Od ekrana do problema sa govorom: Alarm za roditelje, kada je pravo vreme za logopeda i defektologa

Upis dece u 1. razred osnovne škole je završen. A podaci koji su usledili nakon ove, a i prethodnih godina, nimalo nisu ohrabrujući. Naime, istraživanje pokazuje da više od 80% budućih prvaka ima neki govorno-jezički problem.

Marko Košutić, defektolog, objašnjava zašto se situacija promenila, kada je pravi trenutak za posetu stručnjaku i zbog čega roditeljske intuicije treba da budu glasnije od društvenih predrasuda.

Iako se često govori isključivo o govorno-jezičkim smetnjama, defektolog upozorava da je slika mnogo složenija.

"Beležimo porast incidencije dece ne samo sa govorno-jezičkim, već i sa drugim razvojnim poremećajima koji se tiču kognitivnog, mentalnog i motoričkog razvoja. Govor je često samo onaj najvidljiviji segment koji roditeljima prvi signalizira da nešto nije u redu", kaže Košutić.

On objašnjava da svako dete pred upis u prvi razred radi obavezan sistematski pregled koji obuhvata pregled logopeda, defektologa, fizijatra, oftalmologa i pedijatra.

"Roditelji koji su do tog trenutka propustili da vide da dete ima neke poteškoće, nakon tog sistematskog dobijaju tu informaciju.

Euronews

Jedna od najčešćih zabluda u našem društvu jeste čekanje da dete "samo progovori", uz opravdanja da je dete dečak, ili da su rođaci u porodici progovorili kasnije.

"Mi imamo situacije gde je propuštena šansa da se dijagnostikuje problem na vreme. Ja sam imao slučaj deteta peti razred koje je iz Beograda, ali je propuštena pravovremena i dobra dijagnostika", rekao je on.

Košutić objašnjava da roditelji nekada vide i posumnjaju, ali da veruju u najbolji scenario kada je reč o njihovom detetu.

Razlika između logopeda i defektologa

Roditelji često misle da je logoped jedina adresa za pomoć. Košutić je pojasnio razliku.

"Logoped je najprihvatljivija lokacija u narodu, u smislu logoped je defektolog čije je usmerenje govorno-jezički razvoj i u principu i u praksi logopedi najviše rade sa poremećajima govora po tipu poremećaja artikulacije, afazija, disfazija, nekih smetnji čitanja i pisanja itd., a defektolog se bavi i razvojem mentalnih sposobnosti deteta, pažnje, pamćenja, psihomotorike, pa posredno time i govora, jer suštinski govor je jedno eksternalizovano mišljenje", rekao je Košutić.

Objašnjava da su se norme kada je reč o problemima pomerile.

"Nekada smo se brinuli ako dete ne progovori do 12. ili 13. meseca, a danas se toleriše i 18 meseci. Ja se držim starijih normi – ako dete sa 14 ili 15 meseci ne progovara, to je siguran razlog da se roditelji obrate logopedu ili defektologu. Niko ne može da nađe ono čega nema, ali ako problem postoji, rana stimulacija pravi ogromnu razliku", ističe sagovornik.

U današnje vreme nezaobilazna tema je "ekranizacija" dece. Košutić naglašava da mobilni telefoni i tableti nisu uzrok samog poremećaja, ali su indikator.

"Ako dete od godinu dana prstićem skroluje ekran, to je alarm. Ekran je visoko stimulativno okruženje koje deci sa poremećajima pažnje ili iz spektra autizma postaje primarna aktivnost. Roditelji moraju biti autoritet – ekran se može koristiti, ali roditelj mora biti taj koji određuje trajanje i postavlja granicu koju dete prihvata bez ekstremnih reakcija“, dodaje defektolog.

Zanimljiv aspekt na koji roditelji retko obraćaju pažnju jeste ishrana.

"Mnogi roditelji deci blendiraju hranu i nakon treće godine. Ako dete ne žvaće, ne razvija muskulaturu orofacijalne regije koja je ključna za izgovor glasova. Govor je motorni čin – ako jezik ne ume da pomera hranu, neće umeti ni da izvede brze pokrete potrebne za govor", kaže Košutić.

Kompletno gostovanje na ovu temu pogledajte u snimku na vrhu teksta