Kad dečja igra postane alarm: Šta se zaista krije iza nedostatka pažnje?
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Fokus kod dece odavno nije samo pitanje školskog uspeha. Iza ponašanja deteta koje na prvi pogled deluje nezainteresovano, ne prati uputstva ili veoma lako gubi koncentraciju, često se kriju mnogo složeniji problemi koje odrasli ne prepoznaju na vreme. O tome kako se dečja pažnja razvija, zbog čega roditelji ponekad predugo čekaju pre nego što potraže stručnu procenu i pomoć, te koliko savremeni način života utiče na sposobnost učenja, govorio je Nikola Belobrđanin, master defektolog i osnivač edukativnog centra „Plavi Mrav”.
Kada kažemo da dete "nema pažnju", roditelji najčešće misle na to da mališani ne prate naloge ili jednostavno ne slušaju šta im se govori. Međutim, stručnjaci iz prakse upozoravaju da se iza tih, naizgled jednostavnih i svakodnevnih situacija, mogu kriti izuzetno dublje i kompleksnije poteškoće u razvoju.
"Kada adresiramo pažnju kod dece, prvo želimo da proverimo da li postoji onaj najbazičniji nivo pažnje, a to jeste da li dete uopšte reaguje na stimuluse i informacije koje mu daje okolina", ističe Belobrđanin. Iako se to često podrazumeva kao gotova činjenica, nekoj deci zapravo predstavlja veliki izazov da reaguju na svetlost, detalje ili širu sliku oko sebe, jer ne mogu da se fokusiraju ili uopšte ne primećuju svoje okruženje. Za svako dete priča je potpuno različita i individualna, pa je opsežan razgovor stručnjaka sa roditeljima ključan korak pre postavljanja bilo kakve procene.
Euronews Srbija
Dva lica dečje igre: Kada se pali alarm?
U praksi se često dešava da se deca satima igraju jednom igračkom u svom izmaštanom svetu, dok u nekim drugim situacijama ne mogu da ostanu na jednom mestu ni nekoliko minuta. Belobrđanin objašnjava da su oba obrasca ponašanja u načelu u redu, ali da roditelji moraju napraviti ključnu razliku između konstruktivne zabave i potencijalnog problema.
"Mnogo je bitno da primetimo da li govorimo o igri koja je smislena, koja ima neku svoju poentu i svoj tok shodno uzrastu deteta. Druga vrsta igre koja može da traje satima jeste stereotipna igra, gde se ponavljaju isti pokreti ili obrasci ponašanja koji nemaju nikakav cilj, već samo zadovoljavaju određenu trenutnu emotivnu ili senzornu potrebu koju dete ne može da ostvari na drugačiji način", upozorava defektolog. Upravo je ta ponavljajuća igra bez vidljivog cilja trenutak kada bi roditelji trebalo da prepoznaju signal i da se obrate pedijatru ili defektologu za stručnu procenu.
Euronews Srbija
Ekran ispred nosa menja percepciju sveta
Danas nesumnjivo živimo u vremenu kratkih sadržaja, gde deca odrastaju uz brze smene stimulansa na pametnim telefonima, televizorima i tabletima. Belobrđanin naglašava da je fokusiranje isključivo na digitalne uređaje drastično smanjilo sposobnost najmlađih da sagledaju svet u realnosti.
"Ceo svet nam je bukvalno ispred nosa, sve se nalazi na par centimetara od naših očiju na ekranima, pa zanemarujemo širu sliku. Ogroman problem je što se korišćenje ekrana vezuje za radnje sa kojima nikako ne bi trebalo da bude povezano", navodi on.
Kao najočitiji primer iz svakodnevne prakse navodi decu koja hipnotisano gledaju u telefon dok jedu. Tada mališani nesvesno povezuju ove dve potpuno različite radnje u jedan proces, što na kraju dovodi do veoma ozbiljnih problema u kojima deca kategorički odbijaju obroke ukoliko im ekran nije uključen i sadržaj nije pušten. Stručnjaci zaključuju da su upravo ti svakodnevni, jednostavni trenuci, poput porodičnog obroka u miru, ključni za izgradnju osnovne pažnje i primećivanje stvarnog sveta koji nas okružuje. Zbog toga je od presudne važnosti da roditelji reaguju na vreme i vrate detetov fokus sa virtuelnog na stvarni svet, jer se propušteni razvojni koraci kasnije u životu mnogo teže nadoknađuju. Razgovor sa stručnim licima je prvi pravi korak ka rešenju.
Opširnije o ovoj temi pogledajte u videu na početku teksta.
Povezane vesti
Bonus video:
Komentari (0)