Postoje ljudi koji gotovo nikada nisu imali kontakt sa spoljnim svetom: Ko su najizolovaniji narodi na planeti?

Iako je u hiper-povezanoj sadašnjici možda teško poverovati u to, širom planete i dalje žive hiljade ljudi koji su gotovo potpuno odsečeni od ostatka sveta.

Procenjuje se da u svetu postoji najmanje 196 domorodačkih grupa koje nisu stupile u kontakt sa spoljnim svetom, a koje uglavnom žive u 10 zemalja Južne Amerike, Azije i Pacifika, među kojima su Brazil, Indonezija i Indija. Njihova staništa veoma se razlikuju: od ostrva i pustinja do šumovitih pograničnih područja basena Amazona.

Ove grupe imale su različite nivoe kontakta sa spoljnim svetom. Dok neke imaju samo povremene susrete sa susednim domorodačkim narodima, druge češće dolaze u kontakt sa strancima, ponekad i protiv svoje volje, zbog prisustva naftne, drvne, poljoprivredne i rudarske industrije koje sve više zadiru u njihovu teritoriju.

Ali ko su među njima najizolovaniji ljudi na Zemlji?

Iako je na ovo pitanje teško odgovoriti, stručnjaci su za "Live Science" naveli nekoliko kandidata za grupe koje imaju najmanje kontakta sa spoljnim svetom.

Ne postoje stroge definicije onoga što jednu grupu čini "bez kontakta". Ujedinjene nacije čak napominju da se za opisivanje ovih grupa koriste različiti izrazi, poput "slobodni, skriveni ili nevidljivi narodi" i "narodi u dobrovoljnoj izolaciji".

Hal Rasel, službenik za istraživanje i zagovaranje prava naroda Azije i Pacifika u nevladinoj organizaciji "Survival International", rekao je da je za njih zajedničko to što izbegavaju kontakt sa strancima i nemaju stalne odnose sa njima, čak i kada su svesni postojanja spoljnog sveta.

"Naravno, postoji čitav spektar između stalnog kontakta, prvog kontakta, povremenog kontakta i potpunog odsustva kontakta", rekao je on za "Live Science".

Ono što uglavnom povezuje ove grupe jeste to što su aktivno izbegavale ili pokušavale da ograniče kontakte sa drugim kulturama, čak i sa drugim izolovanim narodima, kako bi očuvale svoj jedinstveni način života.

"Ne žele da budu uznemiravani"

Jedan od kandidata za najizolovaniju grupu jeste mala zajednica domorodaca poznata kao Sentinelezi, koja živi na ostrvu Severni Sentinel, u okviru indijske teritorije Andamani i Nikobari u Bengalskom zalivu.

Handout / AFP / Profimedia

O ovoj grupi zna se toliko malo da antropolozi nisu čak sigurni ni kako ona samu sebe naziva. Njeno ime potiče od ostrva površine oko 60 kvadratnih kilometara, na kojem živi.

Prema organizaciji "Survival International", veruje se da Sentinelezi na Andamanskim ostrvima žive oko 55.000 godina i da su direktni potomci prvih ljudi koji su migrirali iz Afrike.

Danas žive kao lovci-sakupljači i pecaju duž obale koristeći uske kanue ručne izrade. "Survival International" procenjuje da ova grupa broji između 50 i 150 ljudi, iako ih je zbog nedostatka pristupa gotovo nemoguće prebrojati, a indijska vlada nije pokušala da ih uvrsti u nacionalni popis stanovništva. Njihov tačan broj ostaje nepoznat.

Osim udaljenosti ostrva, kontakt sa njegovim stanovnicima dodatno je otežan jer oni odbijaju kontakt. Poznato je da su ispaljivali strele na čamce koji su im se približavali, kao i na helikoptere koji su lebdeli iznad ostrva.

PHOTOSTOCK-ISRAEL / Sciencephoto / Profimedia

"Kada odapinju lukove i strele, oni komuniciraju. To znači da ne žele da budu uznemiravani", rekao je za "Live Science" Simron Sing, profesor na Univerzitetu Vaterlu u Ontariju, čija je stručnost vezana za ostrvska područja i narode Andamanskih i Nikobarskih ostrva.

Samo nekolicina stranaca ikada je kročila na Severni Sentinel, a indijski zakon sada zabranjuje prilazak ostrvu na udaljenosti manjoj od pet kilometara, kako bi se zaštitile obe strane.

Stanovnici ostrva su podložni bolestima koje mogu doneti stranci, dok posetioci rizikuju da budu napadnuti. Sentinelci su ubili najmanje troje ljudi, među kojima i misionara Džona Alena Čaua, koji je 2018. godine ilegalno otputovao na ostrvo.

"Brišu svoje tragove"

"Survival International" procenjuje da 95 odsto "nekontaktiranih" i "izolovanih" naroda živi u basenu Amazona. Ipak, kako navodi Beatris Uertas, antropološkinja, nezavisna istraživačica i posebna savetnica za politiku prema izolovanim narodima pri Norveškoj fondaciji za prašume, izraz "narodi u dobrovoljnoj izolaciji" češće se koristi za takve grupe u tom regionu.

Handout / AFP / Profimedia

Uertas istražuje ove grupe, a jedna se posebno izdvaja: Kakataibo, narod koji živi u šumama basena reke Aguajtija, u centralnom delu Perua i u okviru Amazonije.

Kakataibo se veoma retko susreću čak i sa drugim domorodačkim narodima. Zapravo, oni su "toliko odlučni da ne budu pronađeni da brišu svoje tragove zemljom", rekla je Uertas.

"Zbog toga o njima nema mnogo informacija. Znamo da je ova izolacija strategija zaštite koju su usvojili", objasnila je ona, upravo zato što su ranije dolazili u kontakt sa spoljnim svetom i što to iskustvo nije bilo pozitivno.

"Survival International" navodi i druge izrazito izolovane grupe u ovom regionu, među kojima su nomadski domorodački narod Kavaiva.

Ova grupa je toliko uspešno izbegavala kontakt da se o njoj zna samo na osnovu slučajnih susreta i jednog video-snimka, a kao posebna grupa prepoznata je tek 1999. godine.

 

 

"Nije neuobičajeno da o nekoj nekontaktiranoj grupi postoji veoma malo podataka ili dokumentacije. Zapravo, verovatno postoji mnogo nekontaktiranih grupa o kojima uopšte nema dokumentacije", rekao je Rasel.

On je naveo da je čak i u Brazilu, koji ima neke od najstrožih politika dokumentovanja domorodačkih grupa, jedan narod zabeležen tek 2021. godine, nakon što je do tada uspevao da izmakne pažnji vlasti. O njemu se zna veoma malo, uključujući i njegovo ime.

Još jedna istaknuta, izrazito izolovana grupa jesu Maško Piro iz udaljenih šuma Perua, za koje se smatra da predstavljaju najveću grupu ljudi bez kontakta na svetu i da broje oko 750 pripadnika.

Neki pripadnici ove grupe potomci su ljudi koji su bili porobljeni i prisiljeni da rade na plantažama kaučuka u Amazoniji tokom 19. veka, ali su pobegli dublje u šume, gde su od tada ostali, izbegavajući kontakt sa spoljnim svetom.

Zablude o izolovanim narodima

Čak i istorija kontakta sa najudaljenijim ljudima na Zemlji pokazuje da je izraz "nekontaktirani narodi" obmanjujući, rekla je Uertas.

Prema njenim rečima, taj izraz je podstakao beskorisne zablude da su ove grupe "zaglavile u kamenom dobu, kao da žive u mehuru".

"U društvenim naukama znamo da nijedan narod ne ostaje potpuno izolovan od onoga što se dešava u njegovom okruženju i da, samim tim, nijedan narod nije ostao zaglavljen u nekoj konkretnoj fazi istorije", rekla je ona.

Još jedna česta zabluda jeste da bi ove grupe želele da stupe u kontakt sa spoljnim svetom kada bi znale više o prednostima koje on pruža, rekao je Sing.

On je radio sa stanovnicima Nikobarskih ostrva, koji nisu u potpunosti odbacili kontakt, za razliku od svojih suseda Sentineleza, i otkrio da u njihovom slučaju ta pretpostavka nije tačna.

DIEGO CORTIJO / AFP / Profimedia

Nikobarci su, zapravo, svesni ratova i sukoba koji se odvijaju izvan njihovog ostrva, a to je oblikovalo njihovu percepciju spoljnog sveta kao "opasnog i necivilizovanog", rekao je Sing.

U mnogim slučajevima istorijska iskustva mogu objasniti zašto ove grupe žele da izbegavaju svet izvan svojih teritorija.

Do sredine 20. veka broj pripadnika Velikih Andamanaca, koji su živeli na obližnjim ostrvima, opao je za čak 99 odsto nakon niza sukoba sa britanskim doseljenicima i širenja bolesti.

I sami Sentinelezi imali su istorijski susret sa britanskim kolonizatorima tokom 19. veka, kada su pojedini pripadnici grupe bili kidnapovani, zaraženi bolestima i umirali. To je možda uticalo na njihovu današnju nepoverljivost prema spoljnjem svetu.

Neki istraživači zastupali su stav da bi sa ovim grupama trebalo stupiti u kontakt kako bi bile bolje zaštićene od sadašnjih i budućih opasnosti.

Međutim, organizacije poput "Survival International" suprotstavljaju se takvom pristupu, ističući da duga istorija prisilnih kontakata pokazuje da oni na kraju donose više štete nego koristi tim narodima, njihovoj bezbednosti i opstanku.

Domorodački narodi imaju ljudsko pravo na samoopredeljenje, što potvrđuju i Ujedinjene nacije. Istraživači poput Uertas i Singa navode da ove grupe jasno iskazuju to pravo tako što stupaju u kontakt kada žele da se povežu sa drugima, a povlače se kada žele da budu ostavljene na miru.

"Nije da nemaju mogućnost da stupe u kontakt... Nije potrebna raketna nauka da biste se ukrcali na čamac i otplovili negde. Njihov izbor je da se ne povežu", rekao je Sing.