Energetski rat u punom jeku i kriza koja menja svet: Ko zaista profitira, a ko gubi od zatvaranja Ormuskog moreuza?

Zatvaranje Ormuskog moreuza, nakon sukoba između Iran, Sjedinjene Američke Države i Izrael, na prvi pogled deluje kao potpuni prekid jedne od najvažnijih energetskih arterija sveta. Međutim, podaci sa terena pokazuju znatno složeniju sliku: moreuz nije potpuno zatvoren — već selektivno kontrolisan.

Prema podacima pomorskih analitičara i kompanija za praćenje saobraćaja, Iran je uspeo da zadrži izvoz svoje sirove nafte gotovo na nivou pre sukoba. Kroz Ormuski moreuz trenutno prolazi oko 1,2 miliona barela iranske nafte dnevno, što je tek blagi pad u odnosu na ranijih 1,5 miliona. Još upečatljiviji podatak je da iranska nafta čini gotovo tri četvrtine ukupnog prometa iz Persijskog zaliva od početka marta.

Tanjug/AP/Altaf Qadri

Istovremeno, druge zemlje regiona suočavaju se sa gotovo potpunim kolapsom izvoza. Njihove isporuke pale su na svega tri odsto predratnog nivoa — oko 400.000 barela dnevno, u poređenju sa ranijih 14 miliona. U praksi, to znači da je Iran, uprkos sukobu, uspeo da preuzme dominantnu kontrolu nad energetskim tokovima iz regiona.

"Prijateljske" i "neprijateljske" države

Ova situacija jasno pokazuje da zatvaranje moreuza nije apsolutno, već politički i strateški filtrirano. Manji broj plovila i dalje prolazi, ali uglavnom onih povezanih sa državama koje Teheran smatra “prijateljskim”. Prema dostupnim podacima, između 1. i 15. marta kroz moreuz je prošlo najmanje 89 brodova, uključujući 16 naftnih tankera — što je drastično manje u odnosu na uobičajenih 100 do 135 brodova dnevno pre sukoba.

Dodatno, analize pokazuju da brodovi koji uspevaju da prođu često koriste rute kroz iranske teritorijalne vode i imaju prethodne veze sa iranskim lukama. Mnogi od njih pripadaju takozvanoj “tamnoj floti”, koja već godinama funkcioniše izvan zapadnih sankcija. Time Iran ne samo da kontroliše protok robe, već i aktivno oblikuje ko može da učestvuje u globalnoj trgovini energentima.

Tanjug/AP/Kamran Jebreili

Zvanična poruka Teherana dodatno potvrđuje ovu strategiju. Iranski ministar spoljnih poslova jasno je poručio da moreuz nije zatvoren za sve, već isključivo za “neprijateljske” države i njihove saveznike. Drugim rečima, Ormuski moreuz funkcioniše po novom principu — kao selektivni prolaz pod političkom kontrolom.

Dobitnici i gubitnici

U takvom odnosu snaga, Iran izlazi kao jedan od ključnih dobitnika krize. Iako pod pritiskom, uspeva da očuva izvoz, istovremeno ograničavajući konkurenciju i podižući cenu energenata na globalnom tržištu. Kontrola nad moreuzom pretvara se u moćan instrument ekonomskog i političkog uticaja.

Paralelno s tim, države koje nisu zavisne od ovog pravca, poput Sjedinjene Američke Države, Norveška i Rusija, profitiraju od rasta cena nafte i gasa. Sa smanjenom ponudom iz Persijskog zaliva, njihovi energenti postaju traženiji, što im omogućava veće prihode i jaču poziciju na tržištu.

AP Photo/David Goldman

S druge strane, najveći gubitnici su zemlje koje zavise od stabilnog uvoza energije. Evropska unija, kao i veliki industrijski potrošači u Aziji, suočavaju se sa rastom cena i neizvesnošću u snabdevanju. Iako pojedine države poput Kina i Indija mogu imati ograničen pristup kroz “odobrene” kanale, globalno tržište ostaje pod snažnim pritiskom.

Dodatnu zabrinutost izazivaju bezbednosni rizici. Zapadni zvaničnici upozoravaju na mogućnost miniranja moreuza, dok su već zabeleženi napadi na brodove i energetsku infrastrukturu u regionu. Istovremeno, vojne operacije u blizini moreuza dodatno podižu tenzije i rizik od šireg sukoba.

Šta ako kriza potraje mesecima?

Ukoliko bi se ovakvo stanje zadržalo nekoliko meseci, posledice bi bile daleko ozbiljnije od trenutnog šoka. Tržište energije bi ušlo u fazu dugotrajne nestabilnosti, pri čemu bi visoke cene nafte i gasa postale nova realnost, a ne privremeni skok.

Za Evropska unija to bi značilo dodatni pritisak na industriju, moguće smanjenje proizvodnje i rast recesionih rizika. Inflacija bi ostala visoka, a troškovi energije nastavili da rastu, što bi direktno pogodilo standard građana.

Istovremeno, Sjedinjene Američke Države i drugi izvoznici bi dodatno učvrstili svoju poziciju na globalnom tržištu, dok bi Rusija mogla da kapitalizuje situaciju kroz veće prihode od energenata.

AP Photo/Julio Cortez

Najveći strateški pomak mogao bi se dogoditi u Aziji. Kina i Indija, ukoliko nastave da imaju pristup energentima kroz selektivne kanale, mogle bi da obezbede stabilnije snabdevanje u odnosu na Zapad, čime bi dodatno ojačale svoju ekonomsku poziciju.

Za Iran, produžena kriza bi značila nastavak strategije kontrole — uz mogućnost da dodatno monetizuje prolaz kroz moreuz, bilo kroz političke ustupke ili ekonomske aranžmane.

Međutim, dugotrajna blokada nosi i ozbiljan rizik: svako dalje pogoršanje bezbednosne situacije, uključujući potencijalno miniranje moreuza ili direktne sukobe velikih sila, moglo bi da izazove potpuni prekid saobraćaja. U tom scenariju, globalna ekonomija bi se suočila sa energetskim šokom bez presedana.

Sve ovo ukazuje na duboku promenu u načinu na koji funkcioniše globalno tržište energije. Ormuski moreuz više nije samo prolaz — već instrument kontrole.

U novim okolnostima, Iran ne blokira svet u potpunosti, već bira kome će omogućiti protok, a kome ne. Upravo u toj selektivnosti leži njegova najveća moć.

Jer kada jedna država odlučuje ko dobija energiju, a ko ostaje bez nje — tada energija prestaje da bude roba i postaje sredstvo političkog pritiska.