Igre 
Kratka istorija dugog i još uvek neuspešnog puta Turske ka Evropskoj uniji: 36 godina pred vratima Brisela
Komentari17/05/2023
-21:50
Ambicija Turske da se pridruži Evropskoj uniji prošla je kroz brojne uspone i padove od kada je 1987. godine zahtev prvi put podnet, i ona je još uvek na čekanju.
Zemlja sa skoro 85 miliona stanovnika drži neslavni rekord najdužeg procesa pridruživanja bloku od 36 godina koji i dalje traje. Nijedna druga država kandidat u Istočnoj Evropi ili na Zapadnom Balkanu nije ni blizu da parira dugotrajnom putu Turske ka članstvu u EU.
U stvari, otkako je Turska 14. aprila 1987. podnela zvaničnu prijavu za članstvo u tadašnjoj Evropskoj ekonomskoj zajednici (EEZ), 16 zemalja dobilo je zeleno svetlo, što je propust Ankare učinio još očiglednijim. Nakon kontinuiranog niza uspona i padova, obećanja i pretnji, postalo je očigledno da je pristupanje Turske jedinstveni slučaj kreiranja politike sa kojom se Brisel još nije izborio.
profimedia
Od Ataturka do Halštajna
Da bi se razumele ambicije Turske prema EU, moramo da se vratimo sve do dana Mustafe Kemala Ataturka, revolucionarnog vođe koji se opirao podeli zemlje nakon Prvog svetskog rata i naterao pobedničku alijansu da pregovara o povoljnim uslovima u skladu sa Ugovorom iz Lozane.
Ovo je otvorilo put za proglašenje Republike Turske 29. oktobra 1923. kao jednopartijskog parlamentarnog sistema sa predsednikom, samim Ataturkom, kao šefom države. Ataturk je tada pokrenuo intenzivnu i brzu seriju reformi za izgradnju moderne, zapadnjačke zemlje - u periodu od jedne decenije, novoformirana republika je doživela ukidanje kalifata, uvođenje latiničnog pisma, evropski inspirisanih zakona, drastične promene kodeksa oblačenja i unošenje sekularizma u ustav, piše Euronews.
Radikalna transformacija se isplatila. Turska je 1949. godine bila među prvim zemljama koje su se pridružile Savetu Evrope, organizaciji za ljudska prava sa sedištem u Strazburu. Godine 1952. postala je članica NATO-a, transatlantskog vojnog saveza stvorenog u direktnoj suprotnosti sa Sovjetskim Savezom. Do tada, Ankara je bila usmerena na novi projekat evropskih integracija u zapadnoj Evropi. Godine 1959. zemlja je podnela zahtev da postane pridruženi član Evropske ekonomske zajednice (EEZ), i taj zahtev će biti odobren četiri godine kasnije.
profimedia
"Turska je deo Evrope", izjavio je Valter Halštajn, predsednik Komisije EEZ, proslavljajući potpisivanje sporazuma o pridruživanju u septembru 1963.
Povezane vesti
To je, dodao je, događaj bez premca u istoriji uticaja evropske kulture i politike.
"Čak bih rekao da u njemu osećamo izvesnu srodnost sa najsavremenijim evropskim razvojem- ujedinjenjem Evrope", kazao je.
Ali prva velika blokada na putu postavljena je u leto 1974. kada su turske trupe izvršile invaziju na severni deo Kipra kao odgovor na državni udar koji je sponzorisala grčka vojna hunta. Sukob je podelio ostrvo na dva dela, podela koja se još uvek nadvija nad evropskim snovima Turske.
Dugo očekivana deklaracija
Ipak, sporazum o pridruživanju pružio je Ankari solidnu osnovu da postepeno napreduje. Turska je 1987. formalno podnela zahtev za pridruživanje EEZ, koju je tada činilo 12 članica, uključujući Grčku. U to vreme, turski BDP po glavi stanovnika bio je 1.700 dolara, daleko ispod 16.000 dolara u Nemačkoj i Francuskoj. Ogroman ekonomski jaz, zajedno sa raspadom Sovjetskog Saveza, ponovnim ujedinjenjem Nemačke i konstantno lošim odnosima sa Kiprom i Grčkom, usporili su nastojanja Ankare.
Tokom ovog perioda, od Turske se očekivalo da sprovede dodatne reforme kako bi ispunila takozvane kriterijume iz Kopenhagena, osnovna pravila koja određuju podobnost zemlje da se pridruži EU. Kriterijumi, postavljeni 1993. godine, nameću visoke standarde za demokratiju, vladavinu prava, ljudska prava, zaštitu manjina i otvorenu tržišnu ekonomiju.
U međuvremenu, Brisel je Ankari ponudio međukorak u obliku carinske unije za trgovinu robom koja nije poljoprivredna, uglja i čelika, koja je u potpunosti postala operativna početkom 1996. godine. Sve do decembra 1999. godine lideri EU su, tokom Evropskog saveta u Helsinkiju, jednoglasno proglasili Tursku zemljom kandidatom, otvarajući vrata Ankari da se ravnopravno pridruži njihovim redovima.
profimedia
"Turska je država kandidat koja je predodređena da se pridruži Uniji na osnovu istih kriterijuma koji se primenjuju na druge države kandidate," pisali su lideri u zajedničkim zaključcima.
Povezane vesti
Deklaracija nije bila samo retorička: Turska je pristupila milionima evra iz fondova EU u okviru pretpristupne pomoći.
Proširenje 2004. godine pokazalo je da se EU odlučno pomerila ka istoku i prihvatila ukupno 10 novih članica, od kojih su mnoge bile podložne gvozdenoj pesnici Sovjetskog Saveza. Za Ankaru je to bila nezgodna stvar - zemlja je predala svoju aplikaciju mnogo pre bilo koga od novopridošlih, uključujući Kipar, i još je čekala da proces pridruživanja počne.
Savet je 2005. godine konačno usvojio okvir za pregovore, dokument od devet stranica sa referencama o vladavini prava, „apsorpcionom kapacitetu EU“," važnost "dobrosusedskih odnosa" i moguću obustavu razgovora.
Povezane vesti
Otvoreno 35 poglavlja, zatvoreno - nula
"Zajednički cilj pregovora je pristupanje. Ovi pregovori su otvoreni proces, čiji se ishod ne može unapred garantovati. Ako Turska nije u poziciji da u potpunosti preuzme sve obaveze iz članstva i zato se mora osigurati da zemlja bude u potpunosti usidrena u evropskim strukturama kroz najčvršću moguću vezu", kaže se u dokumentu.
Okvir je poslužio za glavne smernice EK koja je imala zadatak da upravlja pregovorima.
Pregovori su podeljeni u 35 poglavlja, što je veoma složen poduhvat koji treba da savršeno uskladi kandidata sa svim pravilima EU. Poglavlje o nauci i istraživanju prvo je otvoreno 2006. godine i iste godine je privremeno zaključeno. U deceniji koja je usledila, Turska je, pod vođstvom Redžepa Tajipa Erdogana, uspela da otvori dodatnih 15 poglavlja.
Ali nijedno nije bilo zatvoreno.
Potpuni zastoj 2000-te su označile period impresivnog ekonomskog rasta za Tursku - njen BDP po glavi stanovnika se više nego utrostručio, sa 3.100 dolara u 2001. na 10.615 dolara u 2010. godini, dok su se usluge brzo proširile zahvaljujući sektorima kao što su transport, turizam i finansije.
Ipak, ekonomski napredak nije bio dovoljan da se prevaziđu tenzije na Mediteranu i rastuća uzdržanost među liderima EU, od kojih su neki počeli da sugerišu da bi punopravno članstvo moglo biti zamenjeno "privilegovanim partnerstvom" , što je značilo veliko "NE" za Ankaru.
"Između pristupanja i posebnog partnerstva, koje Turska kaže da ne prihvata, postoji put ravnoteže koji možemo pronaći. Najbolji način da se izađe iz onoga što rizikuje da bude ćorsokak je pronalaženje kompromisa", rekao je 2011. godine francuski predsednik Nikola Sarkozi.
Kao odgovor na upozoravajuće reči iz Pariza, Berlina i Beča, Erdogan je podigao ulog i rekao da očekuje da će pristupanje biti završeno do 2023. godine kako bi se poklopilo sa 100. godišnjicom republike.
Migraciona kriza 2015-2016 dala je Turskoj političku polugu kao zemlja koja stoji između bloka i miliona sirijskih i avganistanskih izbeglica. Ali stvari su se pogoršale nakon pokušaja državnog udara u julu 2016, kritične epizode koja je navela Erdogana da ojača svoju vlast i učvrsti ono što su kritičari osudili kao vladavinu jednog čoveka.
Tanjug/AP/Vladimir Smirnov, Sputnik, Kremlin
U novembru te godine, poslanici Evropskog parlamenta usvojili su rezoluciju kojom se osuđuju "nesrazmerne represivne mere" uvedeno u okviru vanrednog stanja i poziva na "privremeno zamrzavanje" o pristupnim pregovorima.
Referendum iz 2017. za uspostavljanje unitarnog predsedničkog sistema kojim se šefu države dodeljuje velika izvršna ovlašćenja dodatno je potkopao Ankaru i podstakao kritike zvaničnika EU i zakonodavaca, a neki su čak i postavili pitanje da li bi Turska i dalje mogla da se smatra kvalifikovanim kandidatom prema Kopenhaški kriterijumi.
Brzo pogoršanje kulminiralo je u junu 2018. kada su države članice obustavile pregovore.
"Savet primećuje da se Turska sve više udaljava od Evropske unije," bio je zaključak sa sastanka održanog u junu 2018. Pregovori o pristupanju Turske su stoga praktično stali i ne mogu se razmatrati dalja poglavlja za otvaranje ili zatvaranje, navodi se.
Od tada napretka gotovo da i nema. Oslobođen očekivanja da će morati da ispuni standarde EU, Erdogan je pojačao svoje optužbe protiv Zapada, naredio kontroverzne operacije bušenja u istočnom Mediteranu i održao aktivne veze sa Vladimirom Putinom uprkos invaziji Rusije na Ukrajinu u punom obimu.
Veze sa Briselom su toliko pokvarile da je Turska, koja je tehnički još zemlja kandidat, sada osumnjičena da pomaže Rusiji da izbegne sankcije EU.
Izveštaj o proširenju za 2022. koji je objavila Evropska komisija ponudio je lošu procenu o tome gde stvari sada stoje.
"Turska vlada nije preokrenula negativan trend u vezi sa reformama, uprkos svojoj stalnoj posvećenosti pristupanju EU. Ozbiljna zabrinutost EU u vezi sa kontinuiranim pogoršanjem demokratije, vladavine prava, osnovnih prava i nezavisnosti pravosuđa nije rešena", navodi se u izveštaju.
Komentari (0)