Društvo

Predsednik Univerziteta Metropolitan: Potrebna je sistemska reforma obrazovanja, a ne njihova imitacija

Komentari

Autor: Euronews Srbija

12/12/2022

-

14:59

Predsednik Univerziteta Metropolitan: Potrebna je sistemska reforma obrazovanja, a ne njihova imitacija
Prof. dr Dragan Domazet - Copyright Univerzitet Metropolitan

veličina teksta

Aa Aa

Prof. dr Dragan Domazet, predsednik Univerziteta Metropolitan kaže da Srbija nije shvatila suštinu reforme visokog obrazovanja koja je počela 2003. godine pridruživanjem Bolonjskom procesu, da je prihvaćena forma, ali ne i suština. U razgovoru za Euronews Srbija kaže da to nije slučajno niti je u pitanju neshvatanje, već rezultat otpora reformi obrazovanja, jer svako na obrazovanje gleda kroz prizmu svog interesa i tako se ponaša.

"Nedostaje nam, ne samo  prava strategija reforme, već i volja da savladamo sopstvene interese i da u prvi plan stavimo interese našeg društva i potrebe Srbije. Umesto partikularnih, moramo staviti u prvi plan opšti interes Srbije, a to je da stvorimo savremeno, efikasno i efektivno obrazovanje, koje će obrazovati studente primerene izazovima 21. veka. To znači da su osposobljeni da razmišljaju, analiziraju, rezonuju, kreativno rešavaju probleme, da imaju znanja, ali i da brzo stiču nova. Pored znanja, moraju imati potrebne veština za primenu tog znanja, ali još važnije, da svoje delovanje zasnivaju na visokim etičkim vrednostima i na poštovanju drugih i da budu otvoreni da pomognu drugima".

Dokle smo danas stigli?

Daleko smo od toga. Studenti "jure" poene i na "moranje" završavaju studije (naravno, ima i izuzetaka). Ako može, sve je po principu "brzo, lako i jeftino".  Profesori jure da nešto objave, da sakupe neke poene i služe se svim trikovima kako da te formalne uslove što brže, ali i lakše, steknu. Fakulteti i škole, s jedne strane nemaju dovoljno novca, ali s druge strane, neracionalno su organizovani i istovremeno rasipaju ono što imaju, ali nisu oni krivi za to. Muzičari sviraju prema notama, a tako i škole rade prema pravilima koja su im nametnuta. Promenimo im "note" to jest pravila, i oni će se drugačije ponašati. To znači da nam treba sistemska reforma obrazovanja, a ne imitacija reformi, ali većina ne voli ili se plaši promena i ta mentalna inercija nam je glavna kočnica. 

Kakvo obrazovanje nam je potrebno za nove trendove u industriji? Kakvi političkim i obrazovnim inicijativama možemo da "zadržimo" mlade ljude da studiraju i rade u Srbiji?

U našem društvu je poremećen sistem vrednosti. Mladi su dezorijentisani, ili orijentisani da realizuju samo neke svoje lične interese, i ne haju za interese društva. S tim ciljem lako se odluče da napuste zemlju po diplomiranju, umesto da se svojim radom i delovanjem bore za napredak našeg društva. Bez njihovog angažovanja, nije realno da će im neko "na tanjiru" dati ono što im ovde nedostaje, a malo je onih koji su spremni da se bore za opšte ciljeve našeg društva, naše Srbije.

Šta predstavlja najveće izazove u oblasti savremenog obrazovanja i kako na njih odgovoriti?

Neophodan nam je ambijent koji afirmiše konkurenciju u obrazovanju, ravnopravno takmičenje fakulteta i škola da ponude što bolje obrazovane studente i učenike. Neophodno nam je obrazovanje koje ne dozvoljava stvaranje monopola, interesnih grupa. Neophodno nam je obrazovanje u kome samo kvalitet profesora, studenata i drugih učesnika, omogućava napredovanje i uspeh. 

Da li se primena IT tehnologija u obrazovanju danas podrazumeva ili ćemo se, nakon pandemije, vratiti tradicionalnim metodama držanja nastave, polaganja ispita, ocenjivanja?I

IT  je samo sredstvo da se obogate forme učenja i sticanja znanja. Da bi primena digitalnih tehnologija u obrazovanju dala pravi efekat, treba ga znalački koristiti. Potrebna je promena metodologije nastave i studiranja i personalizacija obrazovanja. Obrazovne ustanove nisu fabrike "konzervi", tj. fabrike koje  "pune znanjem studente na uniformni  način". One treba da omoguće slobodu u personalizovanom stvaranju obrazovnih profila po volji, mogućnostima i ambicijama svakog studenta posebno. Umesto takve slobode, mi smo našim uslovima akreditacije, koji su najobimniji u Evropi, pokušali da sve detaljno definišemo i sprečimo bilo kakve inovacije u obrazovanju. Napravili smo standard za industrijsku proizvodnju studenata, umesto da imamo sistem "ateljea" koji bi omogućio svakom studentu da istražuje svoje mogućnosti obrazovanja. Danas su problemi multidisciplinarni, a mi u obrazovanju to ne priznajemo. Ograničavamo multidisciplinarnost u obrazovanju, primenom striktnih hijerarhijskih podela na polja, oblasti, uže oblasti obrazovanja i nauke i time ograničili i naučni razvoj profesora, a i obrazovanje studenata.  Programi studija  se moraju menjati da bi se studenti spremili za novu eru digitalnog poslovanja,  za razvoj i primenu inteligentnih sistema, prilagodljivih potrebama njihovih korisnika. Sistemsko razmišljanje, multidisciplinarnost i sloboda u učenju i istraživanju su preduslovi za obrazovanje primereno eri digitalizacije. Sve to je neostvarljivo u ambijentu obrazovanja koje podseća na 19., a ne na 21. vek.

Ako sam sa studentima svakog dana, svake nedelje, zašto mi je potreban ispit da bih saznao šta znaju i šta mogu? Kao profesor i ja učim zajedno sa njima, jer i meni su potrebna nova znanja. Radimo i učimo zajedno. Čemu onda ispit? Projektni, timski rad  na rešavanju postavljenih problema i sa ostvarenim rezultatima, umesto klasičnih predavanja, vežbi i ispita. To je put učenja i studiranja kojim treba da idemo.

Kako možemo da osavremenimo visoko obrazovanje i spremimo se za digitalno poslovanje?

Rasteretimo ga stega prenormiranih standarda akreditacije, zakonskih stega i sličnih ograničenja. Samo postignut rezultat treba vrednovati. Dajmo slobodu načina obrazovanja da svaka obrazovna ustanova pronađe najprimerenije forme za ostvarenje obrazovnih ciljeve koje sebi postavlja ili koje treba da ostvari (da bi se akreditovala).  Primenom principa "Imate slobodu načina obrazovanja, samo ostvarite željeni cilj". Inovativnost, prilagodljivost i personalizacija su neophodni principi u savremenom obrazovanju.  Neka nas poslodavci ocenjuju, a ne nekakve recenzentske komisije, koje često sebe ne vide kao savetnika, koji treba da pomogne u poboljšanju kvaliteta obrazovanja, već kao presuditelje koji odlučuju o nečijim sudbinama.  

Svake godine ostaje sve više upražnjenih mesta na fakultetima, na mnogim državnim ne popune se ni budžetska mesta. Zbog čega je tako? Kakva je situacija na privatnim fakultetima?

Danas se svako može obrazovati pristupom otvorenim izvorima znanja na internetu, primenom raznih savremeno pripremljenih kurseva i platformi za učenje. Kada student uđe na neke naše fakultete i škole i u učionici sluša satima profesora koji im prepričava gradivo iz knjiga, koje su često zastarele, njima je dosadno. Žele da brže nešto nauče, da budu aktivni i da budu u interakciji i sa profesorom i sa saradnicima i sa drugim studentima. Žele što više praktičnih primera. Žele ne samo izborne predmete, već i slobodan izbor nastavnih tema za koje su zainteresovani. Žele slobodu u formiranju svog obrazovnog profila. Ako im to ne pružamo, neće zakucati na naša vrata. Tražiće one koji im to nude ili će se sami obrazovati. Preko interneta danas je jedan od trendova u obrazovanju primene kratkih kurseva, čiji su programi prilagodljivi specifičnostima studenta i koji obezbeđuju neki broj mikrokredita. Kada student stekne određeni broj kredita, dobija diplomu za oblasti znanja i kompetencija koji su usaglašeni sa programskim sadržajem kurseva koje je izabrao, a i sa ciljevima studijskog programa koji su upisali. Očekujem da će se ovakvi i drugi alternativni načini studiranja javljati sve više, te će na taj način klasični univerziteti, ostajati sve više bez studenata, ako ne prihvate nove forme obrazovanja, primerene 21. veku.  Kada bi imali pravu konkurenciju na tržištu obrazovanja, bez monopola na budžetska sredstva, mnogi bi se konačno «probudili» i shvatil da je vreme da ponude nešto novo i savremeno.

Tražili ste da finansiranje prati studenta (nezavisno da li studira na državnom ili privatnom univerzitetu), kao i da studenti sa privatnih fakulteta imaju pravo na menzu. Ima li država razumevanja za takve zahteve koji stižu sa privatnih fakulteta?

Za sada država nije pokazala nikakvo razumevanje za davanje bilo kakve finansijske podrške studentima koji upisuju studije na privatnim univerzitetima i školama.  Kao da ih ne interesuju studenti koji upisuju studije na privatnim univerzitetima. Njihovi roditelji, a i oni, ako rade, plaćaju poreze državi i imaju pravo da učestvuju u korišćenju budžetskih sredstava. Ovo je priimer kršenje ustavne odredbe o ravnopravnosti građana. Glavni "kočničari" primene prava na korišćenje budžetskih sredstava za potrebe studenata privatnih univerziteta su naše kolege sa  državnih univerziteta, jer, kako kažu "nećemo da delimo naš kazan". Kao da taj "kazan" ne pune i roditelji studenata privatnih univerziteta. Ja sam pripremio predlog novog sistema finansiranja visokog obrazovanja koj nudi više modela finansiranja i čija bi primena otklonila ove neravnopravnosti, i učinila visoko obrazovanje kvalitetnijim, jer bi umesto monopola uvelo principe konkurencije u kvalitetu obrazovnih usluga, ali onaj koji uživa blagodeti monopola, naravno ne želi da izgubi tu privilegiju. Nedostaje politička volja za suštinskom reformom finansiranja visokog obrazovanja i to je problem čije posledice su očigledne.

Svi govore da je "ulaganje u obrazovanje, ulaganje u budućnost". Međutim, prosvetni radnici su nezadovoljni platama, profesija je degradirana, nema interesovanja za nastavničke fakultete, nedostaju nastavnici matematike, fizike, hemije, nemačkog ... Može li se i kako promeniti slika?

Obrazovanje u 21. veku, veku znanja, odlučujuće utiče na budućnost neke države. Ako nemate znanja, ne možete ni imati industriju, ni ekonomiju, ni društvo koje se oslanja na znanje. Šta onda ostaje? Da budemo nečija kolonija, da prodajemo sirovine i da kupujemo tuđe proizvode, jer nećemo imati znanja da ih sami pravimo. A to znači  odlazak u dugotrajno siromaštvo. Zar to nije jasno političarima koji odlučuju? Međutim, boljom organizacijom obrazovanja i reformama mogu se racionalnije trošiti sredstva namenjena obrazovanju, te pored ovih, neophodne su i odgovarajuće reforme u obrazovnom sistemu zemlje.

Kao bivši ministar za nauku, kako ocenjujete finansiranje nauke danas? Šta takav odnos prema nauci govori?

Koriste se sve oštrije kriterijume za dobijanje sredstava za naučnoistraživački rad. To bi bilo normalno, kada bi i obezbeđivalo uslove univerzitetima i institutima da mogu da ostvare i ispune te kriterijume. Na primer, ne mogu se isti kriterijumi primeniti u slučaju istraživača u institutima koji 100 odsto svog radnog vremena posvećuju istraživanjima, i u slučaju univerzitetskih profesora, koji zbog obrazovnih i drugih obaveza, mogu da za istraživanje odvoje možda 20 odsto do 30 odsto svog radnog vremena. 

Ako se uvode kriterijumi da samo 10 odsto predloga projekata bude prihvaćeno na konkursima Fonda za nauku, onda treba imati više konkursa svake godine i sa znatno većim budžetima. Ranije smo imali cikluse finansiranja projekata i sa 900 projekata u radu, a sada manje od 150. Pri tome, kriterijumi za izbore u zvanja istraživača i nastavnika, kao i za dobijanje akreditacije za bavljenje naučnoistraživačkim radom naučnoistraživačkih organizacija, su ostali ili isti, ili su još pooštreni. Dobro je da imamo oštrije kriterijume, ali takva politika zahteva mnogo veća ulaganja i ravnopravnost sviih fakulteta i instituta u dobijanju tih sredstava. Što bi narod rekao "Mnogo tražiš, a malo daješ". To ne ide jedno sa drugim. Zašto je uveden dvofazni sistem odlučivanja za prihvatanje novih predloga projekata? Zar nije dovoljna samo recenzija inostranih recenzenata (prva faza ocenjivanja) ili je potrebna i druga faza "da bi popravili njihove greške", tj. da bi ipak mi odlučili koji su predlozi poželjni. A od takvih odluka zavise i dozvole za rad privatnih univerziteta. Praktično, dolaze u vrlo zavisan položaj od onih koji donose odluke. Možda je to i nečiji cilj, ali sigurno da nije u interesu našeg društva, koje treba da svima pruži jednaku šansu za poslovanje i da konkurencija i kvalitet odlučuju, a ne nečija volja ili interes.

Ima li saradnje što se tiče projekata državnih i privatnih fakulteta i može li ona da se unapredi?

Ima pojedinačnih slučajeva, ali ima i slučajeva da neke državne institucije ne žele saradnju sa privatnim univerzitetima. Zajedničkim radom, bi povećali kvalitet istraživanja jer bi se okupljali jači timovi za pojedine istraživačke teme, a bolje bi se razmenjivala i istraživačka iskustva i rezultati. Takve podele nisu u interesu nauke. Međutim, u oblasti nauke postoje neki oblici saradnje, ali u oblasti obrazovanja neki univerziteti su potpuno zatvoreni za bilo kakvu saradnju sa privatnim univerzitetima, čak i na nivou zajedničkih doktorskih studija, ili bar u razmeni profesora za nastavu na doktorskim studijama.  Zajedničke studije ili objedinjavanje najboljih profesora iz raznih institucija bi povećalo kvalitet takvih doktorskih studija, što je sigurno u opštem interesu. Neki državni univerziteti (srećom, ne svi) se ponašaju  kao da su njihovi profesori samo njihov produkt, njihovo vlasništvo, a ne produkt celog društva koje je ulagalo u njihov naučni razvoj. Oni su vrednost i resurs celog društva, a ne nekog pojedinačnog fakulteta koji ih "zatvara" samo za sebe. To je loše za nauku i loše za razvoj naučnog podmlatka. Nauka ne trpi granice.

Preporuka za vas

Komentari (0)

Srbija