Iranski scenario budi Putinove najdublje strahove: Pobeda u Ukrajini sada je pitanje opstanka

Vojne akcije Sjedinjenih Američkih Država i Izraela protiv Irana verovatno su pojačale strahove i paranoične percepcije Vladimira Putina, ali i njegovu odlučnost da po svaku cenu ostvari pobedu u ratu u Ukrajini, navodi se u današnjoj analizi portala Politico.

Prema navodima u tekstu, kada su SAD i Izrael poslednji put bombardovali položaje u Iranu, jedan novinar je upitao Putina kako bi reagovao ukoliko bi iranski vrhovni vođa stradao u napadu. "Ne želim o tome ni da razgovaram", odgovorio je tada ruski predsednik. Međutim, manje od devet meseci kasnije, nakon smrti ajatolaha Alija Hamneija u ciljanom izraelskom napadu uz podršku SAD, Putin se našao u situaciji da je gotovo primoran da odgovori.

Ubistvo Hamneija verovatno je "okidač" za dva najdublja Putinova instinkta: duboko ukorenjenu paranoju u vezi sa sopstvenim opstankom i fiksaciju na očuvanje političke moći kroz postizanje "pobede" u Ukrajini. Ovi elementi bili su vidljivi u zvaničnom saopštenju objavljenom na sajtu Kremlja, gde je Putin likvidaciju Hamneija osudio kao "ubistvo počinjeno uz cinično kršenje svih normi ljudskog morala i međunarodnog prava", što je reakcija daleko oštrija od one koju je Moskva pokazala u prethodnim slučajevima, poput hapšenja Nikolasa Madura u Venecueli.

Uprkos oštroj osudi, Politico primećuje da je Putin namerno izbegao da direktno imenuje zemlje koje stoje iza napada, što ukazuje na oprezniji i strateški pristup umesto direktne konfrontacije. Ovakva reakcija vuče korene iz Putinove lične istorije i njegovog poimanja pretnji po sopstvenu vlast, uključujući uticaj koji je na njega imalo pogubljenje Moamera Gadafija nakon intervencije NATO-a 2011. godine, događaj koji je ranije opisao kao primer "izdaje" od strane Zapada.

Poređenja sa padom Gadafija

Credit: SalamPix/ABACA / Abaca Press / Profimedia

Vest o smrti ajatolaha izazvala je na ruskoj političkoj sceni neizbežna poređenja sa padom drugog diktatora. Snimci načinjeni mobilnim telefonom, koji prikazuju trenutke u kojima je libijski vođa Moamer Gadafi mučen do smrti nakon intervencije NATO-a 2011. godine, svojevremeno su Putina doveli do besa, tvrdi poznati ruski novinar Mihail Zigar.

"Pokazali su celom svetu kako ga ubijaju, prekrivenog krvlju", rekao je tada ruski predsednik na konferenciji za novinare, vidno ogorčen. "Je l' to demokratija?"

U maju 2012. godine, nekoliko meseci nakon svrgavanja Gadafija, Putin se vratio na mesto predsednika nakon premijerskog mandata. Preuzeo je dužnost sa jasnim ciljem da izazove raskid sa Zapadom i eliminiše unutrašnju opoziciju, koju je optuživao za saradnju sa neprijateljima Rusije radi promene režima.

"Upravo je Gadafijeva smrt bila prekretnica, kako u spoljnoj, tako i u unutrašnjoj politici Rusije", piše Aleksandar Baunov, viši saradnik Centra Karnegi za Rusiju i Evroaziju sa sedištem u Berlinu.

Činjenica da su SAD i Evropa dozvolile tako nasilno svrgavanje jednog svetskog lidera predstavljala je, prema mišljenju bivšeg KGB agenta Putina, "krajnju izdaju", objašnjava Baunov.

U godinama koje su usledile, Putin se sve više izolovao. Tokom pandemije kovida 19, stranim i ruskim zvaničnicima bilo je naređeno da drže distancu od nekoliko metara od ruskog predsednika. Kontakti sa javnošću bili su i ostali pažljivo "koreografisani", s ciljem održavanja distance.

Pokojni lider ruske opozicije Aleksej Navaljni dao mu je nadimak "deda u bunkeru", aludirajući na istragu svog tima o luksuznoj palati koja navodno pripada Putinu, a koja uključuje mrežu tunela iskopanih 50 metara ispod zemlje.

"Ubiće nas"

Beata Zawrzel / Zuma Press / Profimedia

Nedavna dešavanja na Bliskom istoku, a posebno svrgavanje dva ruska saveznika (Nikolasa Madura u Venecueli i ajatolaha Alija Hamneija u Iranu), dodatno su pojačala paranoičnu percepciju koja opseda ruskog predsednika, ističe Politico. Ovi događaji naveli su neke analitičare bliske Kremlju da prekrše nepisano pravilo koje je važilo od povratka Donalda Trampa u Belu kuću: izbegavanje otvorene kritike Sjedinjenih Država ili njihovog predsednika.

Prednjačeći u ovom trendu, bivši predsednik Rusije Dmitrij Medvedev prokomentarisao je da je napad SAD na Iran otkrio pravo lice Trampa. Istovremeno, ruski TV voditelj i poznati propagandista Vladimir Solovjov optužio je Sjedinjene Države da se ponašaju "poput grabljivice", koristeći diplomatiju da "namame svoj plen da spusti gard pre nego što mu zariju zube u vrat".

Tokom svoje emisije, Solovjov je upitao gledaoce: "Da li razumemo da je razgovor o Iranu zapravo razgovor o Rusiji?", implicirajući da bi akcije SAD u Iranu mogle značiti sličnu pretnju Moskvi.

Aleksandar Dugin, zagovornik ruske vojne ekspanzije i ultranacionalistički intelektualac, upozorio je da Vašington možda planira da ponovi sličan scenario i protiv Rusije. U pisanom saopštenju on je naveo da se "ruski saveznici sistematski eliminišu jedan po jedan" i dodao da je "jasno ko je sledeći i šta zapravo znače pregovori sa takvim neprijateljem", aludirajući na mirovne pregovore između Rusije i Ukrajine uz posredovanje Amerike.

Medij koji zagovara stavove Kremlja Segodnya.ru otišao je korak dalje, objavljujući autorski tekst pod oštrim naslovom: "Kako nameravaju da nas ubiju".

Fokusiranost na cilj

Tanjug/AP/Vyacheslav Prokofyev/Sputnik, Kremlin

Za razliku od izjava komentatora, sam Kremlj je u svojim zvaničnim reakcijama usvojio mnogo diplomatskiji ton.

Dan nakon Putinove izjave o ubistvu Hamneija, njegov portparol Dmitrij Peskov izrazio je "duboko razočaranje" zbog neuspeha američko-iranskih razgovora, dok je istovremeno izrazio "duboko poštovanje" za napore SAD da posreduju u postizanju mira u Ukrajini. Ipak, dodao je: "Pre svega, verujemo samo sebi i branimo sopstvene interese".

Poruka je bila jasna: Putin neće dozvoliti da njegova osećanja prema Iranu poremete njegove ciljeve u Ukrajini.

"Njegovo najveće oružje u ovom sukobu bila je spremnost i sposobnost Trampove administracije da izvrši pritisak na Ukrajince i Evropljane", komentariše Sem Grin, profesor ruske politike na Kraljevskom koledžu u Londonu. "I stoga ne postoji apsolutno nijedan razlog da on to oružje odbaci".

Šta god da ruski predsednik lično oseća, njegovi postupci ukazuju na realistu. "Putin neće rizikovati svoju ličnu bezbednost, bezbednost svog režima ili svoju percepciju nacionalne bezbednosti Rusije kako bi pomogao Irancima, Severnokorejcima, Kinezima ili bilo kome drugom", objašnjava Grin.

Za Moskvu, kriza u Iranu donosi i određene prednosti, među kojima su perspektiva viših cena nafte, neslaganje između Evrope i SAD o tome kako se nositi sa padom Irana, kao i Vašington koji nije isključivo fokusiran na rat u Ukrajini.

Trampovi potezi takođe jačaju domaći i međunarodni narativ o opasnostima zapadne hegemonije.

Pored toga, Putin poseduje faktor odvraćanja koji ni Gadafi ni Hamnei nisu imali: najveći nuklearni arsenal na svetu.

Međutim, nuklearno oružje ne pruža zaštitu od pretnji iznutra. Ako pad moćnih saveznika pojača Putinove strahove, oni će se verovatno manje fokusirati na NATO rakete, a više na intrige unutar same zemlje.

Ruski predsednik zna bolje od bilo koga da diktatori koji akumuliraju toliku moć i tako dugo kao on, obično napuštaju vlast na jedan od dva načina, zaključuje Grin: "Ili u pritvoru, ili u kovčegu".