Rat protiv Irana nije gotov: Kako bi mogla da izgleda nova faza sukoba
Komentari
27/06/2025
-15:02
Rat Izraela i Irana završen je posle 12 dana američkim napadom na nuklearna postrojenja, čiji je ishod upitan i primirjem nakon koreografisane "odmazde" Irana lansiranjem raketa na američku bazu u Kataru.
Međutim, čim je sukob prekinut u medijima su pokrenuta pitanja gde je nestalo više od 400 kg obogaćenog uranijuma, da li su udari bombama od 13 tona zaista pričinili štetu postrojenjima ispod planina i koliko će Iranu trebati vremena da se oporavi i zaista napravi nuklearnu bombu. Došlo je i do raskola između predsednika SAD Donalda Trampa i dela obaveštajne zajednice, kada je procurela preliminarna procena da postrojenja nisu pretrpela kritičnu štetu. Takođe je pokrenuta priča da Iran, pored Fordoa, ima još jedno tajno postrojenje u ispod planine, odmah pored Natanza, koje nije bombardovano.
Iako je Tramp na samitu NATO u Hagu rekao da njegova administracija misli da je sa ratom gotovo, izraelski Mosad je nastavio dejstva u Iranu, a dugoročne strategije američkih tink-tenkova, koje određuju američku dugoročnu spoljnu politiku, kao i primeri drugih zemalja u regionu, ukazuju da je cilj - promena režima.
Licitiranja u procenama koliko će meseci ili godina Iranu trebati da se oporavi takođe ukazuju na mogućnost periodičnih udara na tu zemlju u slučaju procene da ponovo gradi ili obnavlja neko postrojenje, jača protivvazdušnu odbranu ili gomila hipersonične rakete.
Kuriozitet američkog bombardovanja je da mnogi najveći protivnici rata ne misle da su postrojenja uništena, što daje povod za novi napad, i u tome se slažu sa "jastrebovima" koji promovišu još jaču intervenciju kako bi se "pretnja Irana" konačno eliminisala.
Studija Brukings instituta iz 2009. pod nazivom "Kojim putem do Persije?" predlaže niz strategija sa prednostima i manama, koje variraju od ograničenih vazdušnih udara kako bi se sprečio razvoj nuklearnog programa, do rušenja Islamske republike. Jedan od predloga je da se Izrael potajno ohrabri da prvi napadne jer bi to mogao brže i diskretnije da uradi nego SAD i tako zaštiti Vašington od negativne javne percepcije još jednog rata na Bliskom istoku.
U trećem delu studije razmatraju se tri opcije za rušenje režima: podrška narodnom ustanku, podsticanje pobune manjinskih i opozicionih grupa i podrška vojnom puču.
Povezane vesti
Iako je Izrael naneo veliku štetu vojnom vrhu, nije došlo do raspada vojske, imenovani su novi generali i očuvana je komandna struktura. Takođe je brzo pokrenuta krenula masovna akcija hapšenja osumnjičenih špijuna i terorista (njih oko 700) koji su za postavljali eksplozive, vozili kamione sa dronovima i vršili druge vidove sabotaže.
Ova konsolidacija, izostanak antivladinih protesta po gradovima i terorističkih napada, ali i veliki skupovi podrške državi za sada ostavljaju malo prostora za prvu i treću opciju.
Međutim, brojno manjinsko stanovništvo, koje čini većinu u pojedinim pograničnim oblastima može biti adut u daljoj eksploataciji obaveštajnih i bezbednosnih propusta Teherana, ako se prema ideji Brukings instituta pogura na pobunu.
Tih propusta je u kratkom ratu bilo pregršt, pa je protivvazdušna odbrana zemlje sada osakaćena, a nepoznati broj agenata stranih službi sigurno hara zemljom.
Kombinacija brutalnih sankcija, podrivanja bezbednosnih službi i podsticanja manjina poput Azerbejdžanaca, Beluča, Kurda i Arapa mogla bi da stvori plodno tle za "balkanizaciju" zemlje po ugledu na Irak ili kasnije Siriju, gde su stvorene autonomne oblasti pod kontrolom raznih militantnih grupa. Iran ima 92 miliona stanovnika od čega su oko 60 odsto većinski Persijanci. Azerbejdžanci čine oko 16 odsto, Kurdi 10 odsto, Luri šest odsto, Ahvazi Arapi, Beluči i razne turske etničke grupe po dva posto.
Najbolji primeri su iračke i sirijske oblasti pod kurdskom kontrolom, posebno zato što su u Iraku kontrolisali bogata naftna polja na severu zemlje i izvozili energente preko Turske u Izrael.
Još opasniji primer je sirijski Idlib, pokrajina u kojoj su od 2015. privremeno bile izolovane razne terorističke grupe nastale od Alkaide i Islamske države, a sponzorisane od strane susedne Turske. Kao što se nedavno pokazalo, džihadisti su na kraju oborili Bašara al Asada, nakon što je država i vojska bila razorena iznutra sankcijama, korupcijom i američkom okupacijom vitalnih teritorija, zbog čega je Damask ostao bez plodnog zemljišta i nafte.
Povezane vesti
Eksploatacija tenzija sa azerbejdžanskom manjinom
U Iranu živi, po raznim procenama od 10 do čak 25 miliona Azerbejdžanaca prema drastično različitim procenama, koncentrisanih na severozapadu zemlje, prema Turskoj i Azerjbedžanu. Iako je ova populacija takođe šiitske veroispovesti, solidno integrisana u iransko društvo i nema bogatu istoriju separatizma (izuzev jednog krupnog "incidenta"), takav scenario nije moguće isključiti.
U tom slučaju nije nezamislivo da se formira teritorija poput Idliba, koju bi podržavali Azerbejdžan, Turska, Izrael i naravno SAD. Javne kritike Izraela turskog predsednika Tajipa Redžepa Erdogana, mogle bi da utihnu ako mu se ukaže prilika da proširi moć i uticaj u regionu, posebno ako se ima u vidu da Turska i dalje obilato trguje sa "omraženim cionistima", a Baku je u sjajnim odnosima sa Tel Avivom.
Bez dubljeg zalaženja u milenijumsku istoriju prvi ozbiljan konflikt Azera i Irana izbio je na Kraju Drugog svetksog rata. Godine 1945. formirana je Azerbejdžanska narodna vlada u gradu Tabrizu, a predvodio je lider Južnog Azerbejdžana Džafar Piševari. "Vakum" u Iranu je nastao nakon što su Sovjetski Savez i Velika Britanija zajedno napali Iran 1941. i brzo ga porazili kako bi obezbedili južnu rutu za snabdevanje u ratu protiv nacističke Nemačke. To je inače i jedan od razloga zašto Teheran danas ne veruje preterano Moskvi.
Povezane vesti
Vlada je trajala oko godinu dana. Kada su se Sovjeti povukli, iranska vojska je ponovo uspostavila kontrolu, ubivši hiljade Azerbejdžanaca u znak odmazde, što je ostavilo duboke posledice na buduća pokolenja.
Nakon Islamske revolucije 1979. prvi nemiri u Tabrizu izbili su 1981. Ustanak je delimično predvođen sledbenicima azerbejdžanskog sveštenika ajatolaha Šarijatmadarija. Teheran je odgovorio jakom silom, čak je rasporedio i tenkove. Stotine Azerbejdžanaca je pogubljeno u represiji, signalizirajući nultu toleranciju za bilo kakav separatizam tadašnjeg ajatolaha Homeinija, čak i unutar šiitskog stanovništva koje je uglavnom podržavalo revoluciju.
Godine 2006. objavljivanje karikature u državnim novinama, za koju se smatra da Azerbejdžance naziva "bubašvabama“ izazvalo je masovne proteste širom gradova sa ovim većinskim stanovništvom. Desetine hiljada ljudi izašlo je na ulice u Tabrizu, Urmiji, Ardabilu, Zandžanu, Kaškaiju, pa čak i Teheranu. Dok je režim brzo zatvorio sporne novine i uhapsio urednika. Takođe je pustio Revolucionarnu gardu i miliciju Basidž na demonstrante, hapseći stotine aktivista. Nemiri su otkrili da etničke tenzije i dalje tinjaju, ojačane i ekonomskim problemima usled sankcija. Bes zbog uvredljive karikature poslužio je kao okidač za oslobađanje dugogodišnjeg besa.
Protesti zbog drugog rata u Nagorno-Karabahu 2020. okupili su mnoge Azerbejdžance u znak podrške sunarodnicima preko granice, iako je Teheran zvanično bio neutralan. Proazerbejdžanske demonstracije izbile su u većim gradovima poput Tabriza, Urmije, Ardabila, Zandžana i Teherana, a demonstranti su pozivali na "oslobođenje Karabaha“. Desetine su uhapšene. Teheran se osećao pod se pritiskom, i na kraju je uskladio azerbejdžanske stavove o spornoj teritoriji sa azerbejdžanskim kako bi smirio svoju nemirnu manjinu. Naravno, poraz Jermenije obesmislio je na kraju obesmislio bilo kakav drugačiji stav.
Tokom protesta širom Irana krajem 2022. godine u Tabrizu i drugim severozapadnim gradovima usvojen je slogan "Azadlik, Adalat, Mili Hukumet“ (Sloboda, pravda, nacionalna vlada). Ovaj slogan je podsetio na kratkotrajnu autonomnu azerbejdžansku vladu iz 1945–46, u suštini služeći kao "šifrovani" poziv na samoopredeljenje. Iranske vlasti su brzo označile pritvorene demonstrante kao "separatiste“ i zagovornike "panturkizma“, svrstavajući ih u grupu svih onih koji vrše "subverzije" protiv države. Činjenica da su disidenti koji su neki etnički Iranci osuđivali slogan pokazuje da iranska opozicija, koliko god se protivila ajatolahu, ne odobrava separatizam.
Baluči i Arapi već imaju svoje separatisktičke pokrete
Etničke tenzije sa zajednicama Baluča i Ahvazi Arapa takođe traju decenijama. Neki od glavnih faktora su socio-ekonomske razlike, navodna politička marginalizacijom i potiskivanje njihove kulture.
Baluči, koji prvenstveno žive u provinciji Sistan i Balučistan, pretežno su sunitski muslimani, za razliku od većinskog šiitskog stanovništva. Ova verska razlika je kroz istoriju doprinosila tenzijama sa vladom u Teheranu.
Region pati od visoke nezaposlenosti, posebno među mladima, i ograničenog pristupa resursima uprkos svom strateškom položaju na granici sa Pakistanom uz izlaz na Omanski zaliv. Pobunjeničke grupe poput Oslobodilačke vojske Balučistana (BLA) i Oslobodilačkog fronta Balučistana (BLF) pružale su oružani otpor, što je dovelo do sukoba sa iranskim snagama bezbednosti. Organizacije za ljudska prava optužile su i militante i vladu za razne zločine, uključujući ubistva i otmice.
Arapi Ahvazi, koji pretežno žive u provinciji Kuzestan, inače bogatoj prirodnim resursima, suočavaju se sa sličnim problemima marginalizacije. Tvrdnja je da, uprkos tome što provincija proizvodi značajan deo iranske nafte, lokalno arapsko stanovništvo nije imalo proporcionalne koristi, što je dovelo do ekonomskih problema.
Arapski pokret za oslobođenje Ahvaza (ASMLA) i druge grupe zalagale su se za autonomiju ili nezavisnost, ponekad pribegavajući terorističkim napadima. Odgovor iranske vlade često je bio oštar, pa su mediji izveštavali o konfiskaciji zemljišta, prisilnoj asimilaciji i suzbijanju arapskog identiteta. Protesti, poput onih 2018. i 2021. godine, dočekani su represijom, što je dodatno podstaklo negodovanje.
Pretnja terorizma
Destabilizaciji zemlje mogle bi da doprinesu i razne terorističke grupe, poput džihadista Islamske države Korasana, koji su prošle godine izveli bombaški napad u Kermanu u kojem je ubijeno 95 ljudi.
Još jedna pretnja je "opoziciona grupa" Mudžahedin-e Kalk (MEK) koja je trenutno u egzilu u Albaniji. U pitanju su islamisti koji su u početku podržavali Islamsku revoluciju, ali su se brzo okrenuli protiv ajatolah Ruholah Homeinija, a njihovom lideru Masudu Radžaviju bilo zabranjeno da se kandiduje na prvim predsedničkim izborima posle prevrata.
Sukob je kulminirao tokom 1981. godine, kada je u dva odvojena teroristička napada ubijeno nekoliko visokih iranskih zvaničnika, uključujući tadašnjeg predsednika Mohamed-Ali Radžajia, premijera Mohamed-Džavad Bahonara i vrhovnog sudiju Mohameda Beheštija.
MEK se zatim borio protiv svojih sunarodnika na strani Sadama Huseina tokom iračko-iranskog rata i iz baze "Kamp Ašraf" su napadali iransku vojsku.
Bili su agresivno antizapadno orijentisani, dok "jastrebovi" u administraciji američkog predsednika Džordža Buša Mlađeg, Dik Čejni i Donald Ramsfeld, nisu odlučili da ih "rebrendiraju". MEK je prvo Velika Britanija skinula sa liste terorističkih organizacija 2009. da bi SAD to učinile 2012.
Administracija Baraka Obame je čak i pomogla u pregovorima i kasnijem preseljenju mudžahedina iz Iraka u Albaniju tokom 2013. godine, nakon što je njihova bezbednost na Bliskom istoku bila ugrožena zbog prisustva Iranske revolucionarne garde.
MEK je tokom poslednje dve decenije izgradio bliske odnose sa mnogim političarima na Zapadu, pre svega među konzervativcima u Americi i Britaniji. Razvili su veze sa mnogim uticajnim američkim i zapadnim političarima i u Parizu svake godine održavaju konferenciju "Slobodni Iran".
Snažnu podršku su dobijali od bivšeg Trampovog savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona, bivšeg gradonačelnika Njujorka Rudija Đulijanija i pokojnog republikanskog senatora i predsedničkog kandidata Džona Mekejna, koji se inače slikao sa članovima terorističkih grupa u Idlibu i decenijama se zalagao za napad na Iran.
Komentari (0)