Zašto sat i dalje ima 60 minuta? Francuzi pokušali da ubiju konvencionalno računanje vremena i omanuli

U oktobru 1793. godine, novoosnovana Francuska Republika započela je ambiciozan, ali neuspešan eksperiment: odlučila je da promeni način na koji merimo vreme. No, kako to da i danas vreme merimo u 24 sata, 60 minuta i 60 sekundi, a ne po nekom drugom sistemu? Odgovor leži duboko u istoriji čovečanstva.

Prema revolucionarima, dan bi se od sada delio na 10 sati umesto 24. Svaki sat bi imao 100 "decimalnih minuta", a svaki minut 100 "decimalnih sekundi". Ovaj novi sistem bio je deo šireg revolucionarnog kalendara, čiji je cilj bio da "racionalizuje" strukturu godine, uvodeći čak i desetodnevnu nedelju.

Ubrzo je počela konverzija satova na novi sistem, sa gradskim većnicama koje su postavljale decimalne satove i službenim aktivnostima koje su se beležile prema novom kalendaru.

Međutim, poduhvat se pokazao kao noćna mora. Podešavanje satova bilo je izuzetno teško, Francuska se izolovala od ostalih zemalja, a građani, posebno u provinciji, bili su nezadovoljni što dan odmora dolazi tek na svakih deset dana. Na kraju, decimalni sistem merenja vremena napušten je za nešto više od godinu dana.

Zašto 24 sata i 60 minuta?

Da bismo razumeli zašto i dalje vreme merimo u 24 sata, 60 minuta i 60 sekundi, moramo se vratiti mnogo ranije, pre nego što su satovi uopšte postojali.

Odgovor leži u jednoj od najstarijih civilizacija čovečanstva: Sumeranima, koji su živeli u Mesopotamiji (današnjem Iraku) od oko 5300. do 1940. godine pre nove ere. Sumerani, koji su, između ostalog, stvorili i prvi sistem pisanja, razvili su i numerički sistem zasnovan na broju 60.

Postoji zanimljiva teorija o izboru broja 60 kao baze: ako pogledate svoju ruku, svaki prst (osim palca) ima tri zgloba. Brojeći zglobove četiri prsta, dobijate 12. Ako prstima druge ruke brojite koliko puta dostignete 12, lako možete doći do 60.

To je jedan od mogućih razloga zašto su Sumerani izabrali 60 kao osnovu svog matematičkog sistema – izbor koji i danas utiče na način na koji merimo vreme.

Nije slučajno što je razvoj pisanih brojeva kod Sumerana proizašao iz praktične potrebe: beleženja podataka za sve složeniji agrarni sistem koji je podržavao njihove rastuće gradove, objašnjava stručnjak za klinasto pismo, Martin Vilis Monro. Za to su koristili male glinene pločice – često veličine pametnog telefona ili manje, na kojima su urezivali podatke dok je glina još bila mekana. Vremenom su se ove jednostavne beleške razvile u poznato klinasto pismo.

Kroz te pločice, koje su otkrivene i počele da se dešifruju tek u 19. veku, naučnici su ustanovili da su Sumerani koristili različite numeričke sisteme, ali onaj koji je dominirao – i uticao na matematiku, astronomiju i, konačno, vreme, bio je heksagezimalni sistem, odnosno sa osnovom 60.

Praktičnost broja 60

Pixabay

Iako ne znamo sa sigurnošću zašto je izabran broj 60, njegove prednosti su jasne: lako je deljiv sa mnogim brojevima (2, 3, 4, 5, 6, 10, 12, 15, 20, 30), bez potrebe za razlomcima. Za razliku od toga, 10 je deljivo samo sa 2 i 5, što ga čini manje "fleksibilnim" za praktične primene, kao što su merenje polja, porezi ili raspodela imovine.

Iako nema jasnih dokaza da su Sumerani merili vreme onako kako ga mi danas razumemo, koncept merenja već je postojao u Mesopotamiji.

Prvi koji su dan podelili na sate izgleda da su bili stari Egipćani, oko 2500. godine pre nove ere. U početku su govorili o 12 sati noći, što je prikazano na "zvezdanim satovima" urezanim u kovčege plemića. Vremenom se sistem razvio u 24 sata za ceo dan.

Prvi instrumenti za merenje vremena – kao što su sunčani i vodeni satovi, pojavili su se u Egiptu oko 1500. godine pre nove ere, iako su često imali više religijsku nego praktičnu primenu.

U početku, ljudi nisu merili vreme sa preciznošću minuta ili sekundi. Osnovna jedinica bila je nešto jednostavnije: "jutro" i "popodne". Tek kasnije, posebno u rimskom periodu, sati, a zatim i polusati, postali su ustaljeniji.

Rađanje minuta i sekundi

U isto vreme, Vavilonci su nastavili da razvijaju heksagezimalni sistem. Oni su bili prvi koji su "razbili" sat na manje jedinice – ne prvobitno za svakodnevnu upotrebu, već uglavnom za astronomske proračune. I tu, negde, postavljaju se temelji za 60 minuta i 60 sekundi koje koristimo do danas.

Vavilonci, koji su cvetali od 2000. godine pre nove ere do 540. godine pre nove ere, usvojili su i klinasto pismo i heksagezimalni sistem od Sumerana. Oko 1000. godine pre nove ere, razvili su kalendar zasnovan na vremenu koje je potrebno Suncu da se vrati na istu poziciju na nebu – što je nešto više od 360 dana. I ovde je broj 60 ponovo igrao ključnu ulogu. Kao što objašnjavaju stručnjaci, 360 je bio "pogodan" broj za sistem zasnovan na broju 60, jer je lako deljiv. To je prirodno dovelo i do stvaranja 12 meseci od po 30 dana – što se slagalo i sa mesečevim ciklusom.

Vavilonci su takođe razvili i praktičan sistem merenja vremena za svakodnevni život, deleći i dan i noć na 12 delova – kao i Egipćani. Ovi takozvani "sezonski sati" nisu imali fiksno trajanje: menjali su se u zavisnosti od toga koliko je dan ili noć bila dugačka u svakom godišnjem dobu. Slični sistemi korišćeni su u mnogim drevnim civilizacijama i ostali su u upotrebi čak i u Evropi do 15. veka, te u Japanu do 19. veka.

Pixabay

Međutim, u to vreme nije bilo potrebe za preciznijim merenjem vremena – minuti i sekunde nisu bili neophodni za svakodnevni život.

Vavilonci su razvili i drugi sistem, uglavnom za astronomske proračune. U ovom sistemu, dan se delio na 12 "beru" (svaki oko 2 sata). Svaki beru se delio na 30 jedinica, takozvane "ush" (oko 4 minuta). I one, pak, na 60 manjih jedinica, "ninda" (oko 4 sekunde).

Ove podele prirodno su proizašle iz heksagezimalnog sistema – deliti nešto na 60 jednostavno je bio njihov način razmišljanja. Zanimljivo je da Vavilonci nisu razmišljali o "razbijanju vremena" kao mi danas. Za njih su se ove jedinice koristile uglavnom za merenje udaljenosti na nebu i kretanja planeta.

Tako je, zahvaljujući drevnim civilizacijama Mesopotamije i Egipta, sistem zasnovan na broju 60 postao osnova našeg modernog merenja vremena, preživljavajući čak i pokušaje revolucionarnih promena.