Šta očekuje Grenland i NATO
Komentari
22/01/2026
-11:37
Činjenica da predsednik SAD Donald Tramp naglašava nameru pripajanja Grenlanda usijala je odnose ne samo Kopenhagena nego i Brisela, odnosno EU i Vašingtona.
Davno je rečeno da je onaj ko je Grenland (u značenju zelena zemlja) tako nazvao bio optimista u istoj meri u kojoj je pesimista bio onaj ko je Island nazvao zemljom leda. U oba slučaja bila je reč o vikinzima.
U konkretnoj situaciji procene se nalaze u sličnom rasponu, od krajnjeg pesimizma do svojevrsnog optimizma.
Sa jedne strane nema dileme da je predsednik Tramp odlučan da Grenland pripoji Sjedinjenim Državama. Sa druge Danska, kao i više zemalja EU navodno nemaju nameru da popuste u suprotstavljanju Trampovoj nameri.
Simbolično slanje uostalom sasvim minornih vojnih kontigenata nekoliko evropskih zemalja, pri čemu su se Nemci povukli tek što su na Grenland pristigli, zapravo je samo gest solidarisanja sa Kopenhagenom. Vašington je odmah najavio dodatna carinska opterećenja za robu iz tih zemalja.
Osim isticanja problema obezbeđenja Grenlanda, ugroženog po viđenju Vašingtona, i to navodnim prisustvom Kineza ili Rusa, važnost najvećeg ostrva sveta izvesno leži i u rudnim bogatstvima. Iako je tlo Grenlanda, prekriveno ogromnim slojevima leda, poznato po izvesnim nalazištima, ta ogromna površina zapravo je samo delom istražena. Postoje čak i pretpostavke da to i nije celovito ostrvo nego arhipelag povezan naslagama leda.
Evropljani su na Grenland, koliko se zna, pristigli 986. godine, Norvežani, vikinzi, pod vođstvom Erika Crvenog. Oblikovana su nevelika tri naselja. Pošto se Norveška krajem 14. veka našla u personalnoj uniji sa Danskom, pod jednom krunom, takvo stanje potrajalo sve do Napoleonovih ratova.
Povezane vesti
Naselja koja su nordijski doseljnici oblikovali na Grenlandu nestala su negde na prelazu iz 14. u 15. vek, a poslednji pisani zapis datira iz 1408. godine.
Dansko norveška kruna, međutim nikada nije odustala od polaganja prava na Grenland. Naseobine su obnavljane tokom 17. i 18 veka. Kada je Norveška posle Napoleonovih ratova pripojena Švedskoj, Grenland je (kao i Island i Farska ostrva) ostao pod suverenitetom Danske.
Pokušaji osamostaljene Norveške (od 1905.) da ovladaju delom Grenlanda, tridesetih, propali su međunarodnom arbitražom. Kao i danas te vode su posebno bile važne zbog bogatstva ribljeg fonda.
SAD su inače Grenland vojno zaposele sporazumno, godinu dana pošto je Nemačka okupirala Dansku aprila 1940. godine. Slična je bila i sudbina Islanda s tim što su tamo invaziju izvršili Britanci, da bi im se ubrzo priključile i trupe SAD.
Od samih početaka hladnog rata na sevrozapadu Grenlanda postoji američka vojna baza Tula, danas Pitufik. U to vreme njen značaj je bio veliki zbog moguće kontrole interkontinentalnih projektila.
Još je predsednik Truman koji se na čelu SAD nalazio od 1945. do 1953. Danskoj nudio kupovinu Grenlanda, o čemu je i sada bilo reči. Kopenhagen je uostalom svojevremeno Sjedinjenim Drzavama prodao Devičanska ostrva u Karibima, 1917. godine. Reč je o zapadnom delu tog arhipelaga u blizini istočne obale Portorika. Istočni deo Devičanskih ostrva i danas je britanska teritorija.
U aktuelnim trzavicama oko budućnosti Grenlanda centralno pitanje jeste urušavanje odnosa unutar NATO, što liči na razbijanje bezbednosnog sistema celokupnog Zapada. Mnogi u Evropi naglašavaju da NATO ne može preživeti takvu samovolju Vašingtona.
Povezane vesti
Pojedini tumači u poslednje vreme takođe naglašavaju da globalno otopljavanje verovatno otvara severni plovni put, te da time strateška važnost Grenlanda dobija na težini.
U SAD odavno postoji namera zaokruživanja celokupnog prostora Severne Amerike, nije reč samo o Grenlandu, otvoreno se govori i o Kanadi. U Otavi je tako 20. januara, obelodanjeno da su Kanadske oružane snage izradile model hipotetičkog američkog vojnog napada na Kanadu, razradivši potencijalni odgovor. Formalno, Kanada se i dalje nalazi pod suverenitetom britanske krune.
U Evropi kao da se ne razume da je, iz ugla SAD, Grenland deo američkog kontinenta koji se još uvek nalazi, u ma koliko modifikovanom, kolonijalnom statusu. Još Monroovom doktrinom 1823. godine, naglašeno je da je kolonijalno prisustvo evropskih zemalja u Americi neprihvatljivo.
U to vreme time je pre svega isticano protivljenje intevencionizmu u Latinskoj Americi, u vreme pokreta za oslobođenje od Španije.
Slični su bili motivi i za Špansko - američki rat 1898. kada su SAD potukavši Špance oslobodile Kubu, Portoriko, kao i Filipine u Jugoistočnoj Aziji odnosno Guam u Pacifiku. Jedino je Kuba pritom dobila, uostalom uglavnom formalnu, nezavisnost, Filipini tek 1946.
Tradicionali liberali Evrope pođednako su zgroženi i uplašeni aktuelnim razvojem događaja. Utisak je da se njihov uljuljkani svet raspada. Do pre neku godinu SAD su obezbeđivale Evropu, na račun američkih poreskih obveznika, a visok standard EU bio je plod kako jeftinih ruskih sirovina, tako i kineske radne snage. Taj svet međutim nestaje ovih godina, paralelno s ratom u Ukrajini.
Aktuelni predsednik SAD Donald Tramp preispitao je ono što bi se moglo nazvati - liberalni internacionalizam, koji je uglavnom određivao politiku SAD u Evropi decenijama.
Bilo je više velikih kriza unutar NATO, koje su savremenici tumačili kao početak kraja te alijanse.
Suecka kriza 1956. bila je zajednička intervencija Britanaca i Francuza, uz Izrael, protiv Egipta, s namerom da zona Sueckog kanala ostane u rukama Evropljana. SAD su međutim tada odbile da podrže saveznike iz NATO, na opšte iznenađenje, u skladu sa opredeljenjem da kolonijalne intervencije van Evrope više nisu prihvatljive.
Vašington je uostalom još tokom Drugog svetskog rata u sklopu Atlantske povelje istakao načela koja su podrazumevala raspuštanje kolonijalnih imperija, proklamujući pravo samoopredeljnja. Istina Čerčil je odbijao da ih tako čita.
Na istom tragu bila su i neslaganja unutra Alijanse u vreme dok je De Gol predvodio Francusku. Posebno u vreme rata u Alžiru, kada SAD nisu ničim pokazivale razumevanje za politiku zvaničnog Pariza. Francuska je Alžir videla kao sastavni deo svoje zemlje, za SAD to je bio klasičan kolonijalni rat. Konačno Francuska se povukla 1962.
NATO se takođe našao u problemu u vreme krize na Kipru 1974. kada je zamalo izbegnut sukob dve članice, Grčke i Turske.
U svakoj od pomenutih situacija iako se očekivalo urušavanje Alijanse, konačno je bilo kako su SAD odlučile.
Na kraju, treba imati u vidu i uobičajnu želju šefa države da učini nešto što će ga trajno smestiti u udžbenike istorije njegove zemlje.
Problem Grenlanda neće srušiti NATO, tako nešto može se dogoditi samo pod uslovom da Vašington proceni da postojanje Severnoatlantske alijanske više nije u skladu sa interesima Sjedinjenih Država.
Komentari (0)