Filip Grbić: Kad padne zavesa

Filozof i književnik Filip Grbić napisao je autorski tekst o nedavnim dešavanjima na političkoj sceni Srbije i paralelama koje se prave sa nekim istorijskim događajima.

Tekst prenosimo u celosti:

Opasnost od državnog prevrata danas nije bitno manja u odnosu na 15. mart 2025. LJudi zamišljaju da vladari i vlade padaju tako što narod, usled bede i represije, u nekom trenutku spontano gubi strpljenje, a zatim u silovitom naletu nezadovoljstva, takoreći u jednom dahu, razoružava policiju, zauzima institucije i postavlja novu vlast. Ova naivna predstava rezultat je propagande koja proizvodnjom mita o širokom narodnom nezadovoljstvu naknadnom reinterpretacijom legitimiše nasilno preuzimanje vlasti. Brojne inscenacije famoznog Pada Bastilje ili upada u Zimski dvorac najpoznatiji su primeri ovih propagandnih mitova. Narodne mase koje su de facto bile odsutne kako u Francuskoj tako i u Oktobarskoj revoluciji, retroaktivno se priključuju naraciji o ovim događajima.

Država bitno jeste istorijski izraz opšte volje naroda pa stoga državi nikad ne preti zlo od sâmog naroda. Rušenje države je oduvek bilo zanimanje odnarođenih frakcija političkih, privrednih i kulturnih elita koje u (ne)povoljnom trenutku, koriste malaksalost izvršne vlasti, a onda uz pomoć odmetnutih elemenata u bezbednosnom aparatu vrše svojevrsni „dvorski preokret”. Prateća karnevalska atmosfera na ulicama označava da je kucnuo čas za kolektivni prelazak iz „sveta rada” u ono što Žorž Bataj naziva „svetom nasilja”. Taj prelazak se, takođe, može opisati i kao pad iz razuma u ludilo. Jer rad zahteva racionalnost, štednju, odlaganje zadovoljstava, ali pre svega obuzdavanje i potiskivanje bezumnih poriva. S druge strane, svet nasilja oslobađa rasipničku životnu energiju za orgijastičko razaranje poretka utemeljenog na zakonu. Nedavno smo bili u prilici da na osnovu fizičkih predmeta specijalne namene ponešto saznamo o sladostrasnim porivima novosadskog sociologa i kolumniste dnevnog lista Danas, Alekseja Kišjuhasa. Od tih saznanja čoveku može samo da pripadne muka.

Kišjuhas je gostovao u Zagrebu gde je održao predavanje na Fakultetu hrvatskih studija. Da, dobro ste pročitali, na Sveučilištu u Zagrebu postoji Fakultet hrvatskih studija. Ima ironije u tome što je kolumnista Danas-a svega desetak dana pre svog gostovanja u Zagrebu s prezirom pisao o identitetskim sadržajima na novoosnovanom Fakultetu za srpske studije u Nišu. Da li se Kišjuhas svojim kolegama u Zagrebu makar rugao zbog toga što studentima nude mogućnost da izučavaju tako ugledne naučne discipline kao što su kroatologija i hrvatski latinitet? Nažalost, Kišjuhas nije jedini pripadnik borbenog krila univerzitetske levice koji Hrvatsku posmatraju kao svoju maticu. Gotovo svi oni zaslužuju priznanje za svoj doprinos kroatologiji i hrvatskom latinitetu. Filozofski fakultet u Novom Sadu je, po svoj prilici, istureno odeljenje Fakulteta hrvatskih studija. „Noć poodmače” – piše Sveti Pavle u Poslanici Rimljanima. Noć poodmače, a Srbi i dalje hrane ideologe onih koji su Srbe klali.

Posle stimulativne razmene mišljenja s kolegama kroatolozima i ekspertima za hrvatski latinitet, Kišjuhas se vratio u Srbiju s koferom punim bizarštine. Ekstravagantna oprema je kolumnisti Danas-a potrebna kako bi očuvao visok nivo

stimulacije u okolnostima sumorne novosadske svakodnevice u kojoj Zagreb naprosto nije dovoljno blizu.

Erotski fenomen je nekada pobuđivao moj literarni interes. Ubrzo mi je ova oblast dosadila. Kada tu stvar posmatrate bez varljivog omotača uobrazilje uviđate bednu komičnost te repetitivne radnje. I zaista, jadan je onaj ko u svom duhovnom sazrevanju do određenih godina nije otkrio ništa bolje od tog drndanja. S jednog višeg stanovišta posmatrano, ljubavni čin otvara kapije egzistencije novim ljudima u čemu se manje-više iscrpljuje smisao celokupne drame ljudskog života. Osim toga, postao sam i prilično gadljiv. Sve mi se gadi: ustaše, pervertidi, ustaški pervertidi itd. Seksualni život drugih ljudi je nešto o čemu uglavnom ne želim ništa da znam, a to posebno važi za seksualni život Alekseja Kišjuhasa. Ne zameram ja Kišjuhasu to što se služi kojekakvim predmetima da bi svom telu bez duše pribavio užitke. Zapamtio sam nešto drugo u vezi s njim.

Otvoreno ću da podelim s čitaocima svoju naviku koju sumnjičim da je perverzna. S vremena na vreme posećujem internet portale Danas-a, Nove S, Radara, Autonomije ali i druga čarobna mesta srpskog digitalnog inferna. Kolumne Alekseja Kišjuhasa ubrajam u rubriku – presovani mrak. Pamtim kako je u martu 2018. godine ljevičar Kišjuhas prizivao revolucionarni prevrat u Srbiji praveći nespretne analogije s Oktobarskom revolucijom. Kišjuhas se etablirao kao ideolog, teoretičar i strateg buduće antifa-revolucije, a te 2018. godine podizao moral večito ucveljenim sitizenima Nekrofilske države Vračara i Starog grada podsećanjem na činjenicu da Rusko carstvo nije oborio narod već dobro organizovana Komunistička partija koja je u ono vreme brojala svega 23.000 članova. Šta je to naspram 180 miliona ruskih seljaka? Uredništvo Danas-a, koje nominalno gine za slobodu, demokratiju i ljudska prava, očigledno s naklonošću gleda na antidemokratske i kulturrasističke fantazije svog kolumniste. Demokratija i ljudska prava, to vam je, znate, za fin svet. U tome uživaju kulturno superiorni narodi poput Engleza, Slovenaca i Hrvata. Kad je reč o Srbima i Rusima onda je revolucionarni teror manjine nad seljacima jedino rešenje. Hoću da vam kažem da uopšte nije bitno šta sve Kišjuhas gura u sebe, mnogo je luđe ono što pune dve decenije bestidno sipa javnosti u glavu.

U Rusiji je te 1917. godine zaista na vlast došla grupa političkih avanturista kakvu svet pre toga nije video. Vođe revolucije, Lenjin i Trocki, bili su teoretičari, propagandisti i agitatori koji prethodno nisu imali nikakvog iskustva u upravljanju ma i najmanjom opštinom, a kamoli svetskom silom koja se proteže od Odre do Beringovog moreuza. Privremena vlada Kerenskog izgubila je autoritet i bila je paralisana. Taj klimakterični trenutak koriste boljševici i uzimaju vlast. Međutim, Oktobarska revolucija uopšte nije bila tako dramatična kao što nam to sugerišu čuvene scene iz Ejzenštejnovog Oktobra koji je snimljen povodom desetog jubileja revolucije. Ulazak boljševika u Zimski dvorac ni iz daleka nije bio tako spektakularan. Nikakve mase proletera nisu jurišale na Zimski dvorac. Prevratnici tog dana nisu naišli na pomena vredan otpor. U toku je bio sastanak privremene vlade. Nekoliko komunističkih militanata ušlo je na ulaz za poslugu i uhapsilo ministre. Ogromna većina stanovnika Petrograda toga dana nije ni znala da se dogodila revolucija.

Smatra se da je Trocki bio arhitekta ovog uspeha koji je zaprepastio ceo svet. Taktika Trockog nije predviđala blokadu zgrada najvažnijih političkih institucija, već je njegova lukava zamisao bila da se pomoću agitacije, širenja glasina i osnivanjem tajnih

ćelija pravovremeno blokira rad tehničkih službi poput postrojenja za distribuciju električne energije, telefonskih i telegrafskih službi, vodovoda i slično. Odsečena od operativne mreže, slepa, gluva i paralisana država postala je neverovatno lak plen za boljševike. Uz svesrdnu materijalnu i obaveštajnu pomoć sa Zapada, Rusija je doslovno uništena, a Rusi su gurnuti u pakao građanskog rata. Prvi svetski rat završio se tako što su Rusi potpisali separatni mirovni sporazum sa Nemcima i tako ušli u istoriju kao jedina nacija koja je izgubila od gubitnika.

Bilo mi je potrebno da napravim ovaj istorijski luk zbog toga što nam slučaj kolumniste Danas-a pruža faktički dokaz da stratezi i tehnolozi Druge srpske obojene revolucije uzor za svoje delovanje pronalaze u boljševičkoj revolucionarnoj praksi čiji je cilj neprestana agitacija, širenje lažnih glasina, vođenje prljavih kampanja, organizovani pokušaji blokada esencijalnih službi na kojima počiva krvotok države. Ovo je pre svega nešto čega moraju da budu svesni predsednik republike i funkcioneri vladajuće stranke. Mogu oni iznova i iznova da pobeđuju u svim opštinama na lokalnim izborima. Mogu da ponovo da osvoje ubedljivo najveći broj mandata u Skupštini. Kandidat vlasti može da pobedi na izborima u prvom krugu. Međutim, na borbeni moral uličnih ekstremista uopšte ne utiče poraz na izborima. Ulično bezakonje plenuma i zborova se zbog toga neće smiriti. Poput hijena, prevratnici su osetili slabost države, oklevanje policije, strah tužilaca i sudija. Saobraćaj u srpskim gradovima oko podneva i dalje reguliše antifa. Policija maltretira mučenike koji se povremeno usude da im nešto prigovore. Aleksandar Vučić, u svojim javnim nastupima, posle svega što se dogodilo u prethodnih godinu i po dana, nikako da pogodi pravi ton, da udari u žicu koja bi sve Srbe obradovala, da kaže ono što priliči srpskom nacionalisti, a ne evropskom liberalu. Beograd na vodi i EKSPO ne mogu da popune izostanak nacionalne ideje. Antifa i siledžije iz zborova nude okupljanje oko mrtvih tela, ali oko čega Vučić želi da se kao narod okupimo? Oko solitera i izveštaja MMF-a? Prema slavnoj Herodotovoj priči, Solon je moćnom i bogatom kralju Krezu rekao da se ni za koga ne može reći da je srećan pre smrti. Delovanje jednog državnika pamti se po poslednjem činu, ma kakve zasluge ili greške da je pravio na prethodnim etapama svoje vladavine. Politička borba je poput vrhunske drame u kojoj se stalno događaju neočekivani preokreti. I to tako da se nikad ne zna u kom trenutku će pasti zavesa. Ponašanje aktera na sceni u tom času ostaće zauvek zapamćeno.

*Tekst predstavlja lični stav autora