazala je.
Prema njenim rečima, tek kao prostor obrazovanja, dijaloga i trajnog preispitivanja odgovornosti on postaje živi mehanizam društva koje uči iz sopstvenih tragedija. Dodala je da upravo zato memorijal ne bi smeo da bude tek dodatak postojećem prostoru, nego vizuelno mora da bude uspostavljen jasan rez.
Tanjug/Miloš Milivojević
"Ideja da se postojeća struktura ukloni do temelja i da se prostor otvori kao svesno oblikovana praznina nosi snažnu simboliku prekida, a ne kontinuiteta. Ta otvorena praznina, vidljiva i izdaleka, bila bi, simbolično rana naneta društvu, rana koja se ne zatvara i ne prekriva, nego ostaje kao opomena, kao neprebol. Ne kao spektakl, već kao svesno ostavljen trag da se ne može i ne sme 'zarasti' u zaborav", navela je.
Bulatović je ocenila da bi u toj praznini mogao da nastane memorijalni centar pod zemljom, ali ne kao mračan prostor već prostor vođen svetlom, sa svetlarnicima od stakla koji probijaju površinu i uvode vertikalu, tako da se pogled prirodno podiže nagore, ka svetlosti.
"To nije samo arhitektonsko rešenje, nego etički gest usmeravanja. Podzemlje ovde ne bi bilo mesto skrivanja ili potiskivanja, već suočavanja sa onim što je teško, uz stalno prisustvo svetla kao orijentira", rekla je.
Objasnila je da je vertikala koju uspostavlja svetlost suprotna savijenoj kičmi i sklanjanju u senku, jer ona traži držanje, pogled i odgovornost. Takav prostor ne bi nudio utehu u smislu zaborava, već koncentraciju: tišinu koja obavezuje i svetlost koja ne dozvoljava da se pogne glava i prođe dalje kao da se ništa nije desilo.
Na površini, prostor bi trebalo da bude vraćen prirodi i tišini kroz oblikovanje kao pejzaž zelenila u kojem dominiraju kedrovi kao simboli života, otpornosti i nade, dodala je.
"Njihova postojanost i vertikalni rast uvode drugi sloj iste logike: dok pod zemljom postoji suočavanje i težina, na površini postoji trajanje i obnova. Kedrovi ne brišu ranu, ali je drže u okviru života koji se nastavlja kao podsetnik da se i iz mesta prekida mora graditi mogućnost opstanka, bez zaborava, ali i bez odustajanja od budućnosti", zaključila je za Euronews Srbija dr Aleksandra Bulatović.
Tanjug/Miloš Milivojević
Do objavljivanja teksta nismo dobili odgovor od Vlade Srbije i Ministarstva prosvete o uspostavljanju Memorijalnog centra.
Podsetimo, 3. maja u OŠ "Vladislav Ribnikar" ubijeno je osmoro đaka i radnik obezbeđenja, a ranjeno je šestoro učenika i nastavnica istorije. Jedna od ranjenih devojčica preminula je u bolnici 12 dana kasnije, 15. maja.
U martu 2024. godine Vlada Srbije usvojila je, na zahtev porodica ubijenih, Odluku o obrazovanju Radne grupe za Memorijalni centar.
Zadatak Radne grupe je i da usmerava i usklađuje aktivnosti na uspostavljanju Memorijalnog centra i da u odnosu na potrebe porodica žrtava zločina i šire zajednice, a na osnovu sprovedenog postupka opsežnih konsultacija, dobijenih informacija i sagledanih okolnosti, sačini preporuku na koji način bi trebalo razvijati, negovati i promovisati kulturu sećanja, vrline empatije, tolerancije, međusobnog uvažavanja i dijaloga i da, u tu svrhu, predloži konkretne mere koje bi trebalo preduzeti povodom uspostavljanja Memorijalnog centra i osmišljavanja komemoracija i programskih sadržaja.
Danas se obeležava tri godine od masakra, a kako su porodica i građani odali počast stradalima pročitajte u posebnom tekstu.
Komentari (0)